Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podnela branilac okrivljenog, advokat Vesna Luković, zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 11) Zakonika o krivičnom postupku, člana 438. stav 2. tačka 2) Zakonika o krivičnom postupku i povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1), 2) i 3) Zakonika o krivičnom postupku, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, pobijane presude ukine i spise predmeta vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje ili da pobijane presude preinači tako da okrivljenog oglasi krivim za krivično delo teška telesna povreda iz člana 121. stav 5. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku (ZKP), pa je na sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo ne bi bilo od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te nakon ocene navoda u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Ličina Munira, advokata Vesne Luković je neosnovan u odnosu na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, dok je u preostalom delu nedozvoljen.

U podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog navodi da je pobijanim presudama učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP jer krivično delo za koje je okrivljeni oglašen krivim nije krivično delo usled nepravilne primene odredaba člana 22. i 26. KZ, odnosno time što sud u izreci presude nije naveo elemente svesnog nehata sadržane u odredbi člana 26. KZ, iz kojih razloga, po navodima branioca, ne proizilaze obeležja krivičnog dela iz člana 121. stav 3. u vezi stava 2. KZ.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda izloženi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog nisu osnovani.

Odredbom člana 26. KZ propisano je da je krivično delo učinjeno iz nehata kad je učinilac bio svestan da svojom radnjom može učiniti delo, ali je olako držao da do toga neće doći ili da će to moći sprečiti ili kad nije bio svestan da svojom radnjom može učiniti delo iako je prema okolnostima pod kojima je ono učinjeno i prema svojim ličnim svojstvima bio dužan i mogao biti svestan te mogućnosti.

Iz izreke prvostepene presude proizilazi da je okrivljeni oglašen krivim da je „u stanju uračunljivosti, svestan svog dela čije je izvršenje hteo, uz istovremenu svest o zabranjenosti svog dela, teško telesno povredio jedno lice i zdravlje mu teško narušio, usled čega je kasnije nastupila smrt tog lica, na taj način što... zadao mu jedan udarac desnom nogom u predelu desne butine, a zatim nakon kraće verbalne rasprave još jedan udarac zatvorenom šakom u predelu glave, od kojeg udarca je oštećeni sada pok. BB pao na asfalt, nanevši mu teške telesne povrede i teško mu narušio zdravlje u vidu oštećenja za život važnih moždanih centara.... usled kojih povreda je oštećeni sada pok. BB pao u komatozno stanje, a zatim u 05,10 časova preminuo u Domu zdravlja u ..., koje smrtne posledice je okrivljeni Ličina Munir bio svestan, ali je olako držao da do toga neće doći ili da će to moći sprečiti...“.

Dakle, iz izreke prvostepene presude proizilazi da je okrivljeni oglašen krivim da je oštećenom naneo teške telesne povrede u odnosu na koje je postupao sa direktnim umišljajem, a u pogledu smrtne posledice postupao je sa svesnim nehatom jer je bio svestan da može nastupiti smrtna posledica, ali je olako držao da do toga neće doći ili da će to moći sprečiti. Stoga po nalaženju ovog suda opisane radnje koje je okrivljeni preduzeo sadrže sva obeležja krivičnog dela iz člana 121. stav 3. u vezi stava 2. KZ, kako objektivna tako i subjektivna, kako su to pravilno zaključili nižestepeni sudovi, pa su suprotni navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ocenjeni kao neosnovani.

Dalje,podnetim zahtevom za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog navodi da je pobijanim presudama učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP, odnosno da je izreka prvostepene presude nerazumljiva, s obzirom da je u izreci presude opisano postojanje svesti samo o zabranjenoj posledici iako je kod postojanja svesnog nehata u izreci moralo biti opisano postojanje svesti o uzročnoj vezi između radnje okrivljenog i mogućnosti nastupanja posledica.

U podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac ukazuje i da je pobijanim presudama učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, a koja povreda je učinjena na taj način što je navedeno da je okrivljeni postupao u stanju uračunljivosti, ali nisu dati razlozi u vezi sa ovim elementom krivice i nije obrazložena uračunljivost, a u odnosu na smrtnu posledicu kao težu posledicu nejasna je definicija svesnog nehata pa su dati razlozi u pobijanoj presudi protivrečni izreci.

Branilac u podnetom zahtevu takođe ukazuje da je pobijanim presudama učinjena i povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, koja povreda predstavlja zakonom propisan razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka. Međutim, branilac istaknutu povredu obrazlaže na taj način što polemiše sa nalazom i mišljenjem veštaka psihijatra i ukazuje da je okrivljeni kritičnom prilikom delovao na mah, s obzirom da je u stanju jake razdraženosti visokog stepena impulsivno reagovao i tada stvorio odluku da oštećenog udari u predelu butine i u predelu donje vilice, pri čemu je kulminacija rasta razdražljivosti bila u momentu psovanja majke okrivljenom. Ovakvim navodima branilac polemiše sa nalazom i mišljenjem veštaka, daje svoje viđenje predmetnog događaja i suštinski ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i povredu zakona iz člana 440. ZKP.

Takođe, branilac navodi da sud nije poverovao okrivljenom da mu je oštećeni psovao majku na način i na mestu kako je to izneo u svojoj odbrani niti je utvrdio u kakvom se stanju oštećeni nalazio kritičnom prilikom u pogledu stepena pijanstva te je takoreći zanemaren doprinos oštećenog, na koji način je prvostepeni sud pogrešno i nepotpuno utvrdio činjenično stanje (član 440. ZKP).

Branilac u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje da je pobijanim presudama učinjena i povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, međutim prilikom obrazlaganja ove povrede ukazuje da je prvostepeni sud pogrešno na strani okrivljenog cenio olakšavajuće okolnosti i nije pravilno odmerio kaznu, čime suštinski ukazuje na povredu zakona iz člana 441. stav 1. ZKP.

Kako članom 485. stav 4. ZKP koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni odnosno njegov branilac shodno pravima koja ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka, zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 11), člana 438. stav 2. tačka 2), člana 440. i člana 441. stav 1. ZKP, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog u ovim delovima ocenio kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP i člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                            Predsednik veća – sudija

Marija Ribarić, s.r.                                                                                                 Bata Cvetković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić