U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovani su revizijski navodi da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. ZPP, jer je drugostepeni sud pobijenu odluku zasnovao na činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku. Bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP na koju se navodima revizije ukazuje, nije propisana kao revizijski razlog u smislu člana 407. stav 1. tačke 2. i 3. ZPP. Suprotno tvrdnji revidenta revizijski sud smatra da je žalbeni sud ocenio bitne žalbene navode koji su od značaja za presuđenje ove parnice, pa nije učinjena bitna povreda iz člana 374. stav 1. u vezi člana 396. stav 1. ZPP. Ukazivanje na pogrešno utvrđeno činjenično stanje nije dozvoljen revizijski razlog.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu na radnom mestu ..., a zatim na radnom mestu ... sve do 29.09.2005. godine kada je na lični zahtev zaključio sporazum o prestanku radnog odnosa. Njegov zahtev za poništaj ovog sporazuma o prestanku radnog odnosa odbijen je pravnosnažnom presudom od 04.01.2009. godine. Tužilac je u ovom postupku podneo tužbu radi utvrđenja diskriminacije i naknadu štete zbog diskriminacije do koje je došlo s obzirom da je više godina bio izložen omalovažavanju, maltretiranju i proganjanju od strane dekana, sekretara i zaposlenih na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu iz razloga i na način bliže naveden u nižestepenim presudama. Utvrđeno je da je tadašnji dekan tuženog profesor BB 25.05.2006. godine, izdao nalog za postupanje portirima da se ne dozvoljava tužiocu ulazak u zgradu fakulteta bez prethodne saglasnosti dekana ili nekog od prodekana. Odlukom od 27.02.2009. godine, tužiocu je zabranjen ulazak u zgradu fakulteta. U cilju realizacije ovih odluka kod tuženog je vođena evidencija ulaska tužioca u zgradu fakulteta, izlaska iz zgrade,a evidentirano je i sa kim je ušao u zgradu i takva evidencija vođena je samo za tužioca sve do 2012. godine. Nakon prestanka radnog odnosa tužilac je više puta odlazio u zgradu fakulteta i organizovao proteste, ostavljao letke i pamflete na automobilima parkiranim ispred zgrade fakulteta i delio ih. Oni su sadržali uvredljive činjenične tvrdnje o profesorima Poljoprivrednog fakulteta za koje navode nije bilo dokaza o njihovoj istinitosti a koji su vređali dostojanstvo i ličnost profesora na koje su se odnosili. Po pozivu lica zaposlenih kod tuženog više puta je intervenisao MUP - OUP Zemun. Tužilac je vodio više postupaka protiv zaposlenih na fakultetu. Predmet tužbenog zahteva je utvrđenje da je navedenim nezakonitim radnjama i to zabranom ulaska tužioca u zgradu fakulteta i evidentiranjem njegovog boravka u objektu tuženog (čija je sadržina bliže je opisana u nižestepenim presudama) prema tužiocu izvršena diskriminacija, zbog čega traži da se obaveže tuženi da mu naknadi nematerijalnu štetu u iznosu od 60.000,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno su nižestepeni sudovi odlučili kada su odbili tužbeni zahtev za utvrđenje da je tuženi diskriminatorski postupao prema tužiocu a sledstveno tome i za naknadu štete.

Neosnovano se revizijom tužioca ukazuje da je materijalno pravo pogrešno primenjeno.

Odredbama člana 21. Ustava RS utvrđeno je da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta. Zabrana diskriminacije zajemčena je i međunarodnim pravnim izvorima – Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (član 14.) i Dodatnim protokolom broj 12 uz Evropsku konvenciju, kao i Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima (član 26).

Zakon o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“, broj 22/09), u članu 2. stav 1. tačka 1. propisuje da izrazi „diskriminacija“ i „diskriminatorsko postupanje“ označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i članova njihovih porodica, ili njima bliska lica na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na nekom ličnom svojstvu.

Iz navedenih odredaba proizilazi da su najbitnije karakteristike diskriminacije - pravljenje razlike između lica koje tvrdi da je diskriminisano i drugih lica u istoj ili uporedivoj situaciji, koje pri tom mora biti neopravdano i mora biti vezano za neko lično svojstvo diskrimisanog lica. Prema članu 45.stav 2. citiranog Zakona tužilac mora da učini verovatnim akt diskriminacije, odnosno da mu je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije.

Odredbom člana 154. Zakona o obligacionim odnosima je propisano da ko drugom prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice.

Odredbom člana 155. istog zakona je propisano da je šteta umanjenje nečije imovine, (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist) kao i nanošenje drugom fizičkog ili psihičkog bola i straha ( nematerijalna šteta).

Odredbom člana 200. istog zakona je propisano da za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah, sud će, ako nađe da okolnosti slučaja naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu, da će pri tom voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

Da bi se konstituisala materijalnopravna odgovornost, primenom citiranih normi, potrebno je da postoji uzročno- posledična veza između radnji tuženog i štete nastale na strani tužioca. Međutim, u ovom slučaju radnjama zaposlenih kod tuženog Poljoprivrednog Fakulteta, koje po navodima tužioca predstavljaju diskriminatorsko ponašanje nisu dovoljne za pretpostavku da je prema tužiocu nejednako postupano, odnosno neopravdano pravljena razlika zbog nekog ličnog svojstva – njegovog zanimanja, školske spreme, pripadnosti sindikalnoj organizaciji, u odnosu na druge zaposlene ili bivše zaposlene na Poljoprivrednom fakultetu. Da bi postojala šteta zbog pretrpljenih duševnih bolova iz naznačenih osnova, neophodno je da je navedenim radnjama dovedeno u pitanje neko njegovo lično svojstvo. Sačinjavanjem pravnih akata tužilac nije tretiran u odnosu na druga lica na nejednak način po osnovu nekog ličnog svojstva, već zbog svog ponašanja nakon što mu je je na njegov lični zahtev sporazumno prestao radni odnos kod tuženog. Zato su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo zaključivši da u ovom slučaju nema akta diskriminacije jer tuženi nije napravio razliku u položaju tužioca po osnovu nekog njegovog ličnog svojstva u odnosu na druga lica u toj ustanovi.

Suprotno revizijskim navodima, tužilac u konkretnom slučaju nije učinio verovatnim da je postupanjem tuženog doveden u nejednak položaj u odnosu na lica koja se nalaze u istom pravnom položaju, po osnovu nekog svog ličnog svojstva u smislu jednog od osnovnih načela Ustava RS o zabrani diskriminacije (član 21.) i člana 1. protokola 12 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kojom je utvrđena opšta zabrana diskriminacije u ostvarivanju prava koja predviđa zakon. Stoga nije povređeno načelo jednakih prava i obaveza i nije izvršena diskriminacija tužioca po ličnom svojstvu, pa nema ni osnova za naknadu štete.

Navodima revizije ponavljaju se žalbeni razlozi koji su bili predmet pravilne i potpune ocene drugostepenog suda i osporava utvrđeno činjenično stanje, što nije dozvoljen revizijski razlog u smislu člana 407. stav 2. ZPP.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić