Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZKP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih se revizija može izjaviti, primenom čl. 407. st. 1 ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme, na radnom mestu ..., po osnovu ugovora o radu broj ...- .../...-... od 25.02.2004. godine sa pripadajućim aneksima. Rešenjem tuženog broj ...- .../...-... od 13.02.2017. godine otkazan mu je ugovor o radu na osnovu odredbe člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, zbog prestanka potrebe za obavljanjem poslova na kojima radi, usled organizacionih promena kod poslodavca. Tačkom 2. ovog rešenja određeno je da tužiocu radni odnos prestaje 24.02.2017. godine, a tačkom 4. utvrđeno pravo na isplatu otpremnine u visini od 271.912,28 dinara koja je tužiocu i isplaćena 27.02.2017. godine. Tuženi je doneo i rešenje broj ...-.../...-... od 03.03.2017. god kojim je tužiocu utvrdio pravo na isplatu razlike otpremnine, isplaćene po osnovu prethodno donetog rešenja ugovora o radu, u visini od 31.645,50 dinara, kao i rešenje broj ...-.../...-... od 10.03.2017. godine, kojim je izvršena ispravka i dopuna rešenja o otkazu ugovora o radu, u pogledu datuma prestanka radnog odnosa i iznosa otpremnine, tako što je određeno da tužiocu radni odnos prestaje 24.03.2017. godine i da tužilac ima pravo na isplatu otpremnine u visini od 303.557,78 dinara, od čega je iznos od 271.912,28 dinara isplaćen 27.02.2017. godine, a iznos od 31.645,50 dinara isplaćen 03.03.2017. godine.

Tokom postupka je utvrđeno da je tuženi 23.12.2016. godine doneo nov Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova kojim je smanjen broj izvršilaca na radnom mestu ..., sa dotadašnjih 5 izvršilaca na 4, a ujedno je i radno mesto na kome je tužilac bio raspoređen preimenovano, tako što je, umesto dotadašnjeg naziva ''...'', novim aktom o sistematizaciji predviđen naziv ''...''. Kriterijume za utvrđivanje viška zaposlenih tuženi je propisao Socijalnim programom za zaposlene u JKP „Napredak“ Sokobanja od 30.12.2016. godine, i to su: rezultati rada, odnos zaposlenog prema radu, stručna osposobljenost i kvalifiakcije zaposlenog, ukupne godine radnog staža, kao i godine rada kod poslodavca, s tim da prednost imaju zaposleni sa dužim radnim stažom i socijalni status zaposlenog. Od ukupno 5 izvršilaca na radnom mestu ..., tužilac je dobio najmanji broj bodova, pri čemu je za kriterijume – rezultati rada, odnos prema radu i stručna osposobljenost i kvalifikacije dobio po 1 bod, za godine radnog staža 3 boda i za socijalni status 1 bod, ukupno 7 bodova, a najmanje u odnosu na još tri izvršioca njegovog radnog mesta koji su bodovani. Bodovanje tužioca i još tri izvršioca na radnom mestu ... izvršeno je tabelarnim prikazom bodovanja i ocena po zadatim kriterijumima, pri čemu za petog izvršioca na ovom radnom mestu, zaposlenog BB, nije vršeno bodovanje, za njega je samo određeno da mu neće prestati radni odnos. Komisija za ocenjivanje zaposlenih od VV, neposrednog rukovodica tužioca, nije tražila nikakvo mišljenje, niti ocenjivanje rada tužioca. Prilikom vrednovanja po kriterijumima socijalnog statusa zaposlenog, broja izdržavanih članova porodice i imovnog stanja zaposlenog, tuženi nije primenjivao odgovarajuće zvanične podatke, nije pribavljao odgovarajuće pisane isprave izdate od strane nadležnih organa, već je prema iskazu zakonskog zastupnika vrednovanje po ovim kriterijumima vršio na osnovu „očiglednih činjenica“.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su ocenili da bodovanje tužioca u postupku oglašenja tehnološkim viškom nije izvršeno pravilno, te da pored toga ni rešenje o prestanku radnog odnosa nije obrazloženo, odnosno da nisu navedeni razlozi zbog kojih je prestala potreba za radom tužioca, pa je pobijano rešenje poništio kao nezakonito i usvojen zahtev tužioca za vraćanje na rad kod tuženog.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja i prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev tužioca za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanju na rad kod poslodavca.

Odredbom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 13/17 Odluka Ustavnog suda), važećeg u vreme donošenja osporenog rešenja, propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

Navedenom odredbom je propisano da postoji opravdan razlog za otkaz koji se odnosi na potrebe poslodavca ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih potreba prestane potreba za obavljanjem određenog posla, kao i kada dođe do smanjenja obima posla. Ovakvom formulacijom zakon razlikuje dve situacije, jednu kada zbog nastalih promena dođe do ukidanja određenih službi ili radnih mesta i prestanka potrebe za obavljanjem određenog posla ili kada dođe do smanjenja obima posla i time do smanjenog broja izvršilaca na određenim poslovima. U drugom slučaju potrebno je da se izvrši izbor zaposlenih koji su višak i za čijim radom prestaje potreba. Kada se određeni poslovi obavljaju od strane više izvršilaca u skladu sa postojećom sistematizacijom, smanjenje njihovog broja novom sistematizacijom i utvrđivanje viška zaposlenih, odnosno određivanje zaposlenog kome radni odnos prestaje mora da bude izvršeno na osnovu određenog kriterijuma koji isključuje svaku proizvoljnost, voluntarizam i diskriminaciju.

Socijalnim programom za zaposlene u JKP „Napredak“ Sokobanja, u odeljku pod naslovom – Kriterijumi za utvrđivanje viška zaposlenih, određeni su poslovi na kojima je došlo do prestanka potrebe za radom određenog broja izvršilaca, među kojima su i poslovi ... – broj zaposlenih izvršilaca 1. Određeni su i kriterijumi koje će primeniti poslodavac prilikom određivanja zaposlenih koji su višak: 1. rezultati rada – kvalitet i kvantitet obavljenih poslova, 2. odnos zaposlenog prema radu - izvršavanje radnih obaveza i poštovanje radne discipline, 3. stručna osposobljenost i kvalifikacije zaposlenog, 4. ukupne godine radnog staža, kao i godine radnog staža kod poslodavca, 5. socijalni status zaposlenog, odnosno broj izdržavanih članova porodice, imovinsko stanje zaposlenog i slično, pri čemu prednost ima zaposleni sa lošijim socijalno-imovinskim statusom.

U konkretnom slučaju, kod utvrđenog da je poslodavac u postupku racionalizacije broja zaposlenih tužioca ocenio najgorom ocenom, bez prethodno zatraženog mišljenja ili ocenjivanja rada tužioca od strane neposrednog rukovodica, i bez preciznog obrazloženja na osnovu čega je utvrđeno da tužilac u odnosu na još tri zaposlena koja su obavljala poslove istog radnog mesta, a s kojima je tužilac stavljen u konkurenciju, ostvaruju različite rezultate rada (nisu navedene činjenice na osnovu kojih se prepoznaju različiti rezultati rada, odnosno razlika), te da, pored toga, peti zaposleni na tom radnom mestu, BB, uopšte nije bodovan, već je u odnosu na njega samo određeno da mu neće prestati radni odnos, pravilan je, nasuprot navodima revizije, zaključak nižestepenih sudova da je tužilac nezakonito proglašen viškom zaposlenih, te da je takvo i rešenje o otkazu ugovora o radu na inicijativu poslodavca. Kriterijumi iz socijalnog programa za zaposlene u JKP „Napredak“ Sokobanja u ovom slučaju nisu pravilno primenjeni, budući da je izostalo precizno bodovanje zaposlenih po utvrđenim kriterijumima. U prilog navedenom i okolnost da je u obrazloženju osporenog rešenja kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu, kao razlog prestanka radnog odnosa naveden prestanak potrebe za njegovim radom, usled organizacionih promena, ali bez bližeg utvrđenja i obrazloženja koje organizacione promene su uslovile prestanak potrebe za radom tužioca.

Kako je osporeno rešenje poništeno, pravilna je i odluka o reintegraciji tužioca na osnovu člana 191. Zakona o radu, po njegovom zahtevu u ovom sporu.

Revizijskim navodima, budući da se svode na prepričavanje toka sprovedenog postupka racionalizacije kod tuženog, ne dovodi se u sumnju pravilnost pobijane presude.

Imajući u vidu izneto, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u stavu prvom izreke.

Tuženom nisu dosuđeni troškovi revizijskog postupka, s obzirom da nije uspeo u revizijskom postupku, zbog čega je primenom člana 165. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić