Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 68/2022
03.11.2022. godina
Beograd

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Zorana Hadžića i Mirjane Andrijašević, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Aleksandra Polić Stanković, advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., bivšeg vlasnika STR ... „VV“ iz ..., čiji je punomoćnik Dušan Nikolić, advokat iz ..., radi isplate zarade i uplate doprinosa, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 2607/2021 od 08.10.2021. godine, u sednici veća održanoj dana 03.11.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 2607/2021 od 08.10.2021. godine u usvajajućem delu stava drugog i u stavu trećem izreke.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 2607/2021 od 08.10.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena presuda Osnovnog suda u Lebanu P1 79/19 od 04.03.2021. godine, u delu stava prvog izreke, kojim je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da za tužilju uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje, za period od 01.11.2013. godine do 31.03.2015. godine, nadležnom PIO fondu, Filijala Leskovac. Stavom drugim izreke, prvostepena presuda je preinačena u preostalom delu stava prvog izreke, tako što je delimično usvojen tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužilji isplati zarade, uvećane za minuli rad, u ukupnom iznosu od 264.745,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 04.05.2015. godine do isplate, dok je preko dosuđenog iznosa do iznosa od 532.560,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dospeća svake mesečne obaveze od poslednjeg dana u mesecu za prethodni mesec do 03.05.2015. godine, tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan. Stavom trećim izreke, preinačena je odluka o troškovima postupka, sadržana u stavu drugom izreke prvostepene presude, tako što je obavezan tuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 149.600,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, pobijajući je u usvajajućem delu stava drugog i u stavu trećem izreke, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011….18/2020, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nisu učinjene ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. st. 1. i 2. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti. Navode u reviziji kojima se zapravo ukazuje da je u drugostepenom postupku učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, Vrhovni kasacioni sud nije cenio, jer se revizija iz ovog razloga ne može izjaviti u smislu člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je kod tuženog bila u radnom odnosu od 2002. godine do 31.03.2015. godine i obavljala je poslove prodavca. Rešenjem Agencije za privredne registre preduzetnička radnja tuženog STR ... „VV“ iz ... je brisana 16.09.2015. godine. Tužilja tužbom traži da se obaveže tuženi da joj za period od 01.11.2013. godine do 31.03.2015. godine isplati neisplaćene zarade uvećane za minuli rad, sa zakonskom zateznom kamatom, kao i da u njenu korist uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđeno je da, ukoliko je zarada tužilje bila u visini minimalne zarade, iznos neisplaćene zarade, bez uračunatih uplata tuženog, za sporni period iznosi 356.745,20 dinara, a sa uračunatim uplatama tuženog na račun tužilje iznosi 105.037,00 dinara. Ukoliko je zarada tužilje iznosila 30.000,00 dinara neto, iznos neisplaćenih zarada bez uplata tuženog iznosi 532.560,00 dinara, a sa izvršenim uplatama 239.240,00 dinara.

Tuženi je osporio tužbeni zahtev u celini, navodeći da je sporno potraživanje isplatio tužilji, te da prema njoj nema nikakvih dugovanja. U prilog svojih tvrdnji dostavio je priznanicu od 07.07.2015. godine, potpisanu od strane tužilje, u kojoj se navodi: „Primila sam radničku knjižicu od STR „VV“ ... ... i izmirio je sve obaveze za 2013, 2014. i 2015. godinu i dao 2.000 evra kao pozajmicu''. Ova priznanica bila je predmet grafološkog veštačenja sudskog veštaka iz kog je utvrđeno da su je sačinili tužilja i tuženi. Uz podnesak od 05.09.2016. godine tuženi je dostavio 6 izvoda iz tekućeg računa, iz čije sadržine proizlazi da je u periodu od 26.02.2014. godine do 09.07.2015. godine tuženi tužilji u šest navrata uplatio na tekući račun ukupan iznos od 92.000,00 dinara. Ovu uplatu je tužilja osporila, navodeći da ista ne predstavlja isplatu spornih zarada, već vraćanje duga na ime kredita koji je tužilja podigla kod banke i isti predala tuženom na korišćenje, uz obavezu tuženog da joj taj kredit vrati, a što proizlazi iz sadržine potvrde od 07.03.2014. godine, potpisane od strane tuženog.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je primenio materijalno pravo iz odredbi Zakona o radu i pravilo o teretu dokazivanja iz člana 231 ZPP, te ocenom dokaza, pre svega priznanice od 07.07.2015. godine i izvoda sa tekućeg računa dostavljenih uz podnesak tuženog od 05.09.2016. godine, prihvatajući ih kao validne dokaze, zaključio da je tuženi prema tužilji ispunio obavezu isplate zarade, zbog čega je tužbeni zahtev odbio kao neosnovan.

Nasuprot stanovištu prvostepenog suda, pravilno je drugostepeni sud ocenio da je u prvostepenom postupku pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, ali da je pogrešno primenjeno materijalno pravo, zbog čega je prvostepenu presudu preinačio i tužbeni zahtev delimično usvojio.

Neosnovano se navodima revizije tuženog osporava pravilna primena pravila o teretu dokazivanja i pravilna primena materijalnog prava.

Prema članu 106. Zakona o radu zaposleni ima pravo na zaradu za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, a ista se sastoji od osnovne zarade, dela zarade za radni učinak i uvećane zarade. Za standardni učinak i vreme provedeno na radu zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu, koje pravo se utvrđuje odredbama člana 111.-113. istog Zakona.

U smislu člana 231. ZPP stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, a stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji.

Tužilja je u postupku tvrdila da je njena mesečna zarada bila ugovorena na iznos od 30.000,00 dinara, koju tuženi nije isplatio. U nedostatku ugovora o radu iz kog bi jasno proizlazila tvrdnja tužilje o visini ugovorene zarade, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud ocenio da tužilji za sporni period pripada pravo na isplatu minimalne zarade uvećane za minuli rad prema tabeli 2 nalaza i mišljenja sudskog veštaka. Na tuženom je bio teret dokazivanja da je tužilji za sporni period isplatio iznos minimalne zarade od 356.745,00 dinara, koji proizlazi iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka, jer je tuženi kao poslodavac bio u obavezi da vodi evidenciju o svim okolnostima koje su od značaja za ostvarenje prava na zaradu i ostalih prava zaposlenih iz radnog odnosa i da sudu na te okolnosti pruži odgovarajuće materijalne dokaze. Tuženi je takvu tvrdnju delimično dokazao, jer je dostavio izvode iz tekućeg računa, iz čije sadržine proizlazi da je u periodu od 26.02.2014. godine do 09.07.2015. godine tužilji u šest navrata po osnovu zarada uplatio na tekući račun ukupan iznos od 92.000,00 dinara. S druge strane, tužilja nije pružila relevantne dokaze na okolnost da te uplate predstavljaju vraćanje duga na ime kredita koji je tužilja podigla kod banke i isti predala tuženom na korišćenje, uz obavezu tuženog da joj taj kredit vrati, kako je tvrdila tokom postupka.

Kada se od iznosa neisplaćene minimalne zarade u spornom periodu utvrđenog iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka oduzme iznos izvršenih uplata od strane tuženog, proizlazi pravilan zaključak drugostepenog suda da je tuženi u obavezi da tužilji na ime neisplaćene zarade isplati ukupan iznos od 264.745,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od podnošenja tužbe do isplate, shodno članu 324. stav 2, u vezi člana 277. stav 1. ZOO.

Suprotno navodima revizije, odluka drugostepenog suda zasnovana je na činjeničnom stanju utvrđenom tokom prvostepenog postupka iz koga je drugostepeni sud izveo drugačiji činjenično pravni zaključak i primenom odredaba materijalnog prava doneo drugačiju odluku od prvostepenog suda. Iz sadržine priznanice od 07.07.2015. godine ne proizlazi nesumnjivo da je tuženi tužilji isplatio zaradu u celosti, jer u njoj nije precizno navedeno koje obaveze je tuženi prema tužilji izmirio za 2013, 2014. i 2015. godinu odnosno da se izmirene obaveze odnose na obaveze isplate zarade, kako je to pravilno zaključio drugostepeni sud.

Ostalim navodima revizije se osporava pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje i stavljaju primedbe na ocenu izvedenih dokaza iz člana 8. ZPP, iz kojih razloga se revizija ne može izjaviti prema članu 407. stav 2. ZPP.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer je doneta pravilnom primenom čl.153, 154, 163. i 165. stav 2. ZPP. Suprotno navodima revizije, u situaciji kada je tužbeni zahtev, koji se odnosi na potraživanje u novcu, ocenjen osnovanim, delimičan uspeh stranke u sporu u smislu člana 153. stav 2. ZPP ne vodi nužno odluci da svaka stranka snosi svoje troškove postuka, već postoji mogućnost da stranka ostvari pravo na naknadu srazmernog dela troškova parničnog postupka, odmerenog primenom odredbi Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i Zakona o sudskim taksama, prema visini novčanog iznosa sa kojim je uspela u sporu.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kascioni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija
Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić