Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18 i 18/20) - u daljem tekstu: ZPP i utvrdio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu u privremenim institucijama Kosova i Metohije, u Kazneno-popravnom domu u Lipljanu, a rešenjem tužene preuzet je u Upravu za izvršenje zavodskih sankcija počev od 15.05.2008. godine. Zaključkom Vlade RS 05 broj 112-1619/2008-2 od 17.04.2008. godine položaj lica koja su bila zaposlena u privremenim institucijama Kosova i Metohije upodobljava se položaju državnih službenika i nameštenika koji su radili u organima koji su ukinuti, a čiji delokrug je preuzeo drugi organ u smislu odredbe člana 135. stav 1. Zakona o državnim službenicima. Istim zaključkom naloženo je Upravi za izvršenje krivičnih sankcija u Ministarstvu pravde da preuzme lica koja su bila zaposlena u zatvorima privremenih institucija Kosova i Metohije. Preuzimanje se vrši tako što rukovodilac organa RS koji je preuzeo delokrug donosi rešenje o preuzimanju. Visina prosečne zarade bez poreza i doprinosa po zaposlenom u Republici Srbiji za decembar mesec 2017. godine utvrđena je u visini od 54.344,00 dinara.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je na osnovu člana 120. Zakona o radu i člana 44. stav 1. tačka 1. i stav 2. i stav 3. Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe zaključio da se tužilac nalazio u radnom odnosu kod tužene od dana preuzimanja iz privremenih institucija KiM od 15.05.2008. godine, da tužena nije donela rešenje o neraspoređivanju tužioca, odnosno nije dostavila dokaz da je tužiocu utvrđen status neraspoređenog državnog službenika, pa kako se tužilac nalazio u radnom odnosu kod tužene i dalje, odnosno više od deset godina od dana zasnivanja radnog odnosa, usvojio je tužbeni zahtev tužioca, zaključujući da je tužilac 15.05.2018. godine ostvario pravo na jubilarnu nagradu za navršenih 10 godina rada, u radnom odnosu kod organa tužene, odnosno nakon preuzimanja kod tužene.

Drugostepeni sud je pobijanom presudom preinačio presudu prvostepenog suda, tako što je tužbeni zahtev tužioca odbio, jer tužilac, do zaključenja rasprave pred prvostepenim sudom, nije predočio dokaze da se pismenim putem obraćao nadležnom funkcioneru zahtevom za isplatu jubilarne nagrade, niti je zbog ''ćutanja administracije'' pokrenuo upravni spor, pa u situaciji kada mu nije priznato pravo na jubilarnu nagradu, on ne može sa uspehom tražiti isplatu po tom osnovu. Po mišljenju drugostepenog suda, jubilarna nagrada, prema izričitim pravilima iz člana 105. stav 3. Zakona o radu, ne smatra se zaradom već drugim primanjima, za čije ostvarenje je nužno poštovati postupak propisan pravilima iz člana 140.-143. Zakona o državnim službenicima. Kada je zaposleni propustio da koristi delotvorno pravno sredstvo, on u parnici ne može sa uspehom ostvariti pravo na naknadu štete s pozivom na nezakonit i nepravilan rad organa tužene u smislu pravila iz člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, a po osnovu odgovornosti pravnog lica za štetu koju prouzrokuje njegov organ. Zbog toga, po mišljenju drugostepenog suda, suprotno zaključku prvostepenog suda, ne postoji osnov odgovornosti tužene za štetu koju tužilac trpi.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, stanovište drugostepenog suda je pravilno.

Odredbom člana 120. stav 1. tačka 1) Zakon o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 95/18), propisano je da opštim aktom, odnosno ugovorom o radu može da se utvrdi pravo na jubilarnu nagradu i solidarnu pomoć.

Odredbom člana 44. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe („Službeni glasnik RS“, br. 25/15 ... 34/18), je propisano da zaposleni ima pravo na jubilarnu novčanu nagradu u visini mesečne prosečne zarade bez poreza i doprinosa po zaposlenom u Republici Srbiji prema objavljenom podatku organa nadležnog za poslove statistike za poslednji mesec u prethodnoj kalendarskoj godini u odnosu na kalendarsku godinu u kojoj se jubilarna nagrada ostvaruje, s tim što se visina novčane nagrade uvećava za 25% pri svakom narednom ostvarivanju tog prava, tako da se isplaćuje i to pod tačkom 1) za deset godina rada u radnom odnosu - u visini mesečne prosečne zarade bez poreza i doprinosa. Prema stavu 2. navedene odredbe zakona, zaposleni ostvaruje pravo na jubilarnu nagradu za navršenih 10, 20, 30, 35 i 40 godina rada provedenih u radnom odnosu u državnom organu, organu autonomne pokrajine, odnosno jedinici lokalne samouprave, bez obzira na to u kom organu je zaposleni ostvario pravo iz radnog odnosa. Kod utvrđivanja prava na jubilarnu nagradu računaju se i godine rada kod poslodavca od koga je nadležni organ preuzeo nadležnosti, poslove i zaposlene.

U konkretnom slučaju, tužilac je preuzet iz privremenih institucija na Kosovu i Metohiji u Upravu za izvršenje zavodskih sankcija, ali je ostao neraspoređen. U situaciji kada tužilac nije radno angažovan, on nema pravo na jubilarnu nagradu, pošto Poseban kolektivni ugovor za državne organe to pravo predviđa za godine rada provedene u radnom odnosu u državnom organu, a tužilac od dana preuzimanja 15.05.2008. godine nije radio. Na osnovu Zaključka Vlade tužilac je formalno u radnom odnosu kod tužene sa fiksnim iznosom plate, ali ne ostvaruje rad niti mu se obračunava minuli rad.

Neosnovani su navodi revizije tužioca da mu pravo na jubilarnu nagradu pripada kao licu koje je u radnom odnosu kod poslodavca, jer uslov za isplatu jubilarne nagrade nije raspoređenost na rad zaposlenog. Suprotno tim navodima revizije, odredba člana 44. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe jasno i nedvosmisleno propisuje pravo zaposlenog na jubilarnu novčanu nagradu u visini mesečne prosečne zarade bez poreza i doprinosa po zaposlenom u Republici Srbiji prema objavljenom podatku organa nadležnog za poslove statistike za poslednji mesec u prethodnoj kalendarskoj godini u odnosu na kalendarsku godinu u kojoj se jubilarna nagrada ostvaruje, tako da se isplaćuje za 10 godina rada u radnom odnosu u visini mesečne prosečne zarade bez poreza i doprinosa (tačka 1). Nije dovoljno da zaposleni bude u radnom odnosu kod poslodavca, jer bi se u tom slučaju pravo na isplatu jubilarne novčane nagrade vezivalo samo za radni odnos. Pored radnog odnosa potrebno je da zaposleni i radi, a to ovde nije slučaj. Preuzimanje na osnovu Zaključka Vlade ne podrazumeva ostvarivanje svih prava iz radnog odnosa, što je jasno iz sadržaja Zaključka kojim je određen samo fiksni iznos plate tužiocu bez obračunavanja minulog rada. S tim u vezi, neosnovano se u reviziji ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Sa iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Kako je revizija tužioca odbijena, odbijen je i njegov zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka, pa je na osnovu člana 153. i člana 154. stav 2. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Gordana Džakula,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić