Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. važećeg Zakona o parničnom postupku - ZPP i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se neosnovano ukazuje na bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 1. ZPP učinjenu pred drugostepenim sudom.

Prema činjeničnom stanju koje je na raspravi pred drugostepenim sudom pravilno utvrđeno, tužilac je bio prijatelj sa sada pok. suprugom tužene VV i dana 01.06.2006. godine u svojoj kući mu je pozajmio iznos od 100.000 evra sa rokom vraćanja od mesec dana, o čemu je sačinjena priznanica, u kojoj je naveden iznos duga, datum vraćanja i da će o vraćanju duga biti sačinjena posebna priznanica. Priznanica je potpisana od strane tužioca i supruga tužene. Iz nalaza veštaka grafologa od 07.09.2018. godine i dopunskog izjašenja utvrđeno je da je navedenu priznanicu svojeručno potpisao sada pok. suprug tužene kao zajmoprimac. Utvrđeno je da ne postoji posebna priznanica da je navedeni zajam od 100.000 evra tužiocu vraćen. Prema ostavinskom rešenju od 20.09.2013. godine, tužena je jedina naslednica svog supruga, a nesporno je među strankama da imovina koju je tužena nasledila prelazi iznos od 100.000 evra. Uvidom u spise Višeg suda u Leskovcu P 40/14 utvrđeno je da je pravnosnažnom presudom suda odbijen tužbeni zahtev ovde tužioca protiv tužene kao naslednice njenog pokojnog supruga, za vraćanje duga u iznosu od 200.000 evra u dinarskoj protivvrednosti sa pripadajućom kamatom, po osnovu Ugovora o zajmu overenog pred opštinskim sudom u Nišu dana 02.06.2006. godine. Tužilac i suprug tužene su zaključili Ugovor o raskidu ranije zaključenih ugovora, koji je overen pred sudom dana 02.06.2006. godine, a kojim je u tački 3. navedeno da potpisivanjem tog ugovora zajmodavac priznaje da je zajmoprimac izmirio sve prethodne obaveze po osnovu zajma, te da više nema nikakvih obaveza prema zajmodavcu kako u pogledu glavnog duga, tako i u pogledu kamata, a sve priznanice do 04.05.2006. godine su nevažeće, koje su potpisane od strane VV.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je u pobijanoj drugostepenoj presudi primenjeno materijalno pravo kada je prvostepena presuda ukinuta i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da mu tužena vrati iznos od 100.000 evra sa pripadajućom kamatom u dinarskoj protivvrednosti.

Naime, iz nalaza veštaka finansijske struke od 18.01.2016. godine i dopunskih izjašnjenja u predmetu Višeg suda u Leskovcu P 40/14, koji su u ovoj parnici korišćeni kao dokaz uz saglasnost punomoćnika stranaka, a u kom nalazu je razjašnjena struktura međusobnih potraživanja tužioca i sada pokojnog supruga tužene prema priloženim priznanicama i ugovorima, proističe da je Ugovorom o raskidu ranije zaključenih ugovora, koji je overen pred sudom 02.06.2006. godine, suprug tužene izmirio sve svoje obaveze prema tužiocu zaključno sa datumom overe ugovora, osim uplate izvršene 07.06.2006. godine, koja se odnosila na zakupninu. Budući da je sporna pozajmica od 100.000 evra izvršena prethodnog dana u odnosu na overu ugovora o raskidu ranije zaključenih ugovora, te da potpisana priznanica, kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud, ima sve elemente ugovora o zajmu u smislu čl. 557. – 566. Zakona o obligacionim odnosima, proističe da je sporni iznos na ime zajma vraćen tužiocu, pa tužena nije u obavezi da kao zakonski naslednik svog supruga tužiocu izvrši uplatu spornog iznosa sa pripadajućom kamatom.

Revizijom tužioca neosnovano se ukazuje da se Ugovor o raskidu ranije zaključenih ugovora od 02.06.2006. godine nije odnosio na spornu pozajmicu, već samo na prethodni ugovor o zajmu, što ne proizilazi iz činjeničnog stanja koje je pravilno utvrđeno. S obzirom na navedeno, neosnovan je revizijski navod da je nesumnjivo utvrđeno da je tužilac suprugu tužene pozajmio sporni novčani iznos koji mu nije vraćen, jer u postupku tužilac nije dokazao da se konstatacija u ugovoru da je suprug tužene izmirio sve obaveze prema tužiocu sa danom 02.06.2006. godine, ne odnosi na iznos od 100.000 evra čiji povraćaj je tražio u ovoj parnici.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić