Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11...18/20) u vezi sa članom 202. Porodičnog zakona, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti. Ukazivanje revidenta na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP u vezi člana 386. stav 3, člana 387. stav 1. tačka 2. i člana 299. stav 1. ZPP, nije bilo predmet ocene ovog suda, budući da se radi o povredama koje se ne mogu smatrati revizijskim razlogom u smislu člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac i tužena su zaključili brak 1992. godine u ..., a faktička zajednica stranaka je prekinuta ...2019. godine. Tokom trajanja bračne zajednice ...2006. godine rođena je ćerka stranaka VV. Odnosi u braku parničnih stranaka su bili skladni sve do 2015. godine, kada se tužena zbog zdravstvenih problema javila lekaru, nakon čega su se odnosi stranaka stabilizovali. Tužena je u periodu od 2016. godine do 2017. godine prestala da uzima terapiju i tada su počeli problemi među strankama, pa je tužilac sa maloletnom ćerkom VV napustio kuću roditelja tužene. Maloletno dete je živelo sa ocem u iznajmljenom stanu površine 40m2, da bi nakon uvođenja vanrednog stanja u Republici Srbiji u martu mesecu 2020. godine, po dogovoru parničnih stranaka, VV prešla da živi sa majkom u kuću roditelja tužene gde i dalje živi. Prema nalazu i mišljenju Komisije veštaka Klinike za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“, a u odnosu na postavljeni zadatak procene roditeljskih kapaciteta parničnih stranaka i na eventualno postojanje razloga za lišenje roditeljskog prava nekog od roditelja, komisija je navela da je BB visoko motivisana za samostalno starateljstvo i prema detetu ispoljila brižan i topao odnos, kod iste su prisutni pokazatelji depresivno paranoidnog sindroma, te je neophodno psihijatrijsko lečenje i praćenje. Navedena dijagnoza kod tužene ne utiče na odnos i ne ugrožava odnos majke i ćerke, s obzirom da tužena razume potrebe i interese svoje maloletne ćerke. Ne postoje razlozi za lišenje roditeljskog prava BB, jer BB ne utiče na narušavanje prava i dostojanstva maloletne VV, niti svojim ponašanjem narušava roditeljsko prava oca. Tužilac AA je takođe visoko motivisan za roditeljstvo i ne postoje razlozi za lišenje roditeljskog prava. Prema mišljenju komisije u najboljem interesu maloletne VV je da ostane da živi u zajednici sa majkom pod uslovom da tužena započne adekvatno psihijatrijsko lečenje. VV se izjasnila da želi da živi sa majkom i da želi komunikaciju sa ocem onako kako se njih dvoje dogovore, da ne bi želela da sud to uređuje. Kuća u kojoj maloletno dete živi sa majkom i stan u kome živi otac udaljen je oko 5km. Tužena ne brani da se maloletna VV viđa sa ocem. Tužena redovno ide na kontrole kod lekara specijaliste psihijatrije, pije redovno terapiju, povremeno je pospana, psihički zadovoljavajuća remisija. Maloletna VV sa majkom živi u spratnom delu kuće roditelja tužene, ima svoju sobu, dok u prizemlju žive roditelji tužene. VV pohađa prvi razred Srednje ... škole u ... i potrebe VV na mesečnom nivou odnose se na troškove mesečne markice na relaciji ... – ... u visini od 2.000,00 dinara, troškova užine 120,00 dinara, knjiga u iznosu od 10.000,00 dinara, kao i ostalog školskog materijala. Tužena za nju i maloletnu VV mesečno izdvaja za hranu oko 15.000,00 dinara, sa režijskim troškovima za grejanje i struju u iznosu od 10.000,00 dinara u zimskom periodu. Ostale komunalne usluge: vodu, iznošenje smeća, kablovsku televiziju, plaćaju roditelji tužene. Troškovi mobilnog telefona VV iznose 800,00 dinara. Tužilac i tužena su zaposleni u Preduzeću „GG“ i tužena ostvaruju zaradu u visini od 45.000,00 dinara uz uvećanje za troškove prevoza. Tužilac živi u iznajmljenom stanu za koji plaća zakupninu u iznosu od 100 evra mesečno, dok mu ostale režije iznose od 3.000,00 do 4.000,00 dinara za letnji period koji se troškovi povećavaju u toku zimskog perioda.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je u najboljem interesu maloletne VV da bude poverena na samostalno vršenje roditeljskog prava tuženoj, da se održavanje ličnih odnosa maloletnog deteta sa tužiocem odvijaju prema dogovoru stranaka, uz obavezu tužioca da doprinosi izdržavanju maloletnom detetu u iznosu od 16.000,00 dinara.

Članom 3. stav 1. Konvencije o pravu deteta propisano je da u svim aktivnostima koje se tiču dece od primarnog značaja su interesi deteta, bez obzira na to da li ih sprovode javne ili privatne instituacije za socijalnu zaštitu, sudovi, administrativni organi ili zakonodavna tela. Stavom 2. istog člana, propisano je da se države članice obavezuju da detetu obezbede takvu zaštitu i brigu koja je neophodna za njegovu dobrobit, uzimajući u obzir prava i obaveze njegovih roditelja, zakonitih staratelja ili drugih pojedinaca koji su pravno odgovorni za dete i preduzimaju u tom cilju sve potrebne zakonodavne i administrativne mere. Ova obaveza preuzeta je članom 6. stav 1. Porodičnog zakona, kojim je propisano da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta. Odredbom člana 77. Porodičnog zakona propisani su uslovi za samostalno vršenje roditeljskog prava i stavom 3. istog člana propisano je da jedan roditelj vrši sam roditeljsko pravo na osnovu odluke suda kada roditelji ne vode zajednički život, a nisu zaključili sporazum o vršenju roditeljskog prava. Odredbom člana 61. Porodičnog zakona, uređeni su lični odnosi deteta sa roditeljem sa kojim ne živi i odredbom tačke 4. ovog člana propisano je da dete koje je navršilo 15 godina života koje je sposobno za rasuđivanje može odlučiti o održavanju ličnih odnosa sa roditeljem sa kojim ne živi.

Odredbom člana 270. Porodičnog zakona propisano je da je, pre nego što donese odluku o zaštiti prava deteta ili o vršenju, odnosno lišenju roditeljskog prava, sud dužan da zatraži nalaz i stručno mišljenje od organa starateljstva, porodičnog savetovališta ili druge ustanove specijalizovane za posredovanjem porodičnim odnosima.

Najbolji interes deteta, kojim je sud dužan da se rukovodi u sporu za zaštitu prava deteta je pravni standard koji čini nekoliko elemenata procene i to uzrast i pol deteta, njegove želje i osećanja, s obzirom na uzrast i zrelost, emotivne potrebe. U konkretnom slučaju, imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, nalaz i mišljenje Komisije sudskih veštaka koji su cenili roditeljske kapacitete tužioca i tužene, eventualno postojanje razloga za lišenje roditeljskog prava nekog od roditelja, kao i najbolji interes i odluku maloletne VV da živi sa majkom, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je u najboljem interesu maloletne VV da živi u domaćinstvu sa majkom, uz održavanje ličnih odnosa sa ocem prema dogovoru i da tužilac na ime izdržavanja maloletne VV plaća iznos od 16.000,00 dinara.

Revizijski navodi da je došlo do pogrešne primene materijalnog prava i to odredaba člana 6, 61, 65, 67, 68, 77, 78, 154, 155, 160, 204, 266, 270. i 272. Porodičnog zakona, odredbe člana 8. Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, te odredbe člana 2, 3. i 9. Konvencije UN o pravima deteta nisu osnovani. Tvrdnja da je pogrešno procenjen najbolji interes deteta poveravanjem maloletne VV na samostalno vršenje roditeljskog prava tuženoj i ukazivanje na zdravstvene probleme tužene, lekove koje tužena koristi, izbegavanje terapije od strane tužene, kontradiktornost nalaza i mišljenja veštaka dr Tanasković i komisije veštaka tužilac je isticao i u žalbi koje navode je drugostepeni sud cenio i zaključak o najboljem interesu utemeljio u podrobno utvrđenim činjenicama pri kojima je uzeto u obzir da je tužena bolesna, ali da njeno zdravstveno stanje ne ugrožava pravo i dostojanstvo maloletne VV niti narušava roditeljsko pravo oca, te da ne postoje razlozi koji bi vodili lišenju roditeljskog prava majke. Polazeći od uzrasta maloletne VV koja je navršila 15 godina života, uz utvrđenu činjenicu da je maloletno dete sposobno za rasuđivanje jer njena socijalna zrelost odgovara njenom kalendarskom uzrastu, pravilno je zaljučenje nižestepenih sudova da maloletna VV ima mogućnost da odluči sa kojim će roditeljem da živi, što je ona i učinila i jasno izrazila odluku da želi da živi sa majkom. Tužena redovno ide na kontrole kod lekara specijaliste psihijatrije, pije redovno terapiju, pa su revizijski navodi o stopiranju terapije od strane tužene u ranijem periodu bez uticaja na odluku o poveravanju maloletnog deteta tuženoj. Komisija veštaka je u svom nalazu i mišljenju ukazala da tužena ne utiče na narušavanje prava i dostojanstva maloletne VV, niti svojim ponašanjem narušava roditeljsko pravo oca, pa se u reviziji paušalno ukazuje da tužena ne shvata značaj redovnih kontakata maloletne ćerke sa ocem, nedajući u prilog ovakvih tvrdnji argumentaciju koja bi bila prihvatljiva. Tužilac u reviziji ukazuje na odsustvo bliskog odnosa tužioca sa maloletnim detetom, na koju činjenicu je ukazao i CSR Stara Pazova u izveštaju od 27.01.2021. godine, pa je najbolji interes maloletnog deteta utvrđen u sklopu svih činjenica koji karakterišu porodične odnose, između ostalog i odnos maloletnog deteta sa ocem. Komisija veštaka se izjasnila na mišljenje veštaka dr Milke Tanasković i primedbama tužioca u odnosu na podobnost tužene da vrši roditeljsko pravo, zbog čega revident neosnovano navodi da drugostepeni sud nije imao u vidu žalbene navode u ovom delu. Komisija veštaka je obrazložila prednost majke kao podobnijeg roditelja za samostalno vršenje roditeljskog prava i doneta je pravilna odluka da dete bude povereno na samostalno vršenje roditeljskog prava majci uz pravilnu odluku u pogledu održavanja ličnih odnosa maloletne VV sa ocem, s obzirom na uzrast deteta. Odluka o visini izdržavanja maloletnog deteta je doneta pravilnom primenom odredbe člana 160. i 161. Porodičnog zakona, na osnovu mesečnih potreba maloletnog deteta i mogućnosti tužioca kao davaoca izdržavanja. Obaveza davanja izdržavanja predstavlja ne samo pravo, već i dužnost roditelja. Revizijski navodi da ovakva obaveza za tužioca predstavlja očiglednu nepravdu, jer maloletna ćerka odbija kontakt sa njim, nije utemeljeno na činjeničnom stanju, budući da je maloletna VV izrazila želju da kontaktira sa ocem i to na način kako se njih dvoje dogovore, a to nije ni razlog za oslobađanje tužioca od zakonske obaveze izdržavanja maloletnog deteta.

Drugostepeni sud se izjasnio i u odnosu na navode žalbe koje se odnose na odluku suda o troškovima postupka uz pravilno tumačenje odredbe člana 207. Porodičnog zakona.

Iz napred navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić