U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: dr Dragiše B. Slijepčevića, predsednika veća, dr Ilije Zindovića i Tatjane Matković Stefanović, članova veća, u pravnoj stvari tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Miroslav Lazić, advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., SO ..., čiji je punomoćnik Ivica Radonjić, advokat iz ..., radi duga, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 2673/21 od 28.12.2021. godine, u sednici održanoj dana 03.11.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

Delimično se PREINAČUJE presuda Apelacionog suda u Nišu Gž 2673/21 od 28.12.2021. godine u stavu prvom izreke, tako što se tužilji na dosuđeni iznos od 15.000 evra u dinarskoj protivvrednosti za period od 25.12.2012. godine DOSUĐUJE zakonska zatezna kamata, sve u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate.

U preostalom delu revizija tuženog se ODBIJA kao neosnovana.

OBAVEZUJE SE tužilja da tuženom na ime troškova revizijskog postupka isplati iznos od 102.900,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Negotinu P 361/18 od 13.09.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tuženi da joj na ime duga isplati iznos od 15.000 evra u dinarskoj protivvrednosti obračunatom po najpovoljnijem bančinom kursu na dan isplate zajedno sa domicilnom kamatom na ovaj iznos u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj na isti način počev od 01.12.2002. godine pa do konačne isplate. Stavom drugim izreke, obavezana je tužilja da tuženom na ime troškova postupka isplati iznos od 319.200,00 dinara.

Nakon otvaranja rasprave Apelacioni sud u Nišu je presudom Gž 2673/21 od 28.12.2021. godine, stavom prvim izreke, ukinuo presudu Osnovnog suda u Negotinu P 361/18 od 13.09.2018. godine, pa je usvojio tužbeni zahtev tužilje i obavezao tuženog da tužilji na ime duga isplati iznos od 15.000 evra sa zateznom kamatom u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke počev od 01.12.2002. godine pa do isplate, sve to u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu na dan isplate po kome banke u mestu plaćanja otkupljuju efektivnu valutu. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužilji isplati na ime troškova postupka iznos od 485.725,00 dinara.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 18/20), pa je utvrdio da je revizija tuženog delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravni prethodnik tužilje sada pok. VV kao zajmodavac i tuženi kao zajmoprimac su dana 01.12.1993. godine sačinili priznanicu o zajmu koju je potpisao samo tuženi i kojom je potvrdio da je primio od VV iznos od 30.000 DEM na ime pozajmice sa kamatom od 10%. Na priznanici nije upisan rok vraćanja zajma. VV je preminuo dana ...2001. godine nasledili su ga supruga GG koja je preminula u toku trajanja ove parnice i tužilja kći AA. Za života pok. VV nije sačinjeno bilo kakvo pismeno kojim je tuženi pozvan da vrati dug i da mu je ostavljen rok za ispunjenje. Ni tužilja ni majka tužilje nisu opominjale niti pozivale tuženog da vrati dug pre podnošenja tužbe u ovoj parnici, a tužbu su podnele dana 31.12.2004. godine.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud je zaključio da je potraživanje tužilje za povraćaj datog novca na ime zajma zastarelo. Ovo iz razloga što je u toku postupka utvrđeno da prilikom zaključenja ugovora o zajmu 01.12.1993. godine nije ugovoren rok vraćanja zajma, a tužilja na kojoj je teret dokazivanja u smislu odredbe člana 231. stav 2. ZPP nije dokazala da je rok vraćanja zajma decembra 1996. godine odnosno kraj 2002. godine. Kako je tužba u parnici podneta dana 31.12.2004. godine to je potraživanje tužilje a koje je predmet spora zastarelo u smislu odredbe člana 551. i člana 361. stav 1. ZOO.

Drugostepeni sud je, nakon otvorene rasprave pred tim sudom, zaključio da je između pravnog prethodnika tužilje VV i ovde tuženog BB usmeno dogovoren rok vraćanja tog zajma od tri godine, odnosno 01.12.1996. godine. Tuženi nije vratio navedeni iznos. Vrednost pozajmljenih 30.000 maraka čini sumu od 15.000 evra, a tuženi nije dokazao da je taj iznos vratio ni pravnom prethodniku tužilje ni tužilji.

Prema članu 371. Zakona o obligacionim odnosima propisan je opšti rok zastarelosti od 10 godina i isti počinje da teče na osnovu člana 361. stav 1. ZPP posle prvog dana kada je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze. Kako je u konkretnom slučaju VV dao tuženom na zajam iznos od 30.000 DEM 01.12.1993. godine i kako je ugovoren rok vraćanja toga zajma do 01.12.1996. godine, a tužba je podneta 31.12.2004. godine, što znači pre isteka roka od 10 godina, to proizilazi da je prigovor zastarelosti potraživanja neosnovan. Drugostepeni sud je zaključio da nema osnova na osnovu koga bi se moglo utvrditi da se radi o zelenaškom ugovoru. U priznanici je napisano da se traži kamata od 10% mesečno. Međutim, tužbeni zahtevom se takva kamata u toj visini ne traži pa se iz tih razloga nije mogao prihvatiti navod tuženog da se radi o zelenaškom ugovoru.

Navodima iz revizije tuženog ne dovodi se u pitanje pravilnost zaključka drugostepenog suda o osnovanosti tužbenog zahteva tužilje. Taj zaključak je izveden na osnovu ocene izvedenih dokaza. U revizijskim navodima pobija se utvrđeno činjenično stanje. U tom pogledu drugostepeni sud je pravilno postupio kada je uz pravilnu ocenu činjeničnog stanja obavezao tuženog na isplatu glavnog duga sa dosuđenom kamatom do 24.12.2012. godine. Ovo iz razloga što je do 24.12.2012. godine bilo propisano da se kamata na stranu valutu obračunava po stopi Centralne evropske banke za srednji kurs evra do tog perioda.

Međutim, drugostepeni sud je pogrešno primenio odredbu o kamati za period od 25.12.2012. godine. Stoga je Vrhovni kasacioni sud zaključio da je revizija u tom delu osnovana. Ovo iz razloga što se od 25.12.2012. godine obračun kamate na stranu valutu vrši prema Zakonu o zateznoj kamati („Službeni glasnik RS“ br. 119/12), a kako se radi o primeni materijalnog prava o čemu sud mora da pazi po službenoj dužnosti, to je zaključio da je revizija tuženog u tom delu osnovana, pa je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Odluku o troškovima postupka sud je doneo na osnovu čl. 153, 154. i 165. ZPP, pri čemu je sud tuženom priznao na ime stručnog sastava revizije iznosi 11.000,00 dinara, sudske takse za reviziju 124.000,00 dinara za odluku po reviziji iznosi 186.000,00 dinara, što ukupno čini iznos 343.000,00 dinara, a sve shodno važećoj AT i TT. Pri dosuđivanju troškova revizijskog postupka sud je imao u vidu da je tuženi delimično uspeo u revizijskom postupku i to u odnosu na akcesorno potraživanje – dosuđenu kamatu. Stoga nalazi da mu od ukupnih troškova revizijskog postupka treba priznati 30% od prouzrokovanih troškova, što čini iznos od 102.900,00 dinara pa je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić