Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4623/17 od 13.01.2021. godine, stavom prvim izreke potvrđena je prvostepena presuda u stavovima prvom, drugom, trećem, četvrtom i usvajajućem delu stava petog izreke i žalba tuženog u tom delu odbijena kao neosnovana. Stavom drugim izreke, odbačena je žalba tuženog u odnosu na odbijajući deo stava petog izreke prvostepene presude, kao nedozvoljena. Stavom trećim izreke tuženi je obavezan da tužiocima kao solidarnim poveriocima naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 78.750,00 dinara. Stavom četvrtim izreke odbijen je kao neosnovan zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju iz svih zakonskih razloga.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...18/20) i utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Osim navedene bitne povrede, revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP mogu biti bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 6, 8, 10. i 11. ovog zakona, pod uslovom da su isticane u žalbi, odnosno da su učinjene u postupku pred drugostepenim sudom, kao i bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ovog zakona koje su učinjene u postupku pred drugostepenim sudom. Zato revizijski navodi o bitnoj povredi iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP ne mogu biti revizijski razlog, dok je ukazivanje revidenta na bitnu povredu iz člana 374. stav 2. tačka 10. ZPP neosnovano. Prigovor pravnosnažno presuđene stvari nije osnovan kada je ranijom odlukom tužba u delu tužbenog zahteva odbačena kao nedozvoljena.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužioci su bili u radnom odnosu kod tuženog i to tužilac AA na poslovima „...“, a tužilac BB na poslovima „...“. Osporenim rešenjima tuženog tužiocima je otkazan ugovor o radu i to tužiocu AA zbog učinjene povrede radne obaveze utvrđene ugovorom o radu – neizvršavanje, nesavesno, neblagovremeno i nemarno izvršavanje poslova, a tužiocu BB zbog učinjene povrede radne obaveze utvrđene ugovorom o radu – prikrivanje izvršene povrede radne obaveze. Tužiocima je stavljeno na teret da su dana 22.11.2013. godine propustili da prijave nadležnim organima otuđenje imovine koju su bili dužni da čuvaju, odnosno nisu prijavili da je zaposleni VV neovlašćeno prisvojio dve stare, rashodovane gume za motorno vozilo, a tužilac AA ga nije sprečio da ih uzme. Tom prilikom u prisustvu tužilaca, GG je kao ovlašćeno lice za upravljanje otpadom, odobrio VV da uzme gume. Tužiocima je pre donošenja osporenih rešenja dostavljeno upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu od 17.12.2013. godine. Visina štete na ime izgubljene zarade za mesec januar i februar 2014. godine utvrđena je na osnovu izveštaja tuženog.

Prvostepeni sud je polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja poništio kao nezakonita osporena rešenja i tuženog obavezao da tužioce vrati na rad i da im naknadi štetu u visini izgubljene zarade za deo januara i februar mesec 2014. godine, nalazeći da su tužioci postupanjem GG, kao ovlašćenog lica za upravljanje otpadom dovedeni u zabludu, pa imajući u vidu i olakšavajuće okolnosti koje se odnose na obim štete u visini 27,00 dinara, nepostojanje dokaza da su tužioci ranije kršili radnu disciplinu i činili povrede radne obaveze, nije bilo mesta izricanju najstrože mere za učinjene povrede radne obaveze.

Drugostepeni sud je nakon što je otvorio raspravu na osnovu člana 383. stav 4. ZPP, izveo dokaze koje je ocenio u smislu člana 8. ZPP i utvrdio da je osporena rešenja o otkazu ugovora o radu potpisao DD tada zaposlen kod tuženog na poslovima izvršnog direktora za poslove pravne struke. Tuženi nije dokazao svoje navode u žalbenom postupku, da je DD imao pisano ovlašćenje izdato od direktora tuženog za donošenje rešenja o otkazu ugovora o radu, odnosno za odlučivanje o o pravima, obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa koje je kasnije nestalo. Saglasnost koju je direktor tuženog ĐĐ dao u formi pisane izjave dana 29.01.2014. godine, posle donošenja osporenih rešenja (da je saglasan sa svim izjavama, radnjama i pravnim poslovima koje je u njegovo ime, a za potrebe tuženog preduzeća potpisao izvršni direktor DD od dana zasnivanja radnog odnosa do dana davanja saglasnosti) ne može se poistovetiti sa pisanim ovlašćenjem određenim imperativnom odredbom člana 192. Zakona o radu. Sledom navedenog drugostepeni sud nije cenio zakonitost osporenih rešenja sa stanovišta pravilnosti upotrebljenih otkaznih razloga i učinjene povrede radne obaveze od strane tužilaca budući da su osporena rešenja nezakonita u formalnom smislu.

Prema odredbi člana 192. stav 1. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05 ... 54/09) koji se primenjuje u konkretnom slučaju, o pravima, obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa odlučuje u pravnom licu direktor ili zaposleni koga on ovlasti. Ovlašćenje iz stava 1. ovog člana daje se u pisanom obliku (stav 2.).

U kontekstu navedene materijalno-pravne odredbe, o pravima, obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa odlučuje direktor, a drugi zaposleni samo ako ga direktor na to ovlasti u pisanoj formi. S obzirom da je osporena rešenja o otkazu ugovora o radu tužicima potpisao DD, tada zaposlen kod tuženog na poslovima izvršnog direktra za poslove pravne struke, a da tuženi nije dokazao postojanje pisanog ovlašćenja od strane direktora tuženog za odlučivanje o pravima, obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa, pravilno je stanovište drugostepenog suda da su osporena rešenja tuženog nezakonita jer su doneta suprotno odredbi člana 192. Zakona o radu.

Razlozi revizije kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava nisu osnovani.

Pisano ovlašćenje direktora da o pravima, obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa odlučuje drugi zaposleni mora postojati u trenutku odlučivanja, pa naknadna saglasnost direktora od 29.01.2014. godine, ne može konvalidirati nedostatak ovlašćenja primenom člana 88. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. U konkretnom slučaju se ne radi o zaključenju pravnog posla od strane punomoćnika u ime drugoga, bez njegovog ovlašćenja, već o ovlašćenju za odlučivanje o pravima, obavezama i odgovnornostima zaposlenih iz radnog odnosa po članu 192. Zakona o radu. Suprotno navodima revizije, ovlašćenje za zastupanje u smislu člana 32. stav 1. Zakona o privrednim društvima, koji propisuje da osim zakonskih zastupnika, zastupnici društva u smislu ovog zakona su i lica koja su aktom ili odlukom nadležnog organa društva ovlašćena da zastupaju društvo i kao takva registrovana u skladu sa zakonom o registraciji, ne podrazumeva i ovlašćenje iz člana 192. Zakona o radu da o pravima, obavezama ili odgovornostima zaposlenih odlučuje direktor pravnog lica ili zaposleni koga on ovlasti u pisanom obliku. U svakom konkretnom slučaju sud ispituje rešenje o otkazu u formalnom i materijalnom smislu, odnosno da li je poslodavac poštovao propisani postupak, a zatim da li su razlozi za otkaz bili dozvoljeni odnosno da li ponašanje zaposlenog opravdava donošenje rešenja o otkazu, pa je drugostepeni sud bio ovlašćen na osnovu član 313 ZPP, da se postavljanjem pitanja stara da se u toku rasprave pruže potrebna objašnjenja, da bi se utvrdile činjenice od kojih zavisi odluka o osnovanosti zahteva.

Donošenje rešenja o otkazu ugovora o radu od strane za to neovlašćenog lica, svakako predstavlja bitnu povredu pravila postupka koja za posledicu ima poništaj takvog rešenja sa svim pravnim posledicama koje iz toga proizilaze, pa su bez uticaja preostali navodi revizije kojima se osporava utvrđeno činjenično stanje u pogledu pravilnosti upotrebljenih otkaznih razloga i učinjene povrede radne obaveze od strane tužilaca.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić