Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno preko punomoćnika izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. ZPP, pa je ocenio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz navedene zakonske odredbe, koja bi mogla predstavljati osnov za uvažavanje revizije tužioca, nema.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sa preduzećem „Jugokomerc trgovina“ AD iz Kruševca zaključio kupoprodajni ugovor koji je overen pred Opštinskim sudom u Aleksandrovcu Ov. br. 2517/09 od 17.07.2009. godine, čiji je predmet poslovni prostor – lokal u ... u ulici ... broj .., ukupne površine 66,21 m2, izgrađen na KP br. .. KO ... . Na osnovu LN br. .. KO ... br. .. od 06.09.2013. godine utvrđeno je da su na KP br. .. KO ... sa zemljištem pod zgradom – objektom od 77 m2 i zemljište uz zgradu – objekat 31 m2, ukupno 1 ar i 0,8 m2 upisane tužene sa udelom od ½ idealnih, na kojim nepokretnostima su se tužene uknjižile kao zakonski naslednici sada pok. GG, po osnovu rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu O 844/09 od 15.04.2009. godine. Iz sadržine rešenja Komisije za nacionalizaciju NO Opštine Kruševac Nac. br. ../59 od 20.10.1959. godine, prvostepeni sud je utvrdio da su nacionalizovane i postale opštenarodna imovina dve poslovne prostorije sa pomoćnim odeljenjem i lokal sa sobom ukupne površine 67 m2, čiji vlasnik je bio DD iz ... (pravni prethodnik tuženih). Na osnovu nalaza i mišljenja veštaka geodetske i građevinske struke utvrđeno je da postoji identitet nepokretnosti koja je bila predmet nacionalizacije i nepokretnosti koja je bila predmet kupoprodajnog ugovora zaključenog između tužioca i preduzeća „Jugokomerc trgovina“ AD Kruševac, da površina objekta izmerena na licu mesta iznosi 66,27 m2, a iz rešenja o nacionalizaciji proizilazi da je površina 67 m2, te da se radi o neznatnom odstupanju, da se predmetni lokal nalazi na istoj lokaciji, odnosno na KP br. .. KO ..., što odgovara položaju nacionalizovanog prostora, a razlika u oznaci kućnog broja posledica je prenumeracije objekta na celoj ulici ... u ..., koja je od 1959. godine rađena nekoliko puta. Tužilac je tokom postupka tvrdio da nakon zaključenja kupoprodajnog ugovora nije koristio predmetni poslovni prostor u periodu od 2009. do 2012. godine, da je u isti nasilno ušao ĐĐ i isti koristio kao magacin za robu koju prodaje u susednom lokalu, pa kako nije hteo da mu preda lokal koji je tužilac kupio najpre je podneo tužbu protiv njega, a nakon što je prvostepeni sud doneo rešenje P 1639/15 od 21.10.2016. godine, tužilac je podneskom od 07.12.2016. godine uredio tužbeni zahtev i kao tužene označio BB i VV, jer su iste na predmetnom lokalu uknjižene kao vlasnice sa obimom udela od po ½ idealnih. Tužene su osporile tužbeni zahtev tvrdeći da su taj poslovni prostor nasledile nakon smrti svoje majke i budući da ne žive u ..., već u ..., nisu tako često dolazile u ..., a ključ od spornog objekta dale su ĐĐ da isti može da koristi za skladištenje robe koju prodaje. Tužilac nije sporio da predmetni lokal u javnim knjigama nije upisao na svoje ime, i da u periodu od 2009. do 2015. godine nije vodio ni jedan spor protiv ovde tuženih.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužioca osnovan, jer je tužilac pravo svojine na predmetnom lokalu stekao po osnovu navedenog ugovora o kupoprodaji nepokretnosti, te da se isti nalazi u faktičkoj vlasti tuženih bez pravnog osnova, a da su pokretne stvari čiju predaju tužilac traži predate njemu na čuvanje, zbog čega je odlučio kao u izreci svoje presude, primenom člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.

Odlučujući o žalbi tuženih, drugostepeni sud je zaključio da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo, jer u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za primenu odredbe člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, zbog čega je prvostepenu presudu preinačio i odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je pravilnom primenom materijalnog prava odlučio kao u izreci pobijane presude i dao razloge koje prihvata i ovaj sud.

Osnov tužbenog zahteva u ovoj parnici je zaštita prava svojine po članu 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.

Odredbom člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa propisano je da vlasnik može tužbom zahtevati od držaoca povraćaj individualno određene stvari (stav 1.); vlasnik mora dokazati da na stvar čiji povraćaj traži ima pravo svojine, kao i da se stvar nalazi u faktičkoj vlasti tuženog (stav 2.); pravo na podnošenje tužbe iz stava 1. ovog člana ne zastareva (stav 3.). Cilj tužbe za povraćaj stvari – predmetne nepokretnosti u smislu navedene odredbe člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa je predaja državine vlasniku, a osnov tužbe je pravo svojine tužioca na određenoj stvari – nepokretnosti u konkretnom slučaju.

Tužilac svoje pravo na predmetnoj nepokretnosti zasniva na pravnom poslu – ugovoru o kupoprodaji nepokretnosti od 17.07.2009. godine u smislu člana 33. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.

Odredbom člana 33. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa propisano je da na osnovu pravnog posla pravo svojine na nepokretnosti se stiče upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način određen Zakonom.

Iz navedene zakonske odredbe proizilazi da je pravni posao pravni osnov, a upis u javnu knjigu, ili na drugi odgovarajući način, je način sticanja prava svojine na nepokretnostima.

U konkretnom slučaju navedeni ugovor o kupoprodaji predstavlja tužiocu pravni osnov za sticanje prava svojine, ali da bi tužilac po članu 33. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa stekao pravo svojine na predmetnom lokalu, neophodno je da bude ispunjen i drugi kumulativni zakonski uslov – način sticanja – upis u javnim knjigama na predmetnom lokalu. Tužilac ne spori da nisu kumulativno ispunjena oba uslova za sticanje prava svojine na predmetnom lokalu, odnosno ne spori da nije izvršio upis istog u javnim knjigama na svoje ime, pa nije dokazao da je po osnovu člana 33. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa postao vlasnik istog, zbog čega njegov tužbeni zahtev da od držaoca traži povraćaj lokala nije osnovan u smislu člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.

Nisu od uticaja na drugačiju odluku suda ni revizijski navodi tužioca da nije izvršena denacionalizacija predmetnog lokala, pa tužene ostavinskim rešenjem nisu ni mogle steći svojinu na istom. Ovo sa razloga što je osnov spora u ovoj parnici zaštita prava svojine po članu 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, po kome vlasnik od držaoca traži povraćaj individualno određene stvari, a tužilac nije dokazao da je vlasnik lokala, dok su tužene nesporno držaoci istog (osnov parnice nije utvrđenje prava svojine tuženih na lokalu).

Kako se ni ostalim revizijskim navodima ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane odluke, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci presude, na osnovu člana 414. Zakona parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija,

Marina Milanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić