Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 2186/2020 od 17.12.2020. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom i trećem izreke.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava sa predlogom da se o reviziji odlučuje primenom člana 404. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je dozvolio odlučivanje o posebnoj reviziji tužene na osnovu člana 404. ZPP („Sl. glasnik RS“, br. 72/11...18/20) smatrajući da postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse imajući u vidu drugačiju sudsku praksu u istoj činjenično pravnoj situaciji izraženoj u presudama Vrhovnog kasacionog suda.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku i našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u reviziji se određeno ne ukazuje u čemu se sastoji bitna povreda odredaba parničnog postupka.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je služio vojni rok u Sarajevu, u toku 1991/1992. godine. Tužilac je dana 03.05.1992. godine, kao vojnik pripadnik VP ..., zarobljen i ostao je u zarobljeništvu sve do 20.07.1992. godine. U zarobljeništvu je pretrpeo zlostavljanje i prisustvovao mučenju, ponižavanju i ubijanju drugih zarobljenika. Trajanje i intenzitet straha utvrđeni su na osnovu nalaza i mišljenja veštaka. Pred Višim sudom u Beogradu, u predmetu Ki.Po2 75/10 vođen je postupak protiv BB i drugih lica, zbog krivičnog dela ratni zločin protiv ratnih zarobljenika iz člana 144. KZ SRJ, a dana 07.07.2014. godine doneto je rešenje o prekidu istrage u smislu člana 252. stav 2. ZKP, jer su okrivljeni nedostupni državnim organima Republike Srbije. U ovom postupku tužilac je kao oštećeni ostvario pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti. Tužilac je tužbu u ovoj parnici podneo 27.12.2013. godine.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su delimično usvojili tužbeni zahtev tužioca i obavezali tuženu da mu naknadi nematerijalnu štetu za pretrpljeni strah u ukupnom iznosu od 300.000,00 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Po oceni sudova, tužilac je kao pripadnik Vojske JNA, čiji je tužena pravni sledbenik, na odsluženju redovnog vojnog roka, vršeći poverene dužnosti bio zarobljen, kojom prilikom je pretrpeo nematerijalnu štetu, pa je tužena u obavezi da mu ovu štetu naknadi u smislu čl. 173 i 174. u vezi člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom ukazuje da je u nižestepenim odlukama pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Naime, pogrešan je zaključak nižestepenih sudova da u konkretnom slučaju potraživanje tužioca nije zastarelo zato što deliktna radnja predstavlja krivično delo ratni zločin protiv ratnih zarobljenika iz člana 144. KZ SRJ za koje je isključen institut zastarelosti krivičnog gonjenja i izvršenja krivične sankcije. Za primenu privilegovanog roka zastarelosti predviđenog članom 377. ZOO, nužno je postojanje pravnosnažne osuđujuće presude krivičnog suda. U krivičnom postupku BB i druga okrivljena lica nisu oglašeni krivim i osuđeni za krivično delo ratni zločin protiv ratnih zarobljenika iz člana 144. KZ SRJ. Pored navedenog, i u slučaju osuđujuće presude protiv ovih okrivljenih lica, tužena Republika Srbija ne može odgovarati za štetu koju su oni naneli tužiocu, jer se radi o državljanima strane države. Imajući ovo u vidu, u ovom slučaju se ima smatrati da je šteta tužiocu prouzrokovana izvršenjem krivičnog dela oružane pobune iz člana 124. KZJ, za koju je propisan rok zastarelosti krivičnog gonjenja od 15 godina. S obzirom da je tužilac 20.07.1992. godine pušten na slobodu iz zarobljeništva, a da je tužbu u ovoj parnici podneo 27.12.2013. godine, proizlazi da je protekao rok zasterelosti potraživanja naknade štete prouzrokovane krivičnim delom oružane pobune, u smislu člana 377. Zakona o obligacionim odnosima.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

Imajući u vidu uspeh stranaka u prvostepenom i drugostepenom postupku, te da je tužilac sa zahtevom delimično uspeo, na osnovu člana 153. stav 2. i 165. stav 2. ZPP, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove tog dela postupka.

Tužena je uspela u postupku po reviziji, te je tužilac obavezan da joj naknadi opredeljene troškove za sastav revizije u iznosu od 18.000,00 dinara, prema Tarifi o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“ broj 121/12...37/21), primenom člana 165. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić