U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: dr Dragiše B. Slijepčevića, predsednika veća, Jasmine Stamenković i dr Ilije Zindovića, članova veća, u pravnoj stvari tužilje AA iz ..., kao naslednika sada pok. BB, čiji je punomoćnik Ilija Kantar, advokat iz ..., protiv tuženih Direktorata civilnog vazduhoplovstva Republike Srbije, sa sedištem u Beogradu, čiji je punomoćnik Suzana Milanović, advokat iz ... i Republike Srbije – Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, čiji je zastupnik Državno pravobranilaštvo, Beograd, radi naknade materijalne štete, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 7385/20 od 14.10.2021. godine, u sednici održanoj 14.10.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJU SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 7385/20 od 14.10.2021. godine i presuda Višeg suda u Beogradu P 870/19 od 24.06.2020. godine, tako što se OBAVEZUJU tuženi Direktorat civilnog vazduhoplovstva Republike Srbije i Republika Srbija – Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture da tužilji AA na ime naknade materijalne štete zbog izmakle koristi solidarno isplati iznos od 22.998.687,18 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 15.02.2008. godine pa do isplate, u roku od 15 dana od dana prijema presude.

OBAVEZUJU SE tuženi Direktorat civilnog vazduhoplovstva Republike Srbije i Republika Srbija – Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture da tužilji AA na ime troškova postupka solidarno isplate iznos od 2.365.500,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P 870/19 od 24.06.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obavežu tuženi da joj na ime naknade materijalne štete zbog izmakle koristi i naknade buduće štete solidarno isplati iznos od 22.998.687,18 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 15.02.2008. godine do isplate, kao neosnovan. Stavom drugim izreke, obavezana je tužilja da tuženom Direktoratu civilnog vazduhoplovstva Republike Srbije naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 368.250,00 dinara. Stavom trećim izreke, obavezana je tužilja da tuženoj Republici Srbiji – Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 507.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 7385/20 od 14.10.2021. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P 870/19 od 24.06.2020. godine.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitnih povreda odredaba parničnog postupka.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama razloga propisanih odredbom člana 399. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 125/04 i 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 55/14) pa je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, sada pok. BB, čiji je tužilja naslednik, bio je ... – ... u kompaniji „VV“ D.T. ... PS „...“. U vreme nastanka spornog odnosa, Direktorat civilnog vazduhoplovstva državne zajednice Srbije i Crne Gore imao je svojstvo pravnog lica i ovlašćenje da između ostalog izdaje sertifikate, licence, registracije i dozvole za vazduhoplovno osoblje i kontrolu letenja. Tuženi je pravni sledbenik napred naznačenog Direktorata civilnog vazduhoplovstva državne zajednice Srbije i Crne Gore. Lekarska komisija Zavoda za vazduhoplovnu medicinu JAT je nakon pregleda BB dana 20.03.2002. godine izdala lekarsko uverenje u kome je navedeno da BB ne ispunjava uslove za kategoriju A propisane Pravilnikom o zdravstvenim uslugama za vršenje poslova vazduhoplovnog i ostalog stručnog osoblja i posebnim uslovima za obavljanje lekarskih pregleda vazduhoplovnog i ostalog stručnog osoblja i da je nesposoban za vršenje poslova saobraćajnog pilota po članu 19/2/4 Pravilnika. BB je dana 03.04.2002. godine podneo zahtev za reviziju zdravstvene ocene dobijene od Zavoda za vazduhoplovnu medicinu JAT drugostepenom organu – Saveznom ministarstvu saobraćaja i telekomunikacija. Ovo Ministarstvo je rešenjem od 25.04.2002. godine formiralo komisiju za utvrđivanje zdravstvene sposobnosti BB. On se podvrgao pregledima po nalogu komisije ali i samoinicijativno. Drugostepena lekarska komisija koju je formiralo Savezno ministarstvo saobraćaja i telekomunikacija sačinilo je dana 20.05.2002. godine zapisnik o svom radu, u čijem zaključku je navedeno da BB ne ispunjava zdravstvene uslove po kriterijumu A i da nije sposoban za vršenje poslova saobraćajnog pilota. Rešenjem tog Ministarstva od 27.05.2005. godine konstatovano je da BB, ..., ne ispunjava propisane zdravstvene uslove za kategoriju A i da nije sposoban za vršenje poslova ... . BB je protiv ovog rešenja podneo tužbu Vrhovnom sudu Srbije koji je presudom U 691/05 od 22.12.2005. godine tužbu uvažio i poništio rešenje Saveznog ministarstva saobraćaja i telekomunikacija od 27.05.2002. godine. BB je rešenjem RF PIO od 24.08.2008. godine utvrđeno pravo na starosnu penziju počev od 01.06.2005. godine. BB je sa Avio kompanijom „GG“ iz ... zaključio ugovor o angažovanju za period od 15.04.2002. do 31.12.2005. godine sa mogućnošću produženja, kojim je za vršenje poslova ... aviona ugovorena mesečna zarada od 6.000 USD. Ali, kako je rešenje Saveznog ministarstva saobraćaja i telekomunikacija od 27.05.2002. godine utvrđeno da on ne ispunjava zdravstvene uslove za kategoriju A i da nije sposoban za vršenje poslova ..., ugovor o angažovanju nije realizovan. U upravnom sporu od strane Vrhovnog suda, tužba je uvažena, a u obrazloženju presude navedeno je da osporeno rešenje ne sadrži utvrđeno činjenično stanje, niti razloge o odlučnim činjenicama koje upućuju na rešenje kakvo je dato u dispozitivu. Tokom spora sudski veštak dr Dragoljub Paunović, specijalista pneumoftiziologije obavio je veštačenje na osnovu medicinske dokumentacije u spisima, dao mišljenje da je sada pok. BB bolovao od hronične opstruktivne bolesti pluća u koju spada i emfizem pluća a da je emfizem pluća bio početnog stepena i kao takav nije doveo do plućne insuficijencije. BB nije imao plućnu insuficijenciju, ni globalnu (smanjen parcijalan pritisak ugljendioksida u arterijskoj krvi), ni parcijalnu (samo snižen parcijalni pritisak kiseonika u arteriji krvi) i po mišljenju sudskog veštaka je bio sposoban za letenje uz korišćenje redovne terapije – pumpice Berodual, koja se koristi četiri puta dnevno. Ali, prvostepeni sud ovakav zaključak sudskog veštaka nije prihvatio s obzirom da on nema završenu obuku iz oblasti vazduhoplovne medicine, a osim toga, iz iskaza proizilazi da nikada nije vršio ocenu sposobnosti za letenje.

Savezno ministarstvo saobraćaja i telekomunikacija nakon donošenja presude Vrhovnog suda U 691/05 od 22.12.2005. godine, kojim je poništeno rešenje od 27.05.2002. godine, nije donelo novo rešenje. Na takav način je pokojnom BB uskraćena mogućnost da dobije letačku dozvolu i zaključi ugovor o angažovanju sa ... avio kompanijom. Rešenje drugostepenog organa - Saveznog ministarstva saobraćaja i telekomunikacija od 27.05.2002. godine zasnovano je na zapisniku i zaključku drugostepene lekarske komisije. Međutim, naznačenu komisiju koju su činili tri člana, a između ostalog i primarijus mr sc. dr DD drugi član komisije, nije potpisan od strane tog člana komisije a nalaz je dat na osnovu prikupljenih specijalističkih laboratorijskih pregleda i testova. Međutim, test gasne analize nije obavljen jer po navodima pokojnog BB aparat nije radio. U tom izveštaju sadržana je i dinamika prethodnih pregleda. Prema izveštaju KCS od 25.04.2002. godine koji je potpisan od strane dr ĐĐ, specijaliste interne medicine proizilazi da je BB došao radi ispitivanja plućne funkcije u sklopu procene radne sposobnosti. Postavljena mu je dijagnoza hronički opstruktivni bronhitis, data terapija i dat zaključak da je sposoban za rad uz redovnu terapiju. Tužilac je izvršio pregled i u KBC Bežanijska Kosa. Iz nalaza dr EE specijaliste pneumofiziologije utvrđeno je da kod istoga postoji samo prehlada, a što je potvrđeno i na VMA, nakon pregleda od dr ŽŽ, specijaliste za plućne bolesti. Od pregleda u toku 1990. godine bio je na redovnom pregledu šest meseci, a radi produženja letačke dozvole komisija ga je uputila u Klinički centar Srbije kod pulmologa dr DD koja trenutno nije bila tu. Njene kolege su potvrdile samo postojanje jake prehlade ali ne i emfizem pluća. Međutim, komisija u inspektoratu nije prihvatila nijedan od tri navedena lekarska izveštaja već ga je uputila kod dr DD koja ga je pregledala u svojoj privatnoj oridinaciji i rekla mu da sumnja na enfizem pluća što je stajalo u njenom izveštaju. Međutim, taj izveštaj ona nije potpisala. Dalje, sudski veštak, osvrćući se na nalaz dr DD iz privatne ordinacije opšte prakse od 08.05.2022. godine (na osnovu koga je i doneto sporno rešenje) nalazi da taj pregled nije mogao da se uradi u ordinaciji opšte medicine a i sama dr DD u nalazu navodi da su gasovi u miru, normalni, što isključuje plućnu insuficijenciju. Postojeća medicinska dokumentacija bila je sasvim dovoljna da se utvrdi da je BB bio sposoban za rad jer je postojalo pet nezavisnih mišljenja četiri državne institucije koje se bave pulmologijom i svi ti nalazi su ukazivali da on ima plućnu insuficijenciju. U pitanju su izveštaji KBC Bežanijska Kosa, Kliničnog centra Srbije, VMA – dok nasuprot tih izveštaja stoji nalaz dr DD iz privatne ordinacije opšte medicine koji je nepotpisan i urađen bez pregleda u ordinaciji koja nije ni tehnički opremljena za takvu vrstu pregleda. U slučaju neproduženja letačke dozvole i ukoliko ne leti dve godine na određenom tipu aviona pilot gubi sve što se tiče njegovog statusa i morao bi ponovo da prođe obuku za taj tip aviona.

Veštačenjem od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđeno je da bi pok. BB na osnovu zaključenog ugovora sa kompanijom „GG“ iz ... od 15.04.2002. godine u periodu od 15.04.2002. godine (kada je zaključen ugovor) do 15.02.2008. godine (jer se dozvola izdaje na period od pet godina) na ime naknade kao ... bilo isplaćeno ukupno 420.000 USD. U periodu od 01.06.2005. do 15.02.2008. godine, na ime ostvarene starosne penzije pok. BB isplaćeno je 1.160.389,90 dinara, što ukupno iznosi prema srednjem kursu Narodne banke za 1 USD 18.565,80 USD. Razlika između ostvarenih primanja po osnovu penzije u periodu od 01.06.2005. do 15.02.2008. godine i obračunate naknade koja bi ... BB bila isplaćena u skladu sa uslovima iz ugovora o posadi u periodu od 15.04.2002. do 15.02.2008. godine iznosi 401.434 dolara, što primenom srednjeg kursa NBS na dan 15.02.2008. godine u visini od 57,9213 dinara za 1 dolar, iznosi ukupno 22.998.680,18 dinara. Taj iznos tužilja kao zakonski naslednik pok. BB potražuje sa zakonskom zateznom kamatom od 16.02.2008. godine, a sve zbog nepravilnog rada tuženog Direktorata, a u smislu člana 172. stav 2. ZOO.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su ocenili da je tužbeni zahtev tužilje neosnovan. Ovo iz razloga što je lekarska komisija koja je u drugostepenom postupku ocenjivala zdravstvenu sposobnost sada pok. BB za letenje, bila sastavljena po propisu i postupala zakonito i u skladu sa članom 128. Zakona o vazdušnom saobraćaju. Komisija u zakonito sprovedenom postupku, donela je rešenje 27.05.2002. godine kojim je ocenjeno da BB ne ispunjava propisane zdravstvene uslove za kategoriju A i da nije sposoban za vršenje poslova ... . Činjenica da je presudom Vrhovnog suda Srbije u upravnom sporu poništeno naznačeno rešenje i da nakon toga lekarska komisija nije ponovo odlučivala, ne proizilazi da je takvim postupkom pok. BB pričinjena materijalna šteta te da nisu ispunjeni uslovi propisani odredbom čl. 172. i 189. st. 1. i 3. Zakona o obligacionim odnosima da se tuženi obavežu na naknadu tražene materijalne štete. Osim toga, iako je u smislu člana 61. Zakona o upravnim sporovima („Službeni list SRJ“ broj 46/96), koji je važio u vreme vođenja upravnog spora i donošenja presude Vrhovnog suda Srbije U 691/05, nadležan organ bio dužan da bez odlaganja najdocnije u roku od 30 dana od dostavljanja presude donese drugi akt što ovde nije učinjeno, ne može se smatrati kao nezakonitim i nepravilnim radom državnog organa. Ovo zbog razloga što je odredbom člana 63. stav 1. istog zakona bilo izričito propisano da ako nadležni organ posle poništenja upravnog akta ne donese najdocnije u roku od 30 dana novi upravni akt, stranka može posebnim podneskom tražiti donošenje takvog akta a ako nadležni organ ne donese akt ni za sedam dana od tog traženja stranka može tražiti donošenje takvog akta od suda koji je doneo presudu u prvom stepenu. BB je imao pravo i ovlašćenje da od suda koji je doneo presudu u prvom stepenu traži donošenje akta kojim bi se utvrdila njegova sposobnost za upravljanje avionom, a što je on propustio da učini, tako da se ne može smatrati da mu je šteta pričinjena time što pravni prethodnik tuženog Direktorata civilnog vazduhoplovstva i tuženi nakon poništaja odluke Saveznog ministarstva saobraćaja i telekomunikacija nije doneo novi akt. Ne postoji uzročno-posledična veza između postupanja pravnog prethodnika tuženog Direktorata civilnog vazduhoplovstva Republike Srbije i samog tuženog i štete čija se naknada u sporu traži. Stoga nema nezakonitog i nepravilnog postupanja nadležnog državnog organa, pa se stoga nisu ni stekli uslovi za odgovornost tuženih pravnih lica za štetu koju je prouzrokovao njihov organ propisanu odredbom člana 172. stav 1. ZOO.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ovakva argumentacija nižestepenih sudova nije prihvatljiva a iz sledećih razloga. Presudom Vrhovnog suda Srbije U 691/05 od 22.12.2005. godine poništeno je rešenje drugostepenog organa od 27.05.2002. godine.

Prema članu 61. Zakona o upravnim sporovima („Službeni list SRJ“ broj 46/96) propisano je pod nazivom obaveznost presuda, kad sud poništi akt protiv koga je bio pokrenut upravni spor, predmet se vraća u stanje u kome se nalazio pre nego što je poništeni akt donesen. Prema prirodi stvari koja je bila predmet spora, trebalo je umesto poništenog upravnog akta doneti drugi akt. Nadležni organ je dužan da ga donese bez odlaganja a najdocnije u roku od 30 dana od dostavljanja presude. Pri tome, nadležan organ je vezan pravnim shvatanjem suda, kao i datim primedbama u pogledu postupka. Prvotuženi nije ispoštovao naznačenu odredbu člana 61. Zakona o upravnim sporovima. Nije doneto nikakvo rešenje nakon ukidanja drugostepenog rešenja od strane Vrhovnog suda Srbije presudom U 691/05 od 22.12.2005. godine. Stoga se u ovakvom slučaju ne može primenjivati odredba čl. 62. i 63. Zakona o upravnim sporovima jer te odredbe regulišu situaciju kada nadležni organ nakon poništaja upravnog akta donese upravni akt protivno pravnom shvatanju suda ili protivno primedbama suda u pogledu postupka, pa tužilac podnese novu tužbu. U ovom slučaju, nadležni organ nije doneo nikakvo rešenje a bio je dužan da postupi po presudi Vrhovnog suda Srbije. U tom smislu, očigledno je da se radi o nepravilnom radu drugostepenog organa tadašnjeg Saveznog ministarstva saobraćaja i telekomunikacija, čiji je pravni sledbenik ovde prvotuženi. Zaštitu od nezakonitog i nepravilnog rada državnog organa pruža i član 35. stav 2. Ustava Republike Srbije koji propisuje da „..svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koja mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave“. U ovom slučaju, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, može se zaključiti da se radi o nepravilnom radu državnog organa, te da tužilac shodno članu 172. stav 1. ZOO ima pravo na naknadu štete. Tužilja je pravni sledbenik pok. BB, njegov naslednik. Pravni prethodnik prvotuženog Savezno ministarstvo saobraćaja i telekomunikacija nije ispoštovalo odredbu člana 61. Zakona o upravnim sporovima i nije postupio po nalogu sadržanom u presudi Vrhovnog suda Srbije U 691/05 od 22.12.2005. godine. Pok. BB je imao zaključen ugovor sa „GG“ iz ... i pre donošenja drugostepenog rešenja – ugovor zaključen 15.04.2002. godine. Važenje ugovora je bilo predviđeno na rok od 15.04.2002. do 31.12.2005. godine sa mogućnošću produženja. Nižestepeni sudovi se pozivaju na odredbu člana 63. stav 1. Zakona o upravnim sporovima koji predviđa da „ako nadležni organ posle poništenja upravnog akta ne donese odmah, a najdocnije u roku od 30 dana, novi upravni akt ili akt u izvršenju presude donesene na osnovu člana 41. stav 5. ovog zakona, stranka može posebnim podneskom tražiti donošenje takvog akta od suda koji je doneo presudu u prvom stepenu.“

Međutim, u spornom periodu u Republici Srbiji nije postojao Upravni sud u prvom stepenu koji bi rešavao spornu situaciju. Nakon donošenja odluke od upravnog organa nezadovoljna strana je mogla pokrenuti spor pred Vrhovnim sudom. Vrhovni sud Srbije je upravo svojom presudom U 691/05 od 22.12.2005. godine poništio rešenje upravnog organa. Iako je isti bio dužan da donese novo rešenje u roku od 30 dana (uz prihvatanje shvatanja suda) to rešenje nije doneto. Time je upravni organ postupio nepravilno što je tužiocu uzrokovalo nastanak štete imajući u vidu sve pribavljene dokaze koje je tužilac BB priložio u prilog svoje zdravstvene sposobnosti. Nepostupanje upravnog organa da i posle donošenja presude Vrhovnog suda Srbije ne odluči o zahtevu BB za produženje letačke dozvole, može se okarakterisati kao nepravilan rad u smislu člana 172. ZOO. Da je tuženi postupao u skladu sa zakonom, pravni prethodnik tužilje BB bi realizovao zaključeni ugovor a veštačenjem putem veštaka ekonomsko-finansijske struke pravilno je utvrđena visina štete koja je nastala nakon nepravilnog rada prvotuženog.

Stoga, imajući u vidu sve napred izneto, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 407. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Odluku o troškovima postupka sud je doneo na osnovu člana 149. stav 1, čl. 150. i 161. stav 1. ZPP pri čemu su tužilji priznati sledeći troškovi i to: za sastav tužbe iznos od 37.500,00 dinara, za sastav dva obrazložena podneska iznos od po 37.500,00 dinara, za sastav dve obrazložene žalbe iznos od po 78.000,00 dinara, za sastav revizije iznos od 156.000,00 dinara, za pristup na 22 održana ročišta iznos od po 39.000,00 dinara, za pristup na 12 neodržanih ročišta iznos od po 20.250,00 dinara, na ime troškova veštačenja ukupan iznos od 60.000,00 dinara, na ime takse za tužbu iznos od 97.500,00 dinara, za prvostepenu odluku iznos od 97.500,00 dinara, na ime takse za žalbu na prvostepenu odluku iznos od 97.500,00 dinara, na ime takse za reviziju iznos od 195.000,00 dinara i na ime takse za odluku po reviziji iznos od 292.500,00 dinara, što sve ukupno čini iznos od 2.365.500,00 dinara, pa je odlučeno kao u stavu drugom izreke, shodno važećoj AT i TT. Ostale troškove sud nije priznao jer nalazi da isti nisu bili nužni i neophodni.

Predsednik veća-sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić