U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Biserke Živanović i Spomenke Zarić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Milovan Đurić, advokat iz ..., protiv tuženog Holding korporacije „Krušik“ AD Valjevo, čiji je punomoćnik Nikola Urošević, advokat iz ..., radi utvrđenja, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4522/21 od 10.11.2021. godine, u sednici održanoj 15.06.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4522/21 od 10.11.2021. godine.

ODBIJA SE kao neosnovan zahtev tuženog za naknadu revizijskih troškova.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Valjevu P1 339/20 od 12.08.2021. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i poništeno kao nezakonito rešenje generalnog direktora tuženog broj .. od 27.10.2020. godine. Stavom drugim izreke, utvrđeno je da je tužilac zasnovao radni odnos na neodređeno vreme počev od 01.01.2017. godine po ugovoru o radu broj .. kao nk radnik i obavezan tuženi da tužioca vrati na rad u odgovarajuću organizacionu jedinicu. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 88.500,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4522/21 od 10.11.2021. godine, stavom prvim izreke, potvrđena je prvostepena presuda u stavu prvom, delu stava drugog izreka u delu za vraćanje na rad i stavu trećem izreke i žalba tuženog u tom delu odbijena kao neosnovana. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u ostalom delu stava drugog i utvrđeno da je radni odnos tužioca prerastao sa određenog na neodređeno vreme počev od 27.08.2018. godine, pa nadalje i obavezan tuženi da to prizna. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužioca da se obaveže tuženi da plati tužiocu troškove sastava odgovora na žalbu, kao neosnovan.

Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nema propusta u primeni odredaba ZPP.Takođe, revizijom se ukazuje na povrede postupka iz tačke 12. ove zakonske odredbe, kao i na pogrešnu primenu člana 8. ZPP-a, čime se u suštini osporava utvrđeno činjenično stanje, što sve ne može biti revizijski razlog u smislu člana 407. stav 1. i stav 2. istog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u periodu od 26.08.2016. godine do 31.10.2020. godine, radio kod tuženog na osnovu više zaključenih ugovora o radu na određeno vreme i aneksa ugovora o radu za obavljanje poslova „...“. Tužilac je, kao NK radnik, radio na ..., na starim mašinama, uvek isti posao. Radni odnos mu je prestao rešenjem od 27.10.2020. godine, zbog isteka vremena na koji je zaključen ugovor o radu od 01.01.2017. godine. Iako je tužilac sa tuženim zaključio više ugovora o radu na određeno vreme i aneksa, a koji su menjani u pogledu trajanja i zbog potrebe realizacije različitih projekata tuženog, tužilac je u navedenom periodu kod tuženog radio neprekidno, na istom radnom mestu i obavljao iste poslove, jer je potreba za istim bila stalna, a ne zbog povećanog obima posla ili realizacije projekata.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je rešenje o otkazu ugovora o radu od 27.10.2020. godine nezakonito, zbog čega je isto poništeno i utvrđeno da je tužilac kod tuženog zasnovao radni odnos na neodređeno vreme na osnovu člana 37. Zakona o radu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 37. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/05, ... 75/14), propisano je da ugovor o radu može da se zaključi na određeno vreme, za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba (stav 1), poslodavac može zaključiti jedan ili više ugovora o radu iz stava 1. ovog člana na osnovu kojih se radni odnos sa istim zaposlenim zasniva za period koji sa prekidima ili bez prekida ne može biti duži od 24 meseca (stav 2), ako je ugovor o radu na određeno vreme zaključen suprotno odredbama ovog zakona ili ako zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje pet radnih dana po isteku vremena za koje je ugovor zaključen, smatra se da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme (stav 6).

Imajući u vidu navedene zakonske odredbe proizlazi da se više zaključenih ugovora o radu na određeno vreme (sukcesivni ugovori) smatraju jednim ugovorom. Ako zaposleni radi na poslovima čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog Zakona o radu, ukupno trajanje rada po više ugovora ne može biti duže od 24 meseca. U konkretnom slučaju tužilac je sa tuženim zaključio više ugovora o radu na određeno vreme i aneksa ugovora o radu, za period duži od dve godine neprekidnog rada, u kome je obavljao iste poslove „...“. Zaključivanjem više ugovora na određeno vreme tuženi je postupao protivno odredbama zakona kojima je regulisan rad na određeno vreme, čime je zloupotrebio prava poslodavca. S obzirom na to da je tužilac neprekidno radio duže od dve godine na istim poslovima, a da je tuženi kao poslodavac zloupotrebio prava iz Zakona o radu, proizlazi zaključak da su po isteku 24 meseca, nastali uslovi iz člana 37. stav 6. Zakona o radu za prerastanje radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme, dana 27.08.2018. godine, kako je pravilno zaključio drugostepeni sud, jer je tužilac i nakon tog datuma (kada je trebalo da mu prestane radni odnos, s obzirom da je radio 24 meseca neprekidno, na istim poslovima), nastavio da radi kod tuženog na osnovu saglasnosti poslodavca (imao je zaključen ugovor o radu). Imajući u vidu navedeno, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je, došlo do preobražaja radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme, u smislu odredbe člana 37. stav 1. i 6. Zakona o radu, zbog čega je usvojen tužbeni zahtev. Zato su neosnovani revizijski navodi tuženog kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Revizijski navodi da je tužilac zasnovao radni odnos na određeno vreme usled povećanog obima posla i realizacije projekata tuženog po ugovorima, su bez uticaja. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda navedena oklonost nema značaja, zato što je do preobražaja radnog odnosa došlo istekom 24 meseca rada tužioca, na istim poslovima na kojima je postojala stalna potreba za radom tužioca, a za suprotno, kako to pravilno zaključuju sudovi, tuženi nije pružio dokaze.

Takođe, bez uticaja su navodi revizije da do preobražaja nije moglo doći dana 27.08.2018. godine, jer je tužiocu radni odnos po ugovoru od 26.08.2016. godine prestao rešenjem od 30.09.2016. godine. Po nalaženju ovog suda formalna pravnosnažnost rešenja kojim je tužiocu prestao radni odnos istekom roka za koji je ugovor na određeno vreme zaključen, ne isključije primenu imperativne odredbe člana 37. stav 1, 2. i 6. Zakona o radu, u situaciji kada radni odnos na određeno vreme traje duže od 24 meseca, protivno uslovima iz citirane zakonske odredbe.

S obzirom da je do preobražaja došlo 27.08.2018. godine, to je pravilno kao nezakonito poništeno osporeno rešenje o prestanku radnog odnosa zbog isteka roka na koji je zasnovan, jer se preobraženi radni odnos, sada kao radni odnos na neodređeno vreme, ne može zakonito otkazati zbog proteka vremena.

Kako se ostalim navodima revizije osporava ocena izvedenih dokaza i utvrđeno činjenično stanje, zbog čega se revizija ne može izjaviti prema članu 407. stav 2. ZPP, to je primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud odlučio kao u izreci.

Odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka, jer po ovom pravnom leku tuženi nije uspeo, te je doneta odluka kao u stavu drugom izreke, primenom odredbe člana 165. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić