Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 6624/19 od 01.07.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženih i potvrđena presuda Višeg suda u Pančevu P 103/17 od 09.05.2019. godine u stavu prvom, četvrtom i petom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Višeg suda u Pančevu P 103/17 od 09.05.2019. godine u drugom stavu izreke tako što su tuženi obavezani da na ime izgubljene dobiti isplate tužiocu iznos od 94.947,90 dinara sa kamatom po Zakonu o zateznoj kamati počev od 16.09.2013. godine do isplate, a tužbeni zahtev je odbijen do traženog iznosa od 8.577.370,00 dinara sa kamatom na taj iznos po Zakonu o zateznoj kamati počev od 01.06.2010. godine do isplate, kao i za zakonsku zateznu kamatu na iznos od 94.947,90 dinara počev od 01.06.2010. godine do 15.09.2013. godine. Stavom trećim izreke, preinačena je presuda Višeg suda u Pančevu P 103/17 od 09.05.2019. godine u trećem stavu izreke tako što je odbijen protivtužbeni zahtev kojim su tuženi tražili da se tužilac obaveže na isplatu naknade štete u iznosu od 2.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate sa kamatom po stopi Evropske centarlne banke počev od 01.10.2015. godine do isplate. Stavom četvrtim izreke, obavezani su tuženi da na ime troškova drugostepenog postupka plate tužiocu iznos od 25.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi su blagovremeno izjavili reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je dao dogovor na reviziju i predložio da se ista odbaci kao nedozvoljena ili odbije kao neosnovana, a tuženi obavežu da mu solidarno naknade troškove parničnog postupka povodom tog pravnog leka.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, revizija tuženih izjavljena protiv dela drugostepene presude kojim je odbijena njihova žalba, nije dozvoljena.

Odredbom člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP propisano je da je revizija nedozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje po zakonu ne može da se podnese (član 403. stav 1. i 3), osim iz člana 404. tog zakona.

Tuženi reviziju nisu izjavili sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP, niti iz njene sadržine proizilazi da je izjavljena iz nekog od razloga predviđenog tom odredbom. Odredbom člana 403. stav 1. ZPP propisano je da stranke mogu izjaviti reviziju protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu. Prema trećem stavu te odredbe, revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednosg od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Vrednost predmeta spora pobijanog dela drugostepene presude kojim je odbijena žalba tuženih i potvređna prvostepena presuda u delu kojim je usvojen tužbeni zahtev iznosi 4.304.700,00 dinara. Taj iznos niži je od dinarske protivvrednosti 40.000 evra koja je u vreme podnošenja tužbe (16.09.2013. godine), obračunata po srednjem kursu Narodne banke Srbije (1 evro = 114,7840 dinara), iznosila 4.591.360,00 dinara. Tim delom drugostepene presude potvrđena je presuda nižestepenog suda i u pogledu sporednog potraživanja tuženih - zakonske zatezne kamate na novčani iznos potraživan protivtužbom, u visini dinarske protivvrednosti od 2.000 evra.

Sledstveno izloženom, na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. i člana 413. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Revizija tuženih, izjavljena protiv presude drugostepenog suda u delu kojim je preinačena prvostepena presuda je dozvoljena, u smislu člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP.

Ispitujući pravilnost pobijane drugostepene presude u tom delu, u skladu sa članom 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženih nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nisu osnovani navodi revidenta o postojanju bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz stava prvog navedenog člana. Drugostepeni sud je prihvatio činjenično stanje koje je utvrdio prvostepeni sud (nije pobijano revizijom u smislu člana 407. stav 2 .ZPP), zbog čega nema povrede pravila o oceni dokaza iz člana 8. ZPP učinjene u drugostepenom postupku. Nema ni pogrešne primene odredbe člana 383. stav 3. i 4. ZPP jer se rasprava pred drugostepenim sudom ne zakazuje uvek kada je u istoj parnici prvostepena presuda već jedanput bila ukinuta, već samo ako je ožalbena presuda zasnovana na pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju ili ako su u postupku pred prvostepenim sudom učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka U konkretnom slučaju, drugostepeni sud je ocenio da u prvostepenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka na koje pazi po službenoj dužnosti, odnosno na koje se ukazuje žalbama stranaka, kao i da ne postoje nedostaci u utvrđenom činjeničnom stanju.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac i tuženi BB bili su u zakupnom odnosu poljoprivrednog zemljišta, uređenom pisanim ugovorom o zakupu od 11.10.2007. godine. Po tom ugovoru tuženi BB dao je u zakup tužiocu i trećem licu - Zoranu Nikoliću poljoprivredno zemljište u površini od 100 katastarskih jutara na određeno vreme od 01.11.2007. godine do 01.11.2012. godine, za ugovorenu godišnju zakupninu od 20.000 evra. Ugovoreno je da je rok plaćanja zakupnine bitan elemenat ugovora i da se u slučaju zadocnjenja ugovor o zakupu raskida danom nastupanja tog uslova, a zakupci isključuju iz prava na dalje korišćenje zemljišta koje je predmet zakupa sa pravom na naknadu nužnih troškova njegove obrade. Pripremljeni pisani ugovor o zakupu poljoprivrednog zemljišta u površini od 130 katastarskih jutara, sa datumom 26.03.2010. godine, na određeno vreme - od 01.01.2010. godine do 01.01.2015. godine, stranke nisu potpisale. I tim ugovorom bila je ugovorena zakupnina od 200 evra po jednom katastarskom jutru, u ukupnom iznosu od 26.000 evra za celu površinu zemljišta, sa rokom plaćanja u dve rate - do 01.03, odnosno 01.10. u svakoj godini zakupa, kao bitan elemenat ugovora sa svim posledicama nepoštovanja kao u ugovoru o zakupu od 11.10.2007. godine. Između stranaka su 26.03.2010. godine zaključena i u Mesnoj kancelariji „GG“ overena da ugovora o kor išćenju zemljišta bez naknade za period od pet godina, na osnovu kojih je tužilac ostvario pravo na subvencije. Pravnosnažnom presudom P 543/11 od 01.10.2013. godine utvrđena je ništavost tih ugovora. Tužilac nije platio prvi deo zakupnine za 2010. godinu u iznosu od 13.000 evra do 01.03.2010. godine, niti do isteka vremena za koje je produžen rok plaćanja do 01.05.2010. godine. Zakupnina nije plaćena ni naknadno, na usmene pozive zakupodavca - tuženog BB, koji je zato 06.09.2010. godine pisanim putem obavestio tužioca da se ugovor o zakupu smatra raskinutim i pozvao ga da mu u roku od osam dana dostavi obračun nužnih troškova obrade zemljišta. Tuženi su u posed zemljišta koje je bilo predmet zakupnog odnosa stupili 09.09.2010. godine i do 17.09.2010. godin su obrali sav kukuruz sa tog zemljišta. Obrani kukuruz tuženi su prodali Preduzeću „DD“ DOO po ceni od 6.985.163,34 dinara. Tuženi su nakon toga zaključivali ugovore o zakupu zemljišta sa drugim zakupcima koji na osnovu tih ugovora nisu mogli ostvariti pravo na subvencije jer je kod Uprave za trezor Ministarstva finansija tužilac, odnosno njegovo poljoprivredno gazdinstvo bilo prijavljeno za subvencije na zemljištu, predmetu tih ugovora o zakupu. Zbog toga su tuženi za 2.000 evra umanjili zakupninu ugovorenu sa zakupcem ĐĐ, sa kojim su 24.08.2015. godine zaključili ugovor o zakupu zemljišta.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je pravilnom primenom materijalnog prava odlučio o visini štete koju potražuje tužilac.

Po prestanku ugovora o zakupu tuženi nisu omogućili tužiocu da sa zakupljenog zemljišta obere kukuruz koji je posejao, već su to oni učinili i obrani kukuruz prodali. Na taj način uskratili su tužiocu dobit koju bi po redovnom toku stvari ostvario prodajom kukuruza (član 189. stav 1, i 3. Zakona o obligacionim odnosima). Visinu izgubljene dobiti drugostepeni sud je utvrdio na osnovu prihoda koji su tuženi ostvarili prodajom kukuruza, umanjenog za troškove obrade zemljišta i zakupninu za zemljište u površini od 105 katastarskih jutara koje je tužiocu predato na obradu i sa kog su tuženi skinuli usev.

Pravilna je i odluka drugostepenog suda o protivtužbenom zahtevu za naknadu štete u visini od 2.000 evra, u iznosu za koji su tuženi umanjili zakupninu zakupcu ĐĐ zato što nije mogao ostvariti pravo na subvencije. Ovo pravo ostvaruje se kod nadležnog ministarstva, pa bi eventualno pravo na naknadu štete po tom osnovu tuženi mogli ostvariti na osnovu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, ako je državni organ postupao nezakonito ili nepravilno jer je isplaćivao subvencije tužiocu koji nije bio zakupac zemljišta, a odbio zahtev njegovog zakupca za njihovu isplatu.

Iz navedenih razloga, nalazeći da nisu osnovani revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava, odlučeno je kao u drugom stav u izreke.

Troškovi odgovora na reviziju, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu bili nužni. Zbog toga je, na osnovu člana 165. stav 1. u vezi člana 154. stav 1. ZPP, odlučeno kao u trećem stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić