Protiv pravnosnažne drugostepene presude blagovremenu i dozvoljenu reviziju je izjavio tuženi zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju kojim je osporio revizijske navode tuženog i predložio odbijanje revizije kao neosnovane. Tražio je naknadu za sastav odgovora na reviziju i za sudske takse.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br.72/11... 18/20) i odlučio da revizija tuženog nije osnovana.

Pobijana presuda je doneta bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Predmet tužbenog zahteva je utvrđenje povrede tužiočevih međunarodno regstrovanih žigova br. ..., ... i ... i kao posledica povrede da se tuženom zabrani svaki dalji uvoz, skladištenje, prodaja ili distribucija proizvoda kojim bi se nadalje vršila povreda registrovanih žigova tužioca.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na kom su zasnovane nižestepene odluke, na ime tužioca su međunarodno i nacionalno registrovani za Republiku Srbiju žigovi br. ..., ... i ... . Punomoćnik tužioca je od strane Ministarstva finansija, Uprave carina, Odeljenja za zaštitu intelektualne svojine, dopisom od 04.09.2018. godine, obavešten da je od tuženog dana 30.08.2018. godine privremeno oduzeta roba određena u obaveštenju, zbog sumnje da se robom povređuje pravo intelektualne svojine, o čemu je sačinjen i zapisnik. Na osnovu priloženih fotografija utvrđeno je da je zaplenjena roba obeležna oznakama koje su slične zaštićenim oznakama tužioca.

Na temelju tako utvrđenih činjenica prvostepeni sud je, upoređujući u ukupnom izgledu žigom zaštićene oznake tužioca i oznake kojom je tuženi obeležavao zaplenjenu robu (dukseve, trenerke, patike, kačkete, helanke), i to koristeći verbalni deo oznake tužioca, kao i grafička rešenja, utvrdio da postoji njihova bitna sličnost, te da je tuženi sličnom oznakom obeležavao istu vrstu robe, i da je tužilac upravo tim proizvodima i tim znakovima stekao svetski poznati brend, te zaključuje da je tuženi izvršio povredu prava tužioca jer bi prosečni potrošač stekao pogrešnu predstavu o poreklu proizvoda čime se narušava funkcija obeležavanja robe i usluga u prometu. U odnosu na navode tuženog da prema odredbama Zakona o žigovima tranzit robe preko teritorije Republike Srbije i stavljanja robe u carinski postupak radi tranzita preko teritorije Republike Srbije ne predstavlja povredu prava intelektualne svojine, odnosno povredu žiga, budući da zakonodavac to nije propisao, prvostepeni sud utvrđuje da su ovi navodi neosnovani i da, kod činjenice da tuženi nema ovlašćenje od tužioca da stavlja u promet i koristi tužiočeve međunarodno zaštićene žigove, tužilac kao nosilac žiga uživa pravo na zaštitu i u slučaju tranzitnog prometa robe, pa pozivom na odredbe člana 1., 4., 38., 72. Zakona o žigovima, a u vezi sa članom 280. i 282. Carinskog zakona i odredbe direktive o žigovima EU 2015/2436 iz 2015. godine u vezi sa članom 16. Ustava Republike Srbije, zaključuje da je tužbeni zahtev osnovan.

Drugostepeni sud odbija žalbu tuženog i potvrđuje prvostepenu presudu u delu u kome je utvrđena povreda i zabrana svakog daljeg uvoza, skladištenja, prodaje ili distribucije proizvoda kojima bi se nadalje vršila povreda registrovanih žigova tužioca, prihvatajući u svemu razloge prvostepenog suda.

Revident osporava primenu materijalnog prava nižestepenih sudova, uz navode da se tranzitom robe preko teritorije Republike Srbije ne može izvršiti povreda nečijeg žiga jer takva povreda nije propisana Zakonom o žigovima koji je važio u vreme kada je izvršen tranzit predmetne robe, te da se Carinskim zakonom ne može odlučivati u sporu za utvrđenje povrede žiga. Revident osporava i primenu direktive EU 2015/2436 iz 2015. godine ukazujući da nije deo domaćeg pravnog poretka i da se njom ne propisuje da se tranzitom može izvršiti povreda žiga.

Ceneći revizijske navode tuženog, Vrhovni kasacioni sud nalazi da navodi revizije ne stoje i da su nižestepeni sudovi pravilnom primenom materijalnog prava izveli zaključak da je tužbeni zahtev osnovan.

Odredbama Zakona o žigovima („Službeni glasnik RS", br. 104/09 i 10/13) koji je bio na snazi u vreme kada je predmetna povreda žiga izvršena, nije izričito propisano da nosilac žiga može zabraniti drugim licima da neovlašćeno koriste njegov znak zaštićen žigom i u slučaju tranzita robe. Navedeno ne znači da je takav vid pravne zaštite zakonom isključen i da nosilac žiga nema pravo na zaštitu žiga i u tranzitu. Takvo pravo nosioca žiga izričito je ustanovljeno tada važećom odredbom člana 280. Carinskog zakona („Sl. glasnik RS“, br. 18/10...113/17) kojom je propisano da uvoz, izvoz ili tranzit robe kojim se povređuju prava intelektualne svojine utvrđena propisima koji uređuju to pitanje i međunarodnim ugovorima, nije dozvoljen. Nadalje, saglasno odredbi člana 282. istog zakona, carinski organ je ovlašćen da može prekinuti carinski postupak i puštanje robe koja se uvozi, izvozi ili je u tranzitu po službenoj dužnosti, ako posumnja da je povređeno neko od prava intelektualne svojine. Osim toga, takav postupak zaštite prava nosioca žiga poznaje i odredba Direktive EU 2015/2436 iz 2015. godine, koja u članu 10 stav 4 propisuje pravo nosioca žiga da onemogući treća lica da u trgovačkom prometu u državu članicu u kojoj je žig registrovan unose proizvode koji na tom području nisu pušteni u slobodan promet ako ti proizvodi dolaze iz trećih zemanja i bez odobrenja nose žig istovetan žigu registrovanom za te proizvode ili koji se po svojim bitnim obeležjima ne mogu razlikovati od tog žiga.

Sledom rečenog, pravo značenje odredbe člana 38. Zakona o žigovima može se utvrditi samo sistematskim tumačenjem svih navedenih zakonskih propisa, a ne samo navedene odrebe Zakona o žigovima, kako neosnovano tvrdi revident. Ukoliko određena radnja nije izričito po vrsti specifikovana kao neovlašćena upotreba žiga, to ne znači istovremeno i da je samim tim ona dozvoljena. Naprotiv, neovlašćena upotreba žiga se u pogledu pravne kvalifikacije ispunjava prema sadržini konkretne radnje u odnosu na celokupan sistem zaštite koja se pruža nosiocu prava na žig. Stoga pravilno nižestepeni sudovi zaključuju da nosilac žiga može zabraniti drugim licima neovlašćeno korišćenje znaka koji je istovetan sa njegovim ranije zaštićenim znakom kojim je obeležena roba i u slučaju kada se radi o robi u tranzitu.

Neosnovani su i navodi revidenta u pogledu primene Direktive EU 2015/2436 iz 2015. godine. Ovo iz razloga što Direktiva EU 2015/2436 iz 2015. godine, predstavlja opšteprihvaćeno pravilo međunarodnog prava, koje se saglasno odredbi člana 16. stav 2. Ustava neposredno primenjuje, pa nije potrebna njegova izričita ratifikacija kao što je to slučaj kod međunarodnih ugovora.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odbio reviziju tuženog kao neosnovanu i odlučio kao u izreci revizijske presude na osnovu člana 414. Zakona o parničnom postupku.

Stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi za naknadu troškova na osnovu ovlašćenja iz člana 165. stav 1. ZPP i to s obzirom da tuženi nije uspeo u revizijskom postupku, a u pogledu tužioca ne radi se o troškovima potrebnim radi vođenja parnice u smislu člana 154. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić