Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 8703/19 od 05.12.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog – protivtužioca i potvrđena prvostepena presuda, ispravljena rešenjem od 18.02.2013. godine, u stavovima drugom, trećem, četvrtom i petom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda, u stavu prvom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se raskine ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen između tužilje – protivtužene kao primaoca izdržavanja i tuženog – protivtužioca kao davaoca izdržavanja, overen od strane sudije Drugog opštinskog suda u Beogradu u predmetu 3 R .../... od 26.05.1997. godine. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu šestom izreke prvostepene presude, tako što je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tužilja - protivtužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, pobijajući je u delu kojim je odlučeno o tužbenom zahtevu.

Ocenjujući dozvoljenost revizije primenom člana 401. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.125/04 i 111/09), koji se u konkretnom slučaju primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11), a u vezi člana 23. stav 3. ZPP („Službeni glasnik RS“,br. 55/14) Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužilje – protivtužene nije dozvoljena.

Naime, odredbom člana 23. stav 2. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 55/14), koja reguliše dozvoljenost revizije u svim sporovima koji nisu pravnosnažano rešeni do 31.05.2014.godine, odnosno do dana stupanja na snagu ovog zakona, propisano je da je revizija dozvoljena u svim postupcima u kojima vrednost predmeta spora pobijanog dela prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi raskida ugovora o doživotnom izdržavanju podneta je 28.10.2004. godine, sa označenom vrednošću predmeta spora od 40.000,00 dinara, a protivtužba radi utvrđenja ništavosti ugovora o doživotnom izdržavanju je podneta 28.01.2005.godine, uz preinačenje protivtužbe od 18.01.2008.godine isticanjem još zahteva za iseljenje i za isplatu novčanog iznosa, prema kojoj je vrednost spora 40.100 evra, dok je pravnosnažna presuda doneta 05.12.2019. godine, posle stupanja na snagu navedenih novela Zakona o parničnom postuku.

Imajući u vidu ovo, kao i da se u konkretnom slučaju radi o imovinsko- pravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na raskid ugovora o doživotnom izdržavanju, u kome je vrednost predmeta spora pobijanog dela ispod granične vrednosti za dozvoljenost revizije, odnosno ispod 40.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe (imajući u vidu da je u vreme podnošenja tužbe tužilje – protivtužene 1 EUR bilo jednako 84,4217 dinara, što je iznosilo 476,190 evra), to je Vrhovni kasacioni sud našao da je revizija tužilje – protivtužene nedozvoljena, primenom odredbe člana 23. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama ZPP.

Prilikom ocene dozvoljenosti revizije, Vrhovni kasacioni sud je imao u vidu da je u konkretnom slučaju pobijanom odlukom preinačena prvostepena presuda (u delu u kojem je odlučeno o tužbenom zahtevu tužilje – protivtužene), ali nalazi da nema mesta primeni odredbe člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 55/14), jer se pravilo iz novela tog zakona (član 23. stav 3.) o dozvoljenosti reviziji nezavisno od vremena pokretanja parničnog postupka odnose samo na vrednosni cenzus.

Na osnovu iznetog, primenom člana 404. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić