Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20) i utvrdio da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 396. ZPP, jer je drugostepeni sud ocenio sve žalbene navode i naveo razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja je tokom 1998. godine, zaključila ugovor o zakupu kojim je ušla u državinu poslovnog prostora površine 29 m2 u ulici ... broj ... – ..., a zatim je izgradila sopstveni objekat površine 116 m2 i počev od 2007. godine je obveznik poreza na imovinu upravo za tu nepokretnost. Tužilja nije tražila građevinsku dozvolu za izgradnju poslovnog objekta, već je po završetku gradnje podnela zahtev za legalizaciju, koji je organ uprave odbio rešenjem od 16.06.2014. godine. Tužilja je pokrenula upravni spor za utvrđenje nezakonitosti rešenja od 16.06.2014. godine i Upravni sud je presudom U 11081/14 od 25.08.2015. godine odbio tužiljin zahtev. Presuda je obrazložena činjenicom da tužilja nije dokazala da ima rešene imovinsko-pravne odnose na zemljištu na kojem se nalazi objekat, pa je u tom smislu drugostepeni organ doneo rešenje na osnovu odredaba člana 21. stav 3. i člana 24. stav 1. i 2. Zakona o legalizaciji objekata. S obzirom da je njen zahtev za naknadno izdavanje građevinske i upotrebne dozvole odbijen, rešenjem Građevinske inspekcije od 20.02.2015. godine, naloženo je uklanjanje sagrađenih objekata i ovo rešenje je postalo konačno u upravnom postupku jer je drugostepni organ odbio žalbu rešenjem od 30.03.2015. godine. Izvršenje rešenja o rušenju je nastavljeno i tužilja je nakon prijema obaveštenja o sprovođenju izvršenja dana 05.11.2015. godine, pred Republičkim geodetskim zavodom pokrenula postupak za upis prava svojine na nelegalno izgrađenom objektu prema Zakonu o posebnim uslovima za upis prava svojine na objektima izgrađenim bez građevinske dozvole. Istog dana tužilja je podnela zahtev Odeljenju za inspekcijske poslove i izvršenja Gradske opštine Savski Venac za odlaganje izvršenja po rešenju od 20.02.2015. godine, ali je taj predlog odbijen rešenjem od 06.11.2015. godine na koje je tužilja izjavila žalbu, a zatim zbog ćutanja drugostepenog organa i tužbu u upravnom sporu. Nema podataka o ishodu postupka po žalbi. Administrativno izvršenje rešenja o uklanjanju objekta je sprovedeno tako što je tužilja 06.11.2015. godine samostalno pristupila uklanjanju sopstvenog objekta kako bi sačuvala inventar iz lokala. U vreme zaključenja glavne rasprave nije bio rešen zahtev za upis bespravnog objekta pred Republičkim geodetskim zavodom, već je taj organ obavestio tužilju da je zahtev zbog izmene zakona upućen Sekretarijatu za legalizaciju. Tužilja nikada nije bila u svojini parcela na kojima je objekat bio izgrađen, već su katastarske parcele broj ... i ... do 25.05.2016. godine bile u svojini trećih lica (uknjiženih vlasnika parcela), kojima su eksproprisane rešenjima od 05.04.2016. godine, radi izgradnje stambeno-poslovnog kompleksa „Beograd na vodi“, po predlogu za eksproprijaciju od 25.02.2016. godine. Iznos od 7.585.972,60 dinara je visina građevinske vrednosti objekta, pri čemu tužilja traži naknadu u navedenom iznosu po osnovu faktičke eksproprijacije i po osnovu nezakonitog rada organa, smatrajući da bi u slučaju da njen objekat nije uklonjen izvršenjem rešenja o rušenju i da se u trenutku eksproprijacije nalazio na parceli, tužilja po odredbi člana 9. Zakona o utvrđivanju javnog interesa i posebnim postupcima eksproprijacije i izdavanja građevinske dozvole radi realizacije projekta „Beograd na vodi“ mogla da ostvari pravo na naknadu u visini građevinske vrednosti objekta.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev, nalazeći da nakon donošenja presude Upravnog suda od 25.08.2015. godine nisu postojale smetnje za administrativno izvršenje rešenja o rušenju objekta, budući da je zahtev tužilje za naknadno izdavanje građevinske dozvole pravnosnažno odbijen. Pored toga, pitanje zakonitosti odluke o zahtevu tužilje za odlaganje izvršenja je predmet odlučivanja drugostepenog organa u postupku po žalbi, a sudska kontrola zakonitosti rešenja je obezbeđena u upravnom sporu, pa sud u parnici ne ispituje zakonitost pojedinačnog upravnog akta, moguće nepravilnosti u postupku, činjeničnom stanju ili primeni i tumačenju materijalnog prava. Tužilja je zahtev na osnovu Zakona o posebnim uslovima za upis prava svojine na objektima izgrađenim bez građevinske dozvole podnela 05.11.2015. godine, po isteku roka od godinu dana od dana stupanja na snagu tog zakona, a po odredbi člana 4. stav 2. Zakona o utvrđivanju javnog interesa i posebnim postupcima eksproprijacije i izdavanja građevinske dozvole radi realizacije projekta „Beograd na vodi“ nije mogla da bude stranka u postupku eksproprijacije jer nije bila nosilac prava na zemljištu na kome je objekat izgrađen. Tužilja nije ni u krugu lica koja bi po odredbi člana 9. navedenog Zakona imala pravo na naknadu u visini građevinske vrednosti objekta.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev tužilje kao neosnovan.

Tužilja zasniva svoj zahtev na navodima o nezakonitom postupanju inspekcije Gradske opštine Savski Venac, sprovođenjem postupaka izvršenja rušenja objekta pre pravnosnažnog okončanja postupka po zahtevu za upis prava svojine po Zakonu o posebnim uslovima za upis prava svojine na objektima izgrađenim bez građevinske dozvole, odnosno navodima da je izvršenje rešenja o rušenju moralo biti odloženo. O tužiljinom zahtevu za odlaganje izvršenja rušenja objekta odlučeno je rešenjem od 06.11.2015. godine, protiv koga je tužilja izjavila žalbu, a zatim i tužbu u upravnom sporu zbog ćutanja drugostepenog organa, pa je pravilno stanovište nižestepenih sudova da za administrativno izvršenje rešenja nisu postojale smetnje jer je njen zahtev za naknadno izdavanje građevinske i upotrebne dozvole u postupku legalizacije pravnosnažno odbijen. Tužilja je zahtev po Zakonu o posebnim uslovima za upis prava svojine na objektima izgrađenim bez građevinske dozvole podnela 05.11.2015. godine, po proteku roka iz člana 13. stav 2. tog zakona. Naime, navedenom odredbom je bilo propisano da vlasnici bespravno izgrađenih objekata, odnosno delova objekata koji nisu podneli zahtev za legalizaciju objekata u rokovima propisanim Zakonom o planiranju i izgradnji, mogu u roku od jedne godine od dana stupanja na snagu ovog zakona (16.03.2013.), podneti zahtev u skladu sa ovim zakonom. Sledom navedenog, bez uticaja su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava u tumačenju odredbe člana 11. Zakona o posebnim uslovima za upis prava svojine na objektima izgrađenim bez građevinske dozvole, koji je dopunjen („Službeni glasnik RS“ broj 145/2014 od 29.12.2014. godine) dodavanjem novog stava koji glasi: „Rušenje objekata za koji je u skladu sa ovim zakonom pokrenut postupak za upis prava svojine, neće se izvršavati do pravnosnažnog okončanja postupka za upis prava svojine u skladu sa ovim zakonom“ i koji je bio na snazi u vreme izvršenja rešenja o rušenju.

Neosnovani su revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava i ukazivanje na protivpravnost u postupanju organa tuženog, sprovođenjem postupka uklanjanja objekta čime je tužilja onemogućena u ostvarivanju svojih prava (upis objekta u katastar) i sticanje svojstva stranke u postupku eksproprijacije po Zakonu o utvrđivanju javnog interesa i posebnim postupcima eksproprijacije i izdavanja građevinske dozvole radi realizacije projekta „Beograd na vodi“. Naime, po članu 4. stav 2. navedenog zakona kada je predmet eksproprijacije građevinsko zemljište na kome je izgrađen objekat suprotno zakonu, a za predmetni objekat je podnet zahtev za legalizaciju koji do pokretanja postupka eksproprijacije nije pravnosnažno okončan ili je za predmetni objekat podnet zahtev u skladu sa odredbama Zakona o posebnim uslovima za upis prava svojine na objektima izgrađenim bez građevinske dozvole, koji nije pravnosnažno okončan, stranka u postupku eksproprijacije je vlasnik građevinskog zemljišta na kome je objekat izgrađen. Tužilja nije bila vlasnik građevinskog zemljišta na kome je objekat izgrađen, a predmet eksproprijacije je bilo građevinsko zemljište čiji su vlasnici bila treća lica (uknjiženi vlasnici parcela), pa su ta lica i bila stranke u postupku eksproprijacije. Suprotno navodima revizije, Tužilja ni po članu 9. stav 2. navedenog zakona ne bi bila stranka u postupku eksproprijacije jer navedena odredba ne reguliše svojstvo stranke, već samo pitanje visine naknade za objekat, kada je predmet eksproprijacije građevinsko zemljište, s obzirom na status objekta iz člana 4. stav 2. ovog zakona, u kom slučaju je stranka u postupku vlasnik građevinskog zemljišta, što tužilja nikada nije bila. Suprotno navodima revizije, ni po članu 4. stav 3. navedenog zakona tužilja ne bi imala svojstvo stranke u postupku eksproprijacije jer pravo svojine na objektu nije bilo upisano u skladu sa odredbama zakona kojim se uređuje legalizacija, niti na osnovu Zakona o posebnim uslovima za upis prava svojine na objektima izgrađenim bez građevinske dozvole ("Službeni glasnik RS", br. 25/13 i 145/14), u kom slučaju su stranke u postupku vlasnik takvog objekta i vlasnik građevinskog zemljišta na kome je objekat izgrađen.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić