Nižestepeni sudovi su stanovišta da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za preobražaj radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme. Nižestepeni sudovi nalaze da nije postojao osnov zasnivanja radnog odnosa na određeno vreme, u skladu sa odredbom člana 33. stav 1. tačka 7. Zakona o radu, pa su u smislu odredbe člana 37. stav 6. Zakona o radu ispunjeni uslovi da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme. Na temelju tako iznetih razloga, nižestepeni sudovi poništavaju kao nezakonito rešenje tuženog kojim je tužilji utvrđen prestanak radnog odnosa i utvrđuju da je tužilja sa danom 01.04.2021. godine (kako je tražila u tužbi) zasnovala radni odnos kod tuženog na neodređeno vreme, te obavezuju tuženog da tužilju vrati na poslove koje je obavljala do prestanka radnog odnosa.

Vrhovni kasacioni sud je stanovišta da su nižestepene odluke donete pravilnom primenom materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje.

Ugovor o radu može da se zaključi na određeno vreme, u skladu sa odredbom člana 37. Zakona o radu, kada za to postoje objektivni razlozi koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba. Radni odnos zasnovan na određeno vreme, u skladu sa stavom 2. iste odredbe, ne može trajati duže od 24 meseca. Izuzeci od vremenskog ograničenja trajanja radnog odnosa na određeno vreme propisani su odredbom istog člana u stavu 4. Jedan od izuzetaka, propisan u tački 2, jeste rad na projektu čije je vreme unapred određeno, a najduže do završetka projekta. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je kod tuženog sve vreme obavljala iste poslove i to poslove ... . Imajući u vidu da je tužilja te poslove obavljala kod tuženog sve vreme od stupanja na rad 18.01.2017. godine do dana prestanka radnog odnosa 31.03.2021. godine, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da nije reč o povećanom obimu posla koji je iziskivao angažman tužioca već je potreba za poslovima tužilje bila stalna. Osim toga, u aneksima ugovora o radu, kojima je tužilji produžavan radni odnos, nije navedeno da se radni odnos produžava zbog povećanog obima posla. Taj razlog zasnivanja radnog odnosa na određeno vreme nije naveden ni u rešenju kojim je tužilja zasnovala radni odnos kod tuženog. Sledi da nije postojao, niti je u toku postupka utvrđen osnov zasnivanja radnog odnosa na određeno vreme, u skladu sa odredbom čl. 33 st. 2 tač. 7 Zakona o radu. Sledom izloženog, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je tužilja kod tuženog zasnovala radni odnos na neodređeno vreme, počev od 01.04.2021. godine, u skladu sa postavljenim tužbenim zahtevom.

Revizijom tuženog ukazuje se da je tužba u ovoj pravnoj stvari morala biti odbačena jer je podneta protekom zakonom predviđenog roka iz čl. 195 Zakona o radu. Revident pobija i utvrđeno činjenično stanje i ukazuje da nije utvrđena bitna činjenica da je tužilji radni odnos na određeno vreme produžavan radi realizacije odgovarajućih projekata. S tim u vezi, revident smatra da nisu nastupili uslovi za preobražaj radnog odnosa u radni odnos na neodređeno vreme, u smislu odredbe člana 37. stav 4. tačka 2. Zakona u radu. Stanovište je revidenta da je tužba morala biti odbačena i u delu kojim je tuženi obavezan da tužilju vrati na konkretno radno mesto jer sudovi nisu nadležni da raspoređuju zaposlene.

Neosnovan je revizijski navid tuženog da je tužba u ovoj pravnoj stvari podneta protekom zakonom propisanog roka. Tužilja je za povredu prava saznala u momentu prestanka radnog odnosa dana 31.03.2021. godine, kada joj je otkazan ugovor o radu. Kako je tužba podneta 27.04.2021. godine, sledi da je podneta u okviru zakonom propisanog roka od 60 dana od dana donošenja rešenja kojim je tužilji povređeno pravo. Nije pravno relevantan revizijski navod tuženog da je tužilji produžavan radni odnos radi realizacije odgovarajućih projekata, niti je ta činjenica utvrđena u toku postupka. Shodno odredbi čl. 37 st. 6 Zakona o radu, ako je ugovor o radu na određeno zaključen suprotno odredbama ovog zakona, smatra se da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme. Sledi da je tužilja zasnovala radni odnos na neodređeno vreme samim zaključenjem ugovora o radu na određeno vreme protivno odredbama Zakona o radu, dakle i pre nego što joj je aneksima ugovora počev od 22.06.2018. godine produžavan radni odnos radi realizacije odgovarajućih projekata. Stoga nema mesta ni primeni izuzetka propisanog odredbom čl. 37 st. 4 tač. 2 Zakona o radu, shodno kom ugovor o radu na određeno vreme može da se zaključi i za period duži od 24 meseca za rad na projektu čije je vreme unapred određeno, a najduže do završetka projekta. Neosnovan je i navod revidenta da je nedozvoljen zahtev tužilje da se obaveže tuženi da je vrati na konkretno radno mesto. Samo na taj način ostvaruje se potpuna reintegracija zaposlenog u radni odnos. To je bila i intencija zakonodavca iskazana u odredbi čl. 191 st. 1 Zakona o radu, da se zaposleni vrati u onaj ravnopravni status u kom je bio pre nego što mu je nezakonito prestao radni odnos. Vrhovni kasacioni sud je cenio i ostale revizijske navode tuženog i našao da su neosnovani i bez uticaja na pravilnost drugostepene presude.

U skladu sa iznetim razlozima odlučeno je kao u izreci, primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić