U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem tuženog broj .. od 08.02.2016. godine tužiocu, zaposlenom na poslovima savetnika direktora za ..., otkazan je ugovor o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti sa 08.02.2016. godine zbog toga što je usled organizacionih promena prestala potreba za obavljanjem poslova na kojima on radi, s tim da ima pravo na otpremninu u iznosu od 245.069,42 dinara, pošto nije bilo mogućnosti da mu se obezbedi drugi posao koji odgovara njegovoj stručnoj spremi i radnim sposobnostima, niti mogućnosti da mu se ponudi drugi posao u nižem stepenu stručne spreme, odgovarajućeg zanimanja, kao ni da mu se obezbedi prekvalifikacija, dokvalifikacija ili ponudi posao kod drugog poslodavca. Dalje je utvrđeno da je Odlukom tuženog od 05.02.2016. godine određeno za koje zaposlene prestaje potreba za njihovim radom, shodno Pravilniku o organizaciji i sistematizaciji poslova br. .. od 22.01.2016. godine kod tuženog, te da je među njima i radno mesto tužioca- savetnika direktora za ..., kao i da će se otpremnina ovim radnicima isplatiti u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa. Rešenjem Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave broj ../2016-05 od 28.03.2016. godine odobrena je isplata otpremnine tužiocu zbog sprovedene racionalizacije u iznosu od 237.778,80 dinara, a prema rešenju tuženog od 16.03.2016. godine, s tim da otpremnina nije isplaćena u roku od 30 dana već 31.03.2016. godine.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je našao da je osporeno rešenje tuženog protivno prinudnim propisima i kao takvo ništavo, u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom da je tuženi postupio protivno odredbi člana 158. Zakona o radu, jer tužiocu otpremnina nije bila isplaćena pre prestanka radnog odnosa ( što je dužnost poslodavca prema stavu 1. člana 158. Zakona o radu), kao i stoga što mu očigledno nije isplaćena u iznosu koji je bio određen rešenjem o otkazu od 08.02.2016. godine. Kako je osnovan glavni zahtev za utvrđenje ništavosti otkazanog rešenja, sledstveno je osnovan zahtev za vraćanje na rad tužioca, a pravnu sudbinu prethodnog zahteva prati i potraživanje tužioca na ime naknade štete zbog izgubljene zarade, prema članu 191. stav 2. Zakona o radu, u mesečnim iznosima opredeljenim u podnesku tužioca od 30.11.2017. godine na osnovu nespornih podataka o visini zarade koju bi tužilac ostvarivao kod tuženog u utuženom periodu, sa zakonskom zateznom kamatom u smislu čl. 277 i 324. Zakona o obligacionim odnosima u vezi člana 110. Zakona o radu.

Drugostepeni sud je odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu, nalazeći da je, kod nesumnjivo utvrđenog da tuženi pre donošenja osporenog rešenja tužiocu nije isplatio otpremninu, niti u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa 08.02.206. godine, što je nužan uslov za davanje otkaza ugovora o radu po ovom osnovu, a na osnovu odredbi člana 179. stav 5. tačka 1) i člana 158. Zakona o radu i člana 22. Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru („Službeni glansik RS“, br. 68/15 ... 81/16), pravilno prvostepeni sud utvrdio da je osporeno rešenje ništavo, jer je doneto protivno zakonskim odredbama, pa je obavezao tuženog da tužioca vrati na rad, pošto je reintegracija posledica poništaja nezakonite odluke o prestanku rada. Takođe, pravilno je obavezan tuženi da u smislu člana 191. stav 1. Zakona o radu, naknadi tužiocu štetu u visini izgubljene zarade sa zateznom kamatom, na osnovu čl. 154. i 277. Zakona o obligacionim odnosima.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo.

Prema članu 179. stav 5. tačka 1) Zakona o radu, važećeg u vreme donošenja osporenog rešenja, („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 ... 13/17), zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to: 1. ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

Dakle, uslov za otkaz od strane poslodavca je da je došlo do tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena zbog kojih je prestala potreba za obavljanjem nekog posla, kada se isti ukidaju ili pak dolazi do smanjenja obima posla, u kom slučaju se smanjuje broj izvršilaca na tom radnom mestu. Navedene promene kod poslodavca u pogledu sistematizovanih radnih mesta i broja potrebnih izvršilaca moraju biti izražene u Pravilniku o organizaciji i sistematizaciji poslova kod poslodavca ili nekom drugom aktu kojim poslodavac utvrđuje organizacione delove i vrste poslova koji se obavljaju, vrstu i stepen stručne spreme, kao i druge uslove koji moraju biti ispunjeni za rad na tim poslovima.

U konkretnom slučaju, Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova br. .. od 22.01.2016. godine kod tuženog nije više bilo predviđeno radno mesto – savetnik direktora za ... u kabinetu direktora, na kome je tužilac bio raspoređen. Budući da nije reč o smanjenju broja izvršilaca na jednom radnom mestu, već o ukidanju tužiočevog radnog mesta, tuženi nije imao obavezu primene kriterijuma prilikom utvrđivanja viška zaposlenih. Kako nije bilo mogućnosti da se tužiocu obezbedi obavljanje drugih poslova koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi i radnim sposobnostima, kao ni da mu se ponudi drugi posao u nižem stepenu stručne spreme odgovarajućeg zanimanja, niti obezbedi prekvalifikacija ili dokvalifikacija ili ponudi posao kod drugog poslodavca, te da je tužiocu isplaćena otpremnina zbog prestanka radnog odnosa, to je osporeno rešenje u Rev2 3072/2021 -4- svemu pravilno i na zakonu zasnovano, doneto radi racionalizacije poslovanja tuženog, u skladu sa Zakonom o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru i Odlukom Vlade Republike Srbije o maksimalnom broju zaposlenih na neodređeno vreme u sistemu državnih organa, sistemu javnih službi, sistemu Autonomne pokrajine Vojvodine i sistemu lokalne samouprave ( „Službeni glasnik RS“, br. 101/15, ... )

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pogrešan je stav nižestepenih sudova da je osporeno rešenje u konkretnom slučaju nezakonito, jer tuženi pre donošenja osporenog rešenja nije isplatio otpremninu tužiocu, a niti je to učinio u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa 08.02.2016. godine.

Navedeni zaključak ne proizlazi iz odredaba Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru („Službeni glasnik RS“, br. 68/15 ... 81/16 - Odluka US), kojim je bilo propisano da zahtev za odobravanje sredstava za isplatu otpremnine ministarstvu nadeležnom za poslove državne uprave i lokalne samouprave dostavljaju ministarstva, za zaposlene u ministarstvima, kao i za zaposlene u javnim službama osnovanim u oblastima iz njihovog delokruga, osim za zaposlene u zdravstvenim ustanovama ( član 24. stav. 1 tačka. 1)), da se sredstva za isplatu novčane naknade, odnosno otpremnine u postupku racionalizacije, obezbeđuju u budžetu RS – za zaposlene u sistemu državnih organa i sistemu javnih službi, osim za zaposlene u zdravstvenim ustanovama i organizacijama za obavezno socijalno osiguranje ( član 23. tačka 1) ) i da ministarstvo nadležno za poslove državne uprave i lokalne samouprave vrši isplatu sredstava za novčane naknade, odnosno otpremnine u 2015. godini na osnovu zahteva iz čl. 24. i 27. ovog zakona u okviru sredstava opredeljenih za otpremnine Zakonom o budžetu RS za 2015. godinu, a za naredne budžetske godine u okviru sredstava opredeljenih za otpremnine Zakonom o budžetu Republike Srbije samo na osnovu zahteva iz člana 24. ovog zakona ( član 28. stav 1.).

Zbog svega izloženog, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Tuženi je uspeo u postupku po reviziji pa mu, na osnovu odredbe člana 165. stav 2. u vezi člana 163. stav 2, člana 153. stav 1. i člana 154. i člana 162. ZPP, pripadaju troškovi celog postupka. Iznos naknade troškova tuženom Vrhovni kasacioni sud je odmerio prema njegovom opredeljenom zahtevu, i to na ime na ime angažovanja javnog pravobranilaštva, shodno odredbi člana 162. ZPP, i na ime angažovanja punomoćnika advokata, prema važećoj Advokatskoj tarifi („Službeni glasnik RS“, br. 37/21 od 14.04.2021. godine) za sastav odgovora na tužbu 16.500,00 dinara, za sastav dve žalbe iznos od po 33.000,00 dinara i za sastav revizije 33.000,00 dinara, kao i za pristup na deset održanih ročišta po 18.000,00 dinara i na sedam neodržanih ročišta po 9.750,00 dinara.

Predsednik veća-sudija

Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić