U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović, Tatjane Miljuš, Jasmine Stamenković i dr Ilije Zindovića, članova veća, u parnici po tužbi tužioca Proleće DOO Vranje, čiji je punomoćnik Kokan Đorđević, advokat u ..., protiv tužene Komercijalne banke AD Beograd, čiji je punomoćnik dr Nemanja Aleksić, advokat u ..., radi utvrđenja ništavosti i isplate stečenog bez osnova, vrednost predmeta spora 2.501,00 dinar, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 11Pž 5378/21 od 03.02.2022. godine, u sednici veća održanoj 13. jula 2022. godine, doneo je

P R E S U D U

DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 11Pž 5378/21 od 03.02.2022. godine.

PREINAČUJU SE presuda Privrednog apelacionog suda 11Pž 5378/21 od 03.02.2022. godine i presuda Privrednog suda u Beogradu 20P 244/2021 od 08.04.2021. godine, tako što se ODBIJA, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca Proleće DOO Vranje da se utvrdi da je ništava i da ne proizvodi pravno dejstvo odredba člana 5. stav 5.1. Ugovora o dugoročnom kreditu kreditna partija broj .., zaključenog dana 24.06.2014. godine, između tužioca i tužene Komercijalne banke AD Beograd, koja glasi: „Korisnik kredita se obavezuje da pre puštanja kredita u tečaj, jednokratno plati banci naknadu za obradu zahteva u visini od 0.50% od odobrenog iznosa kredita,“ da se obaveže tužena da tužiocu, na ime sticanja bez osnova, isplati iznos od 2.501,00 dinar, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25.06.2014. godine do isplate, kao i da se obaveže tužena da tužiocu isplati naknadu na ime troškova parničnog postupka sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

OBAVEZUJE SE tužilac da tuženoj naknadi troškove celog postupka u iznosu od 70.800,00 dinara, u roku od 8 dana od dana prijema otpravka ove presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu 20P 244/2021 od 08.04.2021. godine utvrđeno je da je ništava i da ne proizvodi pravno dejstvo odredba člana 5. stav 5.1. Ugovora o dugoročnom kreditu kreditna partija broj .., zaključenog dana 24.06.2014. godine, između tužioca i tužene, koja glasi: „Korisnik kredita se obavezuje da pre puštanja kredita u tečaj, jednokratno plati banci naknadu za obradu zahteva u visini od 0.50% od odobrenog iznosa kredita.“; obavezana je tužena da tužiocu na ime sticanja bez osnova isplati iznos od 2.501,00 dinar, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25.06.2014. godine, do isplate i obavezana je tužena da isplati tužiocu iznos od 30.300,00 dinara, na ime troškova parničnog postupka, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude do konačne isplate.

Presudom Privrednog apelacionog suda 11Pž 5378/21 od 03.02.2022. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena je prvostepena presuda. Odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je izjavila blagovremenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene radi ujednačavanja sudske prakse, pa je na osnovu člana 404. stav 2. tog zakona odlučio kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o reviziji na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je sa tuženom bankom zaključio Ugovor o dugoročnom kreditu, kreditna partija broj .. dana 24.06.2014. godine, kojim mu je odobren dugoročni kredit za finansiranje trajnih obrtnih sredstava u iznosu od 500.000,00 dinara. Na osnovu člana 5. stav 5.1. Ugovora, tužilac je uplatio banci naknadu za obradu zahteva u visini od 0.50% od iznosa odobrenog kredita, što čini iznos od 2.501,00 dinar, što među parničnim strankama nije bilo sporno. Članom 17. stav 17.1. ugovora, ugovorne strane saglasno su konstatovale da je korisnik kredita upoznat sa odredbama Opštih uslova poslovanja banke, da ih u celosti prihvata, a što potvrđuje potpisivanjem ugovora. Osim toga, parnične strane su ugovorom konstatovale da je isti zaključen u skladu sa Uredbom o uslovima za subvencionisanje kamata za održavanje likvidnosti i finansiranje trajnih obrtnih sredstava u 2014. godini („Službeni glasnik RS“ broj 52/14 od 15.05.2014. godine) i Ugovorom o regulisanju međusobnih odnosa u vezi sa subvencionisanjem kamata za kredite za održavanje likvidnosti i finansiranje trajnih obrtnih sredstava u 2014. godini, zaključenog između Fonda za razvoj RS i Komercijalne banke. Ugovor je potpisan i overen pečatima parničnih stranaka.

Na temelju ovakvog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je našao da tužena banka nije dokazala da je tužiocu u predugovornoj fazi uručila ponudu za zaključenje ugovora, niti da je ponudom upoznala i obrazložila na jasan i nedvosmislen način šta čini naknadu za obradu kreditnog zahteva koja pada na teret korisnika kredita, u smislu člana 32. Zakona o obligacionim odnosima i tačke 12. Odluke NBS o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku. Prvostepeni sud nalazi da su paušalni navodi tuženog da je tužilac ponudu primio, bez priloženih dokaza o dostavljanju i sadržini iste. Tuženi u prilog svojih navoda, prema navođenju prvostepenog suda, nije dostavio ni pregled obaveznih elemenata ugovora o kreditu, a sve i da jeste, isti ne bi mogao predstavljati dokaz da je u fazi koja je prethodila zaključenju ugovora o kreditu tužilac bio upoznat sa spornom obavezom, budući da se pregled obaveznih elemenata uručuje korisniku prilikom zaključenja ugovora o kreditu, shodno važećoj Odluci NBS. Prvostepeni sud smatra da ugovaranje naknade za obradu kredita u jednokratnom iznosu i to zadržavanjem dela sredstava iz odobrenog kredita, a ujedno i njihovim uključivanjem u efektivnu kamatnu stopu, dovodi do neravnopravnosti učesnika obligacionih odnosa u korist banke, te banka ne može vršiti naplatu takvih naknada izvan obračuna efektivne kamatne stope, odnosno u trenutku odobravanja kredita. Prvostepeni sud, takođe, nalazi da odredbe samog ugovora ne sadrže podatke o efektivnoj kamatnoj stopi, odnosno da je banka naknadu za obradu kreditnog zahteva iskazala kroz efektivnu kamatnu stopu. Iz navedenih razloga, u smislu člana 103. stav 1. i 105. Zakona o obligacionim odnosima prvostepeni sud je našao da je predmetna odredba člana 5. stav 5.1. Ugovora o dugoročnom kreditu od 24.06.2014. odine ništava, pa je na osnovu članova 104, 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima obavezao tuženu da tužiocu vrati iznos od 2.501,00 dinar, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom od 25.04.2014. godine, koji je na osnovu ništave odredbe primila, imajući u vidu da je ista nesavesna ugovorna strana.

Drugostepeni sud je polazeći od zaključka da tužena nije dokazala da je tužioca, kao korisnika kredita, kroz ponudu u predugovornoj fazi upoznala sa obavezom plaćanja predmetnih troškova za obradu zahteva, da nije iskazana visina efektivne kamatne stope ni u ponudi, ni u ugovoru, potvrdio prvostepenu presudu.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata izneto pravno shvatanje nižestepenih sudova, jer su pogrešno primenjene materijalnopravne odredbe kod odlučivanja o apsolutnoj ništavosti sporne ugovorne odredbe.

U konkretnom slučaju, obaveza plaćanja troškova obrade kredita propisana spornom ugovornom odredbom ustanovljena je u skladu sa odredbom člana 6. stav 3. Uredbe o uslovima za subvencionisanje kamata za kredite za održavanje likvidnosti i finansiranje trajnih obrtnih sredstava u 2014. godini („Sl. glasnik RS“, br. 52/2014) od 15.05.2014. godine. Tom odredbom je propisano da jednokratna naknada za obradu kredita, koju banka zaračunava korisnicima kredita, ne može biti viša od 0,5% od iznosa kredita. Osim toga, u stavu drugom istog člana propisano je da je uslov za subvencionisanje kamatne stope za kredite da kamata, koja se obračunava od strane banke korisniku kredita, iznosi najviše 5,45% na godišnjem nivou za kredite u dinarima. Na taj način učinjena je opšta ponuda za zaključenje ugovora u predmetnim kreditnim sredstvima, koja u svemu ispunjava uslove propisane odredbom člana 33. Zakona o obligacionim odnosima. Uslovi propisani tom Uredbom nisu u koliziji sa pravnim standardom, koji se tiče savesnosti i poštenja u zaključenju ugovora o kreditu. U skladu sa tako propisanim uslovima zaključen je između parničnih stranaka Ugovor o dugoročnom kreditu, kreditna partija broj .. od dana 24.06.2014. godine, u kome je odredbom člana 5. stav 5.1. propisana obaveza plaćanja jednokratne naknade za obradu zahteva u visini od 0.50% od odobrenog iznosa kredita. Stoga je irelevantna činjenica da tužena nije dostavila tužiocu posebnu ponudu, imajući u vidu postojanje citirane Uredbe i ugovorom opredeljene uslove koji su njime propisani. Osim toga, efektivna kamatna stopa ne predstavlja osnov naplate u njoj obuhvaćenih troškova obrade kredita, kako smatraju nižestepeni sudovi, već se njome iskazuju ukupne obaveze korisnika u odnosu na naknade i troškove, koje su nastale prilikom odobravanja kredita i koji će nastati u toku realizacije ugovora o kreditu, a koji su poznati prilikom njegovog obračuna.

To su razlozi zbog kojih je na temelju odredbe člana 416. stav 1. ZPP revizija tužene usvojena i pobijane nižestepene presude preinačene u stavu drugom izreke.

Tužena je uspela u postupku po reviziji pa joj na osnovu članova 165. stav 2, 153. stav 1. i 154. ZPP pripadaju traženi troškovi u ukupnom iznosu od 70.800,00 dinara, dosuđeni u stavu trećem izreke, i to: na ime pristupa advokata na jedno održano ročište iznos od 7.500,00 dinara, za sastav žalbe iznos od 18.000,00 dinara i za sastav revizije iznos od 18.000,00 dinara, sve prema Advokatskoj tarifi važećoj u vreme preduzimanja parnične radnje i opredeljenom zahtevu. Tuženom pripadaju i iznosi na ime naknade sudskih taksi na žalbu i odluku po žalbi od po 3.900,00 dinara, kao i na ime takse na reviziju iznos od 7.800,00 dinara i odluku po reviziji iznos od 11.700,00 dinara, a sve u skladu sa Taksenom Tarifom važećom u vreme nastanka taksene obaveze.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić