Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Revizija je dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 18/20 u daljem tekstu ZPP), zbog čega nije bilo mesta oceni dozvoljenosti izuzetne revizije primenom člana 404. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tužene nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tuženog i u utuženom periodu tuženi mu je isplaćivao naknadu za ishranu u toku rada – topli obrok srazmerno broju radnih dana, i to po vrednosti jednog toplog obroka u bonu 140,20 dinara i u novcu 210,30 dinara, pri čemu visina tužbenog zahteva nije bila sporna.

Prvostepeni sud je ocenio da naknada za ishranu u toku rada predstavlja sastavni deo zarade u smislu člana 105. stav 2. i 3. Zakona o radu, te da iznos od 500,00 dinara po radnom danu sadrži poreze i doprinose što je predviđeno članom 3. Aneksa 1. Kolektivnog ugovora tuženog, pa s obzirom da je tuženi isplatio tužiocu naknadu troškova ishrane u bruto iznosu od 500,00 dinara po radnom danu, prvostepeni sud je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. Takođe, prvostepeni sud smatra da je tuženi bio dužan da primeni imperativnu odredbu člana 4. Zakona o privremenom uređivanju osnovice za obračun i isplatu plata i drugih primanja kod korisnika javnih sredstava, a ne član 64. stav 1. Kolektivnog ugovora tuženog od 11.10.2018. godine, kojim je naknada troškova ishrane sa 300,00 dinara, po Kolektivnom ugovoru tuženog od 06.07.2013. godine i po članu 63. Kolektivnog ugovora tuženog od 28.01.2015. godine, uvećana na iznos od 500,00 dinara.

Takođe, prvostepeni sud je zaključio da se kod korisnika javnih sredstava u utuženom periodu primenjivao Zakon o privremenom određivanju osnovice za obračun i isplatu plata odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava, te da je tuženi u hijerarhiji primene propisa bio dužan da primeni imperativnu odredbu člana 4. Zakona o privremenom uređivanju osnovice za obračun i isplatu plata odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava, a ne član odredbe 64. stav. 1 KU tuženog od 11.10.2018. godine kojim je naknada troškova ishrane sa 300,00 dinara, po KU tuženog od 06.07.2013. godine (pre primene Zakona) i po članu 63. stav 1. KU tuženog od 28.01.2015. godine uvećana na iznos od 500,00 dinara.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev smatrajući da je tužiocu u spornom periodu isplaćen manji iznos naknade troškova za ishranu u toku rada od iznosa koji je trebalo da bude isplaćen prema Kolektivnom ugovoru tuženog, prema kome zaposleni ima pravo na isplatu tako određenog iznosa od 500,00 dinara po radnom danu, pri čemu se, po stanovištu drugostepenog suda, odredbom člana 64. Kolektivnog ugovora tuženog ne dovodi u pitanje visina iznosa naknade, niti navedena odredba upućuje na primenu tzv. „bruto principa“ prilikom obračuna i isplate naknade za ishranu u toku rada, već se isključivo odnosi na rok isplate. Zato je drugostepeni sud obavezao tuženog da tužiocu za period od oktobra 2018. godine do decembra 2019. godine, na ime razlike u visini naknade troškova za ishranu u toku rada koja se isplaćuje u gotovom novcu, isplati iznos od 19.979,10 dinara, odnosno iznos od 14.471,60 dinara, koja se isplaćuje u bonovima. Po mišljenju drugostepenog suda neosnovano je obrazloženje prvostepenog suda da tužiocu ne pripada potraživana naknada jer iznos od 500,00 dinara po radnom danu sadrži poreze i doprinose, kao i da tuženi nije bio dužan da primeni član 64. stav 1. Kolektivnog ugovora tuženog od 11.10.2018. godine, kojim je naknada troškova ishrane sa 300,00 dinara, po Kolektivnom ugovoru tuženog od 06.07.2013. godine i po članu 63. Kolektivnog ugovora tuženog od 28.01.2015. godine, uvećana na iznos od 500,00 dinara.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud ocenio da je tužbeni zahtev osnovan.

Odredbom člana 118. stav 1. tačka 5. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“ broj 24/05..95/18) propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način. Odredbom člana 105. stav 2. istog Zakona propisano je da se pod zaradom smatra zarada koja sadrži poreze i doprinose koji se plaćaju iz zarade, a stavom 3. istog člana propisano je da se pod zaradom u smislu stava 1. ovog člana smatraju sva primanja iz radnog odnosa, osim primanja iz člana 14, člana 42. stav 3. tač. 4.i 5, člana 118. tač. 1-4, člana 119, člana 120. tačka 1. i člana 158.

Odredbom člana 64. stav 1. Kolektivnog ugovora JKP GSP „Beograd“ („Službeni list Grada Beograda“, broj 96 od 11.10.2018. godine) propisano je da zaposleni ima pravo na mesečnu naknadu za troškove ishrane u toku rada u visini od 500,00 dinara po radnom danu, s tim da će se 300,00 dinara isplatiti u novcu, a 200,00 dinara u bonovima za ishranu, dok je stavom 3. istog člana predviđeno da se mesečna naknada za ishranu u toku rada iz stava 1. ovog člana isplaćuje po isteku meseca istovremeno sa konačnom isplatom zarade, a na osnovu prisustva na radu zaposlenog za tekući mesec.

Naknada troškova ishrane u toku rada u istoj visini bila je utvrđena i odredbom člana 23. Posebnog kolektivnog ugovora za javna preduzeća u komunalne i stambene delatnosti Grada Beograda („Službeni list Grada Beograda“ broj 78/18).

U ovoj parnici je bilo sporno da li je kolektivnim ugovorima koji su važili u utuženom periodu visina naknade troškova za ishranu u toku rada bila predviđena u bruto ili neto iznosu. Navodi revizije da bi isplate naknade troškova u toku rada u neto iznosu predviđenom kolektivnim ugovorom tuženog dovela do povećanja zarade tužioca nije od uticaja na drugačiju odluku u ovoj pravnoj stvari, s obzirom da su saglasno odredbi člana 4. Zakona o privremenom uređivanju osnovice za obračun i isplatu plata, odnosno zarade i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava („Službeni glasnik RS“ broj 116/14), ništave odredbe opšteg ili pojedinačnog akta (osim pojedinačnog akta kojim se plata povećava po osnovu napredovanja) kojima se povećavaju osnovice, koeficijenti i drugi elementi, odnosno uvode novi elementi na osnovu kojih se povećava iznos plate i drugog stalnog primanja kod subjekta iz člana 2. ovog Zakona. U konkretnom slučaju nije sporna izmena opšteg akta – Kolektivnog ugovora, već je sporna primena tog akta u smislu isplate ugovorenog iznosa na ime naknade troškova za ishranu u bruto ili neto iznosu.

Drugostepeni sud je pravilno zaključio da se ne dovodi u pitanje tumačenje odredbe člana 64. stav 1. Kolektivnog ugovora tuženog, u pogledu visine iznosa predmetne naknade, niti sama ova odredba upućuje na primenu tzv. „bruto principa“ prilikom obračuna i isplate naknade za ishranu u toku rada. Takođe, kod obračuna zarade, Zakon o radu nije izričito propisao tzv. „bruto princip“, niti se taj princip primenjuje kod obračuna i isplate naknade za ishranu u toku rada u konkretnom slučaju.

Odredbom člana 105. Zakona o radu propisano je između ostalog, šta čini zaradu, a odredbom člana 118. stav 1. tačka 5. istog Zakona, proklamovano je pravo zaposlenih na naknadu troškova za ishranu, dok je detaljnije regulisanje ovog prava ostavljeno socijalnim partnerima kroz kolektivne ugovore ili autonomne pravne akte poslodavca, pri čemu je jedino ograničenje postavljeno u odnosu na način isplate, ali ne i na visinu i način obračuna naknade, zbog čega tužiocu u konkretnom slučaju, pripada predmetno potraživanje u neto iznosu koji je predviđen članom 64. Kolektivnog ugovora tuženog. Iz navedenog razloga drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev tužioca.

Zaposleni u skladu sa odredbom člana 118. stav 1. tačka 5. Zakona o radu ima pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada, a visina troškova mora biti izražena u novcu. Bez obzira na ustanovljen princip zarade, koja u skladu sa odredbom člana 105. Zakona o radu u sebi sadrži poreze i doprinose koji se plaćaju iz zarade, pojedinačne odredbe kolektivnih ugovora i ugovora o radu tumače se onako kako su definisane. Bruto princip zarada podrazumeva da zarada u sebi sadrži poreze i doprinose, pri čemu se u ugovoru o radu i drugim relevantnim aktima uvek navodi i neto iznos zarade. U situaciji kada se aktima poslodavca ne navode konkretni novčani iznos koji se po određenom osnovu ima isplatiti zaposlenom ne može se na štetu zaposlenih pretpostaviti, odnosno zaključiti da je reč o ugovorenom bruto iznosu.

Iz navedenog proizlazi da se neosnovano revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Na osnovu izloženog, primenom člana 414. stav 1. ZPP Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća- sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić