Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11... 18/20) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka propisana odredbom člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti je počinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka prekoračenje tužbenog zahteva propisana članom 374. stav 1. u vezi sa članom 3. stav 1. ZPP, na koju se neosnovano revizijom ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac, kao zakupodavac i tuženi, kao zakupac, zaključili su 24.09.2009. godine ugovor o zakupu. Navedenim ugovorom zakupodavac je dao na korišćenje zakupcu ugostiteljski objekat „BB“ u ... sa inventarom „u viđenom stanju“. Ugovor je zaključen za period od 01.10.2009. godine do 30.09.2014. godine. Zakupac se obavezao da na ime mesečne zakupnine plaća dinarsku protivvrednost 400 evra i da snosi troškove tekućeg održavanja objekta (naknada za struju, grejanje, vodu, telefon). Članom 3. ugovora predviđeno je da je za investiciono održavanje potrebna izričita pismena saglasnost zakupodavca. Tužilac je tuženom svakog meseca dostavljao račun za zakupninu obračunat u dinarskoj protivvrednosti, a u pogledu troškova korišćenja zakupljenog prostora svakog meseca je iznose iz faktura koje je dobijao od dobavljača prefakturisao tuženom u formi „knjižnih zaduženja“, nakon čega bi tuženi te troškove, kao i zakupninu, uplaćivao na račun tužioca. Tužilac je sve obaveze za vodu, struju i telefon, za koje je zaduživao tuženog u spornom periodu, izmirio dobavljačima – Elektrodistribuciji, Vodovodu i Telekomu. Prilikom uplata tuženi je u 2009. i 2010. godine oznakom „poziv na broj“, označio na šta se odnosi svaka uplata, u 2011. godini samo jedna uplata ima ovu oznaku, a u 2012. i 2013. godini, zaključno sa 13.09.2013. godine, uplate tuženog nemaju navedenu oznaku. Prema nalazu i mišljenju veštaka ekonomsko – finansijske struke, prema prvoj varijanti ukupno dugovanje tuženog prema tužiocu na osnovu ugovora o zakupu, u spornom periodu iznosi 765.960,93 dinara, od čega na ime neplaćene zakupnine 595.102,17 dinara, a na ime neplaćenih troškova struje, vode i telefona 170.858,76 dinara. Prema drugoj varijanti, sudski veštak je zatvaranje obaveza iz uplata tuženog vršio prema sličnosti, odnosno podudarnosti uplaćenih iznosa sa pojedinačnim zaduženjima tužioca i u tom slučaju se dug tuženog prema tužiocu odnosi na obaveze na ime zakupnine u ukupnom iznosu od 765.960,93 dinara. U toku 2011. i 2012. godine tuženi je na zakupljenom objektu izveo radove bliže navedene u obrazloženju pobijane presude, koji predstavljaju investiciono održavanje, a ukupna vrednost izvedenih radova iznosi 579.238,00 dinara, prema cenama u vreme izvođenja radova. Za izvođenje ovih radova tuženi nije tražio saglasnost od tužioca.

Drugostepeni sud je nakon održane rasprave ukinuo prvostepenu presudu i delimično usvojio zahtev tužioca, a odbio prigovor tuženog radi prebijanja, primenom člana 279, člana 312. stav 1. i 2., člana 359, člana 567, 570, 583. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno je odlučio drugostepeni sud, pravilnom primenom materijalnog prava, sa kojih razloga su neosnovani navodi revizije.

Naime, kod utvrđenog da su stranke zaključile ugovor o zakupu na određeno vreme, za period od 01.10.2009. godine do 30.09.2014. godine, prema kom ugovoru je obaveza tuženog bila da na ime mesečne zakupnine plaća dinarsku protivvrednost 400 evra i kako tuženi nije ispunio sve svoje ugovorom preuzete obaveze, jer je ostao neizmiren dug na ime neplaćene zakupnine u iznosu od 595.102,17 dinara, koji iznos je obračunat u skladu sa ugovorom stranaka, to je pravilan zaključak drugostepenog suda da je tuženi u obavezi da tužiocu plati navedeni iznos sa kamatom od dana podnošenja tužbe, shodno članu 583. stav 1. i članu 279. Zakona o obligacionim odnosima. Pravilan je zaključak drugostepenog suda da tužilac ima pravo na naknadu štete u visini neplaćenih računa, jer su stranke ugovorile da tuženi plaća i troškove tekućeg održavanja objekta (naknadu za struju, grejanje, vodu, telefon), pa kako je tužilac platio te troškove u iznosu od 170.858,76 dinara, to je tuženi u obavezi da mu naknadi štetu u visini plaćenih troškova za struju, grejanje, vodu, telefon, sa kamatom. Visinu neplaćene zakupnine i naknadu štete drugostepeni sud je utvrdio pravilnom primenom člana 312. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima, prihvatajući obračun iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka dat u prvoj varijanti. Stoga su neosnovani navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilan je i zaključak drugostepenog suda da je neosnovan prigovor radi prebijanja koji je tuženi istakao, s obzirom da je tuženi, shodno zaključenom ugovoru o zakupu, za investiciono održavanje morao imati izričitu pismenu saglasnost tužioca. Kako tuženi, prilikom preduzimanja radova na nepokretnosti tužioca, nije imao saglasnost tužioca to je neosnovan njegov prigovor radi prebijanja.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u stavu prvom izreke, saglasno članu 414. ZPP.

Tužiocu ne pripadaju troškovi odgovara na reviziju, jer isti, u smislu člana 154. ZPP nisu bili nužni za vođenje parnice, zbog čega je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić