Protiv drugostepene presude, tuženi je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava. Iz sadržine revizije proizilazi da revident pobija drugostepenu presudu u stavu prvom i trećem izreke.

Tužilac je u odgovoru na reviziju osporio revizijske navode, kao neosnovane i predložio je da Vrhovni kasacioni sud odbije reviziju. Troškove nije tražio.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11... 18/20) i utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom iz člana 374. stav 2. tačka 2 Zakona o parničnom postupku, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Revizijskim navodima da nije bilo zabune u relevantnom delu javnosti suštinski se ukazuje na pogrešno utvrđeno činjenično stanje na kojem su zasnovane odluke nižestepenih sudova, a što ne može biti predmet ocene u revizijskom postupku u smislu člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je nosilac žiga sa važnošću na teritoriji Republike Srbije reg. br. ... za znak „AA“ za robu iz klase 03, 09, 14, 18, 24. i 25. Međunarodne klasifikacije. U postupku carinskog pregleda 07.09.2018. godine, Carinarnica Dimitrovgrad – Gradina obustavila je puštanje robe stavljene u carinski postupak po carinskom dokumentu CARNET ... od 05.09.2018. godine po zapisniku o obustavljanju puštanja ili zadržavanja robe od 07.09.2018. godine i to robe koja je po vrsti majica dugih rukava, robne oznake „AA“ u količini 11 komada, zbog sumnje da se robom povređuje pravo intelektualne svojine. Uvoznik ove robe – tuženi, vršio je uvoz robe iz Turske kroz Bugarsku, a potom kroz Srbiju sa krajnjom destinacijom ... . Izvoznik robe je VV/ ... ... .

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud zaključuje da tužilac ima pravo na zaštitu žiga u odnosu na tuženog nezavisno od toga što je reč o robi u tranzitu i polazi od odredbe člana 38. Zakona o žigovima, koji je bio na snazi u trenutku stavljanja robe u carinski postupak, ukazujući na to da je stavom 2. tačka 1. navedenog člana propisano da nosilac žiga ima pravo da drugim licima zabrani neovlašćeno korišćenje znaka, koji je saobrazan sa njegovim ranije zaštićenim znakom u odnosu na robu, odnosno usluge koje su istovetne robi, odnosno uslugama za koje je taj žig registrovan. Prvostepeni sud polazi i od odredbe člana 72. Zakona o žigovima, kojom je propisano da se povredom prava smatra svako neovlašćeno korišćenje znaka od bilo kog učesnika u prometu u smislu odredbi člana 38. i 43. stav 2. navedenog zakona. Polazi i od odredbe člana 281. Carinskog zakona, prema kojem je ustanovljeno pravo nosioca žiga da može zabraniti i drugim licima da neovlašćeno koristi njegov znak zaštićen žigom u slučaju tranzitnog prometa robe, kao i člana 282. istog zakona koji propisuje ovlašćenje carinskog organa da može prekinuti carinski postupak i puštanje robe koja se uvozi, izvozi ili je u tranzitu, ako posumnja da je povređeno pravo intelektualne svojine. Prvostepeni sud polazi i od direktive Evropske Unije 2015/2436 iz 2015. godine, te zaključuje da je tuženi neovlašćeno koristio zaštićeni znak tužioca i da je osnovan zahtev za zaštitu prava na Međunarodni registrovan robni žig i zahtev da se utvrdi da je tuženi poslovnim aktivnostima i započinjanjem carinskog postupka kod Uprave carina neovlašćeno obeležio znakovima označenim u sadržaju izreke prvostepene presude koji su zaštićeni žigovima tužioca i tako povredio njegovo pravo na žig.

Drugostepeni sud prihvata stanovište prvostepenog suda i nalazi da je prvostepeni sud na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo, kada je doneo odluku sadržine opisane u stavu prvom izreke u smislu člana 72. Zakona o žigovima. Drugostepeni sud se poziva i na odredbu člana 145. stav 2. Zakona o uređenju sudova, kojim je propisano da se sudske odluke zasnivaju na ustavu, zakonu, potvrđenom međunarodnom ugovoru i propisu koji je donet na osnovu zakona. Drugostepeni sud ukazuje i na odredbu člana 16. stav 2. Ustava Republike Srbije, a takođe se poziva na Direktivu Evropske Unije 2015/2436 iz 2015. godine. U odnosu na stav treći izreke prvostepenog suda, drugostepeni sud smatra da tužbeni zahtev kojim je traženo da se objavi presuda o trošku tuženog u javnim glasilima „Politika“, „Blic“ i nezavisnim dnevnim novinama „Informer“ u izdanjima za celu zemlju, nije osnovan, pa je u tom delu prvostepena presuda preinačena i odlučeno je kao u stavu drugom izreke drugostepene presude (koji stav nije predmet revizije).

Revident osporava pravilnost primene materijalnog prava, u delu drugostepene odluke kojim je potvrđena prvostepena presuda i u delu odluke o troškovima, kojom je obavezan tuženi da iste naknadi tužiocu. Prema njegovim navodima, pogrešna primena materijalnog prava ogleda se, u bitnom, u tome što Privredni apelacioni sud nije pravilno primenio odredbu člana 38. Zakona o žigovima, jer tom odredbom nije bilo predviđeno da se radnjom tranzita može učiniti povreda žiga i da nosilac žiga može zabraniti tranzit robe, već samo uvoz ili izvoz robe. Smatra da je pogrešan stav drugostepenog suda da se ova pravna stvar može rešiti primenom Carinskog zakona, umesto jezičkim tumačenjem Zakona o žigovima, a posebno ukazuje da se Direktiva Evropske unije, na koju se drugostepeni sud poziva, ne može direktno primenjivati pred domaćim sudovima, jer ne predstavlja opšte prihvaćena pravila međunarodnog prava.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata revizijske navode tuženog.

U konkretnom slučaju iz utvrđenih činjenica proizlazi da je tuženi uvoznik robe pod zaštićenim znakovima tužilaca. Roba je bila u tranzitu radi uvoza u ..., a Uprava carina – Carinarnica Dimitrovgrad – Gradina je u skladu sa svojim ovlašćenjima iz Carinskog zakona prekinula carinski postupak i privremeno zadržala robu na kojoj su utisnuti zaštićeni znakovi tužilaca.

Odredbom člana 38. Zakona o žigovima kojim se uređuje sadržina, sticanje i obim prava nosioca žiga, propisano je u stavu 2. tačka 1. da nosilac žiga ima pravo da drugim licima zabrani da neovlašćeno koriste znak koji je istovetan sa njegovim ranije zaštićenim znakom u odnosu na robe, odnosno usluge koje su istovetne robi odnosno uslugama za koje je taj žig registrovan.

Prema odredbi člana 72. Zakona o žigovima, povredom prava smatra se svako neovlašćeno korišćenje znaka od strane bilo kog učesnika u prometu u smislu člana 38. i člana 43. stav 2. istog zakona.

Odredbama Zakona o žigovima iz 2013. godine koji se primenjuje u konkretnom slučaju, nije izričito propisano da nosilac žiga može zabraniti drugim licima da neovlašćeno koriste njegov znak zaštićen žigom i u slučaju tranzitnog prometa robe. Međutim, to ne znači da nosilac žiga nema to pravo, odnosno da je takav vid pravne zaštite zakonom isključen. To pravo nosioca žiga je izričito ustanovljeno odredbom člana 281. Carinskog zakona. Carinski organ je saglasno odredbi člana 282. istog zakona, ovlašćen i po službenoj dužnosti da može prekinuti carinski postupak i puštanje robe koja se uvozi, izvozi ili je u tranzitu, ako posumnja da je povređeno neko od prava intelektualne svojine. Osim toga, takav postupak zaštite prava nosioca žiga poznaje i odreba Direktive EU 2015/2436 iz 2015. godine. Tim propisom je izričito propisano da nosilac žiga ima pravo da zabrani tranzit robe obeležene neovlašćenim korišćenjem žigom zaštićenog znaka. Zato se pravo značenje odredbe člana 38. stav 2. tačka 1. Zakona o žigovima, može utvrditi sistematskim tumačenjem svih navedenih zakonskih propisa, a ne samo navedene odredbe Zakona o žigovima kako neosnovano tvrdi revident. Ono ukazuje da nosilac žiga može zabraniti drugim licima neovlašćeno korišćenje znaka koji je istovetan sa njegovim ranije zaštićenim znakom kojim je obeležena roba i u slučaju kada se radi o robi u tranzitu. Ukoliko određena radnja nije izričito po vrsti specifikovana kao neovlašćena upotreba žiga, to ne znači istovremeno da je i samim tim ona dozvoljena. Naprotiv, neovlašćena upotreba žiga se u pogledu pravne kvalifikacije ispunjava prema sadržini konkretne radnje u odnosu na celokupan sistem zaštite koji se pruža nosiocu prava na žig. Iz iznetih razloga, pravilno su odlučili nižestepeni sudovi kojim su usvojili tužbeni zahtev tužioca u delu, koji se odnosi na utvrđenje povrede žiga, u delu kojim je zabranjen tuženom svaka dalja povreda registrovanog žiga tužioca, te u delu kojim je određeno oduzimanje i uništenje specificirane robe o trošku tuženog.

Neosnovani su navodi revidenta da se Direktiva EU 2015/2436 iz 2015. godine ne može direktno primenjivati pred domaćim sudovima. Ovo iz razloga što navedena Direktiva predstavlja opšteprihvaćeno pravilo međunarodnog prava, koje se saglasno odredbi člana 16. stav 2. Ustava neposredno primenjuje. Dakle, da bi se primenjivala opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava, nije potrebno da ih država ratifikuje, kao što je to slučaj sa međunarodnim ugovorima, koji moraju biti ratikofikovani da bi predstavljali deo pravnog poretka i neposredno se primenjivali, pa su u tom smislu neosnovani i bez uticaja navodi revidenta, kojima isključuje primenu Direktive na konkretan slučaj.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odbio reviziju tuženog, kao neosnovanu i odlučio kao u izreci revizijske presude na osnovu člana 414. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić