Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 25/20 od 07.07.2020. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Nišu P 1838/19 od 24.09.2019. godine, tako što je usvojen tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog i obavezana tužena-protivtužilja da isprazni stan tužioca br. .. u ulazu br. .. u stambenoj zgradi br. .. u ul. ..., trosoban, površine od 63m², izgrađen na kp. br. .. KO Niš, od lica i stvari i preda ga tužiocu na dalje korišćenje.Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan protivtužbeni zahtev tužene-protivtužilje kojim je tražila da se utvrdi da je njena majka pok. VV bivša iz ..., po osnovu sticanja u braku stekla pravo svojine na ½ navedenog stana, odnosno da navedeni udeo na stanu predstavlja zaostavštinu pok. VV, i da je to tužilac-protivtuženi dužan da prizna. Stavom trećim izreke, odbijen je kao neosnovan protivtužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da je ništav ugovor o poklonu zaključen 05.02.1993. godine između tužioca-protivtuženog kao poklonoprimca i pok. GG biv. iz ..., kao poklonodavca, overen kod Opštinskog suda u Nišu dana 15.02.2013. godine pod Ov. br. 943/93 u delu ½ predmetnog stana, kojim delom je pok. GG raspolagao kao nevlasnik, i da je to tužilac-protivtuženi dužan da prizna. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena-protivtužilja da tužiocu-protivtuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 24.190,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena-protivtužilja blagovremeno je izjavila reviziju. Razloge pobijanja nije bliže označila, a iznetim navodima u suštini osporava zaključke drugostepenog suda i primenu materijalnog prava.

Tužilac-protivtuženi je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20) u daljem tekstu: ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni drugih bitnih povreda postupka zbog kojih se revizija može izjaviti primenom člana 407. stav 1. ZPP. Vrhovni kasacioni sud u postupku po reviziji ne ispituje pobijanu presudu izvan dozvoljenih razloga za izjavljivanje ovog pravnog leka.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac-protivtuženi i tužena- protivtužilja su rođeni brat i sestra i sa još jednom sestrom i roditeljima VV i GG najpre su živeli u stanu u ul. ..., a kao zamenu za taj stan dobijen je ovde sporni stan u ul. ..., kasnije otkupljen iz društvene svojine i poklonjen tužiocu.

Roditelji parničnih stranaka su zaključili brak 1947. godine u Nišu i isti je razveden presudom Okružnog suda u Nišu 30.10.1975. godine, a ...1980. godine ponovo su zaključili brak, koji je trajao sve do smrti pok. GG 1995. godine. Majka parničnih stranaka preminula je 2002. godine. U ugovoru o korišćenju predmetnog stana od 10.03.1976. godine koji je zaključen između Stambenog preduzeća Niš i GG, navedeno je da će stan koristiti kao nosilac stanarskog prava GG, sa članovima porodičnog domaćinstva: suprugom VV, sinom AA i ćerkom DD. Nakon toga, zaključen je Ugovor o otkupu stana iz društvene svojine Ov br. 399/93 od 27.01.1993. godine, od strane GG kao nosioca stanarskog prava. Ugovor je zaključen i otkup realizovan u toku trajanja braka i bračne zajednice roditelja stranaka, GG i VV. Predmetni stan je ugovorom o poklonu Ov. 943/93 od 15.02.1993. godine, pok. GG preneo u svojinu tužiocu, zadržavajući za sebe i suprugu VV pravo doživotnog stanovanja, kako je navedeno u članu 2. ugovora. Na osnovu ovog ugovora tužilac je u katastru nepokretnosti upisan kao vlasnik stana. Nije sporno da u predmetnom stanu živi tužena-protivtužilja, dok tužilac-protivtuženi živi u Francuskoj.

Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se tužena iseli i stan preda tužiocu, a usvojio protivtužbeni zahtev za utvrđenje da je pok. VV, po osnovu sticanja u braku stekla pravo svojine u ½ spornog stana i da navedeni udeo na stanu predstavlja njenu zaostavštinu. Takođe, usvojen je i zahtev za utvrđenje da je ništav ugovor o poklonu zaključen između tužioca-protivtuženog kao poklonoprimca i pok. GG kao poklonodavca, u delu raspolaganja udelom od ½ stana u korist tužioca-protivtuženog. Prvostepeni sud je zaključio da sporni stan predstavlja zajedničku imovinu koju su sada pok. GG i VV stekli u toku trajanja zajednice života u braku, saglasno članu 171. stav 1. Porodičnog zakona, sa jednakim pretpostavljenim udelima, saglasno članu 180. stav 2. istog zakona, te da ½ dela tog stana predstavlja zaostavštinu pok. VV, a držeći da nije dokazano da je pok. VV dala saglasnost za raspolaganje njenim delom predmetne nepokretnosti, zaključio da je pok. GG bez saglasnosti supruge raspolagao njenim suvlasničkim delom, pa da je ugovor o poklonu bez pravne važnosti u delu kojim je sada pok.GG raspolagao preko svoje pripadnosti od ½ na stanu.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu, smatrajući da je prvostepeni sud na pravilnu utvrđeno činjenično stanje, pogrešno primenio materijalno pravo.

Prema datim razlozima drugostepenog suda, predmetni stan je predstavljao zajedničku imovinu sada pok. GG i VV u smislu odredbe člana 321. Zakona o braku i porodičnim odnosima („Službeni glasnik SRS“, br. 22/80... 29/01), s obzirom da je dodeljen pok. GG u toku trajanja zajednice života sa pok. VV, po osnovu ugovora od 10.03.1976. godine i da su kao članovi porodičnog domaćinstva navedeni supruga VV, sin AA i ćerka DD, a otkupljen po zaključenom Ugovor o otkupu stana od 27.01.1993. godine, od strane pok. GG koji je bio nosilac stanarskog prava. Stan je otkupljen u toku trajanja braka i bračne zajednice pok. GG i VV. Tako stečen stan ušao je u režim zajedničke svojine roditelja stranaka. Na drugačiji zaključak ne utiče činjenica da su u vreme dodele ovog stana roditelji stranaka bili razvedeni. Utvrđeno je da su i u to vreme oni živeli zajedno, a da su u vreme sticanja stana otkupom bili u braku i živeli u bračnoj zajednici. Parnične stranke tokom postupka nisu dokazale veći odnosno manji udeo jednog od roditelja u sticanju predmetnog stana, te kod činjenice da su oba roditelja bila zaposlena u ... industriji i radom doprinosila u zajednici, određeno je u smislu člana 322. Zakona o braku i porodičnim odnosima, da su udeli roditelja u sticanju predmetnog stana bili jednaki. Međutim, po nalaženju drugostepenog suda iz utvrđenih činjenica prvostepeni sud je izveo pogrešan zaključak da majka stranaka nije dala saglasnost za raspolaganje predmetnim stanom od strane supruga i njenim udelom, a u korist tužioca.

Pri donošenju pobijane presude drugostepeni sud je imao u vidu da saglasnost supružnika za raspolaganje zajedničkom imovinom ne mora da bude izričita, pa je cenio značaj utvrđenih činjenica i dovodeći ih u međusobnu vezu izveo zaključke u skladu sa kojima je odlučio o postavljenim zahtevima, primenom regulative koja upućuje da kada jedan od bračnih drugova u vreme trajanja bračne zajednice raspolaže zajedničkom imovinom, a drugi bračni drug za takvo raspolaganje zna i tome se ne usprotivi, smatra se da je on svojim ponašanjem dao saglasnost bračnom drugu da otuđi zajedničku imovinu. U konkretnom slučaju, zaključak o postojanju saglasnosti utemeljenje ima u činjenicama koje su u sprovedenom postupku utvrđene i na odgovarajući način vrednovane od strane drugostepenog suda.

Naime, po oceni drugostepenog suda, činjenica da je u ugovoru o poklonu ugovoreno pravo doživotnog stanovanja za majku parničnih stranaka upućuje na zaključak da je ona bila upoznata sa predmetnim raspolaganjem. Ovo tim pre što je i sama tužena izjavila da su za ugovor saznale za vreme života majke. Majka za života tužiocu pravo nije osporila i nije pokretala sudski postupak za utvrđenje ništavosti ugovora o poklonu u delu kojim je raspolagano njenom imovinom. Utvrđene činjenice govore u prilog tome da su roditelji sporazumno odlučili da stan poklone tužiocu, a za sebe zadrže pravo stanovanja kojim su se i koristili. Tome u prilog ide i činjenica da je posle smrti majke preminule u 2002.godini, vođen ostavinski postupak u kome je učestvovala i tužena, pri čemu, sporni stan nije bio predmet zaostavštine iza pok. majke stranaka.

Drugostepeni sud je ocenio da iz navedenog proizlazi da je sada pok. VV bila upoznata sa raspolaganjem svog supruga i da se tome nije protivila, pa je shodno odredbama članova 324. i 325. Zakona o braku i porodičnim odnosima, zaključio da je ona svojim ponašanjem, na prećutan način, dala saglasnost svom bračnom drugu da u korist njihovog sina otuđi njihovu zajedničku imovinu. Posebno, imajući u vidu činjenicu da je predmetnim ugovorom o poklonu sada pok. GG ugovorio i zadržao za sebe i suprugu pravo doživotnog stanovanja, što ukazuje na sporazum roditelja parničnih stranaka da raspolažu predmetnim stanom u korist sina, a da istovremeno za sebe obezbede stanovanje u istom.

Sa iznetih razloga, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i primenom odredbe člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženu da se iseli i stan preda tužiocu, jer je tužilac dokazao da je vlasnik stana. Tužena nije dokazala svoje navode da je ugovor o poklonu ništav u delu raspolaganja sa ½ predmetnog stana, nasuprot kojima stoji zaključak suda da su roditelji stranaka saglasno raspolagali stanom u korist tužioca, koju činjenicu tužena nije osporila u ostavinskom postupku iza smrti majke. Tačno je da je predmetni stan predstavljao zajedničku imovinu roditelja. Međutim, stanom je raspolagano sporazumno. Stoga, odbijen je kao neosnovan protivtužbeni zahtev da se utvrdi da stan predstavlja zaostavštinu pok.majke stranaka sa obimom udela od ½, jer majka stranaka VV prećutno je dala saglasnost da njen suprug GG raspolaže stanom u korist njihovog sina protivtuženog AA, ugovorom o poklonu, koji je pravno valjan, zbog čega je odbijen kao neosnovan i zahtev za utvrđenje ništavosti predmetnog ugovora u delu raspolaganja njenim tekovinskim udelom na stanu.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, revizija nije osnovana u osporavanju pobijane presude drugostepenog suda.

Predmetni stan stečen otkupom iz društvene svojine predstavljao je zajedničku imovinu roditelja stranaka kojom su oni ovlašćeni bili da raspolažu zajednički i sporazumno. Porodičnim zakonom, koji se u konkretnom slučaju primenjuje na osnovu člana 357. stav 1., propisano je u članu 171. stav 1. da imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku predstavlja njihovu zajedničku imovinu, u članu 174. stav 1. da zajedničkom imovinom supružnici upravljaju i raspolažu zajednički i sporazumno, u stavu 3. da supružnik ne može raspolagati svojim delom u zajedničkoj imovini niti ga može opteretiti pravnim poslom među živima. Zajedničko i sporazumno raspolaganje supružnika neopredeljenim udelima u zajedničkoj imovini je dozvoljeno i dejstvo proizvodi.

U konkretnom slučaju, zaključak o punovažnom raspolaganju stanom, zaključenjem ugovora o poklonu od strane oca, uz znanje i prećutnu saglasnost majke stranaka, nije doveden u pitanje navodima revizije.

Tužena-protivtužilja navodima revizije u suštini osporava utvrđeno činjenično stanje. To, međutim, nasuprot imperativne norme propisane u odredbi člana 407. stav 2. ZPP, ne predstavlja razlog zbog kojeg se revizija može izjaviti. Osim toga, neosnovano se u reviziji osporava navod suda o izjavi tužene u pogledu činjenice saznanja za ugovor o poklonu, sadržane na zapisniku o saslušanju stranke na ročištu 24.09.2019.godine. Ni ostalim navodima revizije u pitanje nije dovedena pravilnost ocene drugostepenog suda o osnovanosti tužbenog zahteva i neosnovanosti protivtužbenog zahteva.

Presuda drugostepenog suda zasnovana je na razlozima koje je kao pravilne prihvatio Vrhovni kasacioni sud.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Tužiocu-protivtuženom ne pripada naknada troškova revizijskog postupka, jer sastav odgovora na reviziju nije bila nužna radnja za odlučivanje u revizijskom postupku, pa je primenom člana 165. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić