Prema utvrđenom činjeničnom stanju na glavnoj raspravi pred drugostepenim sudom, tužilac i tuženi su se poznavali i bili u prijateljskim odnosima, jer je ćerka tužioca VV bila udata za sada pokojnog sina tuženog GG. Tužilac je kao zajmodavac dao tuženom kao zajmoprimcu dana 20.08.2002. godine na zajam iznos od 1.000.000,00 dinara, sa obavezom da tuženi taj iznos vrati do 20.08.2004. godine. Kamata nije ugovorena. O tom zajmu zaključen je tog dana pisani ugovor, nazvan ugovor o pozajmici, koji je potpisan od strane oba ugovarača. Tekst ugovora o zajmu je pripremio tuženi i doneo ga kod tužioca u poslovne prostorije preduzeća tužioca „DD“ u ... gde su ugovor obojica potpisali, a tužilac je tuženom predao iznos od 1.000.000,00 dinara u apoenima od po 1.000,00 dinara. Pozajmljivanje tog iznosa videla je radnica „DD“ ĐĐ iz ... . Tuženi u ugovorenom roku nije vratio tužiocu pozajmljeni novac. Tuženi je osporio da je zaključio ugovor o zajmu, a osporio je i da je potpis na ugovoru njegov. U postupku su obavljena tri veštačenja od strane veštaka grafologa, na okolnost da li je potpis na ugovoru, na mestu zajmoprimca potpis tuženog. Prvi veštak Zoran Jovanović u svom nalazu je naveo da potpis na ugovoru, na mestu zajmoprimca jeste potpis tuženog. Drugi veštak Mirko Stamenković koga je tuženi angažovao, je u svom nalazu naveo da potpis na ugovoru na mestu zajmoprimca nije potpis tuženog. Ta dva veštaka nisu usaglasila svoje nalaze, pa je sud odredio trećeg sudskog veštaka dr Radoslava Svičevića koji je u svom nalazu i mišljenju naveo da je potpis na ugovoru na mestu zajmoprimac, potpis tuženog. Međutim, veštak Svičević je u svom nalazu naveo da postoje značajne razlike između prvog i drugog lista ugovora i to u pogledu boje papira, tragova povezanosti drugog lista, koji ukazuju da je prethodno bio povezan sa nekim drugim listom, zatim razlika u veličini slova kojima je tekst na prvom i drugom listu pisan, kao i struktura ispisanog teksta, a posebno različitog fonta slova, kao i ispisani datumi na prvoj i drugoj stranici ugovora, tako da je ugovor o pozajmici formiran naknadnim dodavanjem teksta ispisanog na prvom listu papira, na drugi list, a da je drugi list najverovatnije sa nekog poslovnog ugovora, s obzirom da se u članu 8 navodi: „ovaj ugovor je sačinjen u šest istovetnih primeraka od kojih svaka strana zadržava po tri primerka“. Tužilac tvrdi da je tekst ugovora pripremio i ugovor doneto tuženi, da je tuženom tada predao iznos od 1.000.000,00 dinara. Tuženi je kako u izjavi pred prvostepenim sudom, tako i u izjavi pred drugostepenim sudom, negirao da je zaključio i potpisao ugovor o zajmu, da potpis na ugovoru nije njegov potpis i da nikada ni od koga nije pozajmljivao novac pa ni od tužioca. Na osnovu iskaza svedoka ĐĐ iz ... koja je saslušana pred prvostepenim sudom, a čiji je iskaz pročitan na raspravi pred drugostepenim sudom, utvrđeno je da je ista radila u preduzeću tužioca kao ... u periodu od 2000. do 2009. godine; jednom prilikom kada je otišla po svoju platu videla je kako je tužilac u svojoj kancelariji jednom muškarcu koga je nazvao „...“ predao novac i videla je da se radi o novčanicama od po 1.000,00 dinara; to lice koga je tužilac oslovljavao sa „...“ doneo je neki papir koji su tada tužilac i to lice potpisali.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja drugostepeni sud je zaključio da je tuženi pripremio i doneo predmetni pisani ugovor o zajmu, da su isti istovremeno potpisali tužilac i tuženi prilikom predaje novca, a da manjkavost ugovora na koju ukazuje veštak Radoslav Svičević nije od uticaja na drugačiju odluku tog suda, pa su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za primenu člana 557. i 562. Zakona o obligacionim odnosima, nakon čega je doneo pobijanu presudu.

 Takav zaključak i pravni stav drugostepenog suda Vrhovni kasacioni sud za sada ne prihvata. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovani su revizijsi navodi tuženog da je zbog pogrešne primene materijalnog prava od strane drugostepenog suda, činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Odredbom člana 557. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) propisano je da se ugovorom o zajmu obavezuje zajmodavac da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca ili kojih drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca, odnosno istu količinu stvari, iste vrste i istog kvaliteta. Prema članu 562. istog Zakona zajmoprimac je dužan vratiti u ugovorenom roku istu količinu stvari, iste vrste i kvaliteta (stav 1.). Ako ugovarači nisu odredili rok za vraćanje zajma, niti se on može odrediti iz okolnosti zajma, zajmoprimac je dužan vratiti zajam po isteku primerenog roka koji ne može biti kraći od dva meseca računajući od zajmodavčevog traženja da mu se zajam vrati (stav 2.).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud nije na siguran i pouzdan način utvrdio da li je između parničnih stranaka zaista zaključen ugovor o zajmu ili ne u smislu odredbe člana 557. Zakona o obligacionim odnosima, a kao prethodno pitanje upitna je i pravna valjanost predmetnog ugovora.

Ovo sa razloga što iz iskaza parničnih stranaka proizilazi da je sporno samo postojanje pisanog ugovora o zajmu u navedenom iznosu od 1.000.000,00 dinara. Pri činjenici da tužilac tvrdi da je tuženi sačinio pisani tekst ugovora, a tuženi tu činjenicu osporava tvrdeći da to nije učinio i nikada novac od tužioca nije pozajmio, drugostepeni sud ne navodi na osnovu kojih dokaza je utvrdio da je upravo tuženi sačinio tekst predmetnog ugovora o zajmu. Ovo tim pre što je sudski veštak dr Radoslav Svičević dao u svom nalazu od 10.10.2019. godine mišljenje da sporni potpis koji je predmet grafoskopskog veštačenja jeste autentičan potpis tuženog BB, ali da se na osnovu značajnih razlika (detaljno opisanih u nalazu) između prvog i drugog lista ugovora, u pogledu boje papira, tragova povezanosti drugog lista, koji ukazuje da je prethodno bio povezan sa nekim drugim listom, razlici u veličini slova kojima je tekst na prvom i drugom listu pisan, kao i stukture ispisanog teksta, a posebno različitog fonta slova kojima je pisan tekst na prvom i drugom listu ugovora, kao i ispisanim datumima na prvoj i drugoj stranici ugovora, pouzdano može zaključiti da je ugovor, koji je predmet grafološkog veštačenja, formiran naknadnim dodavanjem teksta ispisanog na prvom listu papira, na drugi list na kome je ispisan autentičan potpis BB, najverovatnije sa nekog poslovnog ugovora, obzirom da se u članu 8 navodi: „ovaj ugovor je sačinjen u štest istovrsnih primeraka od kojih svaka stranka zadržava tri primerka“.

Kod tako datog mišljenja veštaka i iskaza tužioca na raspravi pred drugostepenim sudom, da je ugovor zaključen samo u jednom primerku koji se nalazi kod tužioca, da tužilac i tuženi nisu sačinili priznanicu o primopredaji novca i da tužiočevoj ćerki nije bila poznata navedena pozajmica (koja je bila udata za tuženikovog sada pokojnog sina), osnovani su revizijski navodi da je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno. Ovo i sa razloga što drugostepeni sud ne navodi na osnovu kojih dokaza je utvrdio da je tuženi sačinio tekst predmetnog ugovora, niti ceni pouzdanost iskaza svedoka ĐĐ koja se ne izražava precizno kom čoveku je tužilac dao novac, koji iznos novca i šta su to tužilac i „taj čovek“ potpisali, a upravo na tim dokazima drugostepeni sud zasniva svoju odluku. Drugostepeni sud nakon otvaranja glavne rasprave bio je dužan da postupi po članu 8. ZPP i da odluči po svom sudijskom uverenju na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza kao celine i na osnovu rezultata celokupnog postupka koje će činjenice da uzme kao dokazane, što nije učinio jer nije cenio ni pročitanu izjavu svedoka EE od 24.10.2019. godine u sklopu svih ostalih dokaza kao celine. U pogledu osnovanosti tužbenog zahteva drugostepeni sud mora voditi računa i o pravilu o teretu dokazivanja iz člana 228. u vezi člana 231. ZPP.

Kako je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, drugostepena presuda je morala biti ukinuta.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će otkloniti ukazane nepravilnosti, upotpuniće činjenično stanje, nakon čega će doneti pravilnu i na zakonu zasnovanu odluku, pravilnom primenom materijlanog prava, vodeći računa i o ostalim revizijskim navodima.

Ukinuta je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer ista zavisi od konačnog ishoda parnice.

Sa iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, primenom odredbe člana 416. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija,

Marina Milanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić