U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Marine Milanović, predsednika veća, Jelice Bojanić Kerkez i Gordane Džakula, članova veća, u parnici tužioca ''Intersteel'' doo Beograd, čiji je punomoćnik Dragomir Vuletić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije – Privredni sud u Subotici, čiji je zastupnik Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Subotici, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gžrr 211/21 od 21.09.2021. godine, u sednici održanoj 22.12.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gžrr 211/21 od 21.09.2021. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Subotici Prr1 2/20 od 03.02.2021. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime materijalne štete po osnovu povrede prava na suđenje u razumnom roku isplati iznos od 22.507.841,01 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 11.06.2019. godine do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je zahtevao kamatu na iznos glavnice od 21.07.2011. godine do 11.06.2019. godine. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 349.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gžrr 211/21 od 21.09.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužioca, a žalba tužene usvojena, te je prvostepena presuda preinačena u delu u kojem je tužbeni zahtev usvojen i odluka o troškovima, tako što je tužbeni zahtev tužioca za naknadu materijalne štete po osnovu povrede prava na suđenje u razumnom roku odbijen, sa zakonskom zateznom kamatom od 11.06.2019. godine do isplate i tužilac obavezan da tuženoj na ime naknade troškova postupka isplati iznos od 37.500,00 dinara. Stavom drugim izreke, prvostepena presuda potvrđena je u delu u kojem je tužbeni zahtev odbijen. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj na ime troškova drugostepenog postupka isplati iznos od 75.000,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju iz svih zakonom propisanih revizijskih razloga.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do nepravilne primene nekih od odredaba ovog zakona, zbog čega nema ni bitne povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom neosnovano ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u poslovnima sa AD ''Bratstvo'' Subotica, kom privrednom društvu je isporučivao robu i usluge koje mu nisu plaćene. Dana 21.07.2011. godine, nad privrednim društvom AD ''Bratstvo'' Subotica otvoren je stečaj. Tužilac je svoje potraživanje prema navedenom privrednom društvu prijavio u stečaju i isto mu je priznato zaključkom Privrednog suda u Subotici St 329/11 od 20.10.2011. godine, u ukupnom iznosu od 23.797.887,55 dinara. Rešenjem Privrednog suda u Subotici R4 St 905/19 od 11.06.2019. godine, usvojen je prigovor tužioca, kao stečajnog poverioca, i utvrđeno da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku. Stečajnom sudiji Privrednog suda u Subotici naloženo je da u navedenom postupku stečaja nadzire zakazani postupak unovčenja imovine stečajnog dužnika i da konstantno nadzire postupanje stečajnog upravnika, posebno u periodu od 11.10.2019. godine. Rešenjem Privrednog suda u Subotici St 329/11 od 11.09.2019. godine, konstatovano je da je u postupku nad AD ''Bratstvo'' Subotica, na osnovu ugovora o kupoprodaji stečajnog dužnika, kao pravnog lica, od 19.07.2019. godine, zaključenog između dužnika, kao prodavca i ''Direkt steel'' DOO Dobanovci, kao kupca, izvršena prodaja stečajnog dužnika kao pravnog lica. Postupak stečaja nad AD ''Bratstvo'' Subotica je obustavljen, a nastavljen je u odnosu na stečajnu masu namirenjem poverilaca. Tužiočevo potraživanje je rešenjem o deobi namireno za iznos od 1.290.046,54 dinara, što predstavlja 5,42% od ukupno priznatog potraživanja. Na dan otvaranja stečaja 21.07.2011. godine, AD ''Bratstvo'' Subotica bilo je akcionarsko društvo sa akcijama različitih vlasnika od kojih je Republika Srbija imala 51,0001%, odnosno bila je većinski vlasnik ovog privrednog društva.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je primenom člana 22. i 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i člana 155. i 277. Zakona o obligacionim odnosima, zaključio da je tužbeni zahtev tužioca delimično osnovan, jer je tužilac na osnovu rešenja Privrednog suda u Subotici R4 St 905/19 od 11.06.2019. godine, kojim je usvojen njegov prigovor i utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, stekao pravo na pravično zadovoljenje u visini nenaplaćenog priznatog potraživanja u stečaju sa kamatom od dana sticanja prava na pravično zadovoljenje do isplate, dok je odbio kao neosnovan zahtev za isplatu kamate od dana kada je utvrđeno njegovo potraživanje u stečaju do donošenja rešenja kojim je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku.

Odlučujući o žalbi tužene, drugostepeni sud je istu usvojio, preinačio prvostepenu presudu u usvajajućem delu i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete, jer je u ovom sporu tužilac morao dokazati da je štetu pretrpeo nedozovljenim radnjama i ponašanjem organa tužene, odnosno da bi svoje potraživanje naplatio u stečajnom postupku da je stečajni sud postupao efikasno, a da se odgovornost tužene za naknadu sporne materijalne štete ne može zasnovati isključivo na činjenici da je rešenjem suda utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku.

Pravilan je zaključak drugostepenog suda da je neosnovan tužbeni zahtev za naknadu štete, jer je u ovom sporu tužilac morao dokazati da je štetu pretrpeo nedozvoljenim radnjama i ponašanjem organa tužene, odnosno da bi svoje potraživanje naplatio u stečajnom postupku da je stečajni sud postupao efikasno, a da se odgovornost tužene za naknadu sporne materijalne štete ne može zasnovati isključivo na činjenici da je rešenjem suda utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilo o objektivnoj odgovornosti Republike Srbije, primenjeno na slučaj naknade imovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, ne znači da je utvrđenjem povrede tog prava tužilac stekao pravo na naknadu imovinske štete koju je tužena dužna da mu nadoknadi. Uslov za odgovornost tužene u konkretnom slučaju je postojanje uzročno-posledične veze između rada njenih organa i nastale štete u smislu odredbe člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Pored toga, tužilac u toku ovog parničnog postupka nije dokazao, na osnovu člana 231. ZPP, da bi novčani iznos dobijen prodajom stečajnog dužnika bio dovoljan za isplatu njegovog utvrđenog potraživanja, koje je svrstano u treći isplatni red, u smislu člana 54. Zakona o stečaju i da je kod takve pozitivne imovinske sposobnosti, isključivo zbog nepravilnog ili nezakonitog rada stečajnih organa, za koje odgovara tužena, izostalo potpuno namirenje tužioca u stečajnom postupku. Prema zaključku usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 02.11.2018. godine, Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenim nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku. Prema dopunjenom zaključku usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 27.09.2019. godine (kojim je dopunjen navedeni zaključak) u pogledu izvršnih dužnika fizičkih i pravnih lica koji ne spadaju u navedenu kategoriju, nužno je utvrđivati uzročno-posledičnu vezu između povrede prava na suđenje u razumnom roku i nenaplaćenog potraživanja, te utvrđivati da je upravo isključivi razlog nemogućnosti naplate tih potraživanja neadekvatno postupanje suda. Nužno je dokazati da je dužnik u trenutku pokretanja postupka za naplatu imao dovoljno novčanih sredstava u imovini i da je poštujući redosled naplate mogao da se naplati da je sud efikasno postupao i preduzimao delotvorne radnje u cilju naplate propisane odgovarajućim Zakonom o izvršenju. Prema tome, u konkretnom slučaju nije ostvaren uslov za odgovornost Republike Srbije jer se odluke donete protiv društvenih preduzeća po osnovu potraživanja iz radnih odnosa ne mogu izjednačiti sa odlukama protiv društvenih-državnih preduzeća donetih po osnovu potraživanja koja su proistekla iz komercijalnog odnosa. Okolnost što tužilac svoje priznato potraživanje prema takvom preduzeću nad kojim je pokrenut postupak stečaja nije namirio u celosti ne može se staviti na teret tuženoj, jer tužilac u smislu član 231. ZPP, nije dokazao da je mogao da se naplati iz novčanog iznosa dobijenog prodajom pokretnih i nepokretnih stvari stečajnog dužnika, odnosno prodajom stečajnog dužnika kao pravnog lica, te da bi taj iznos bio dovoljan za isplatu njegovog utvrđenog potraživanja i da je izostalo potpuno namirenje tužioca u stečajnom postupku isključivo zbog nepravilnog ili nezakonitog rada stečajnih organa, za čije postupanje odgovara tužena.

Suprotno navodima revizije kojima se ukazuje da je odlukom drugostepenog suda povređeno pravo tužioca na mirno uživanje imovine, zajemčeno članom 58. Ustava Republike Srbije, te da se odgovornost Republike Srbije zasniva na nesprovođenju sudskih odluka i prema nalaženju ovog suda Republika Srbija ne može odgovarati za komercijalna potraživanja preduzeća osnovanog na bazi društvenog ili državnog kapitala sa kojim je tužilac slobodnom voljom stupio u komercijalni odnos. U konkretnom slučaju tužilac ima potraživanje koje proističe iz komercijalnog odnosa sa AD „Bratstvo“ Subotica, a Republika Srbija nema obavezu da tužiocu naknadi materijalnu štetu po osnovu člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, jer se odredba ovog člana odnosi na materijalnu štetu koja nastane zbog dužine trajanja sudskog postupka, a ne zbog neisplaćivanja duga od strane stečajnog dužnika. Na osnovu svega iznetog neosnovani su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Na osnovu člana 414. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Marina Milanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić