Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 9775/19 od 18.06.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužene DD i tuženog EE i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 15346/2017 od 23.04.2019. godine u stavu prvom, trećem, četvrtom, petom, šestom i sedmom izreke. Stavom drugim, odbijeni su zahtevi tužene DD, tužilje AA i tužioca BB za naknadu troškova drugostepenog postupka, kao neosnovani.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugostepenom postupku, tužena DD je blagovremeno izjavila reviziju tako što drugostepenu presudu pobija u celosti zbog bitne povrede odredaba Zakona o parničnom postupku učinjenih pred prvostepenim sudom iz člana 374. stav 2. ZPP i člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku (ZPP) učinjenih pred drugostepenim sudom, s pozivom na član 407. stav 1. tačka 1. i 3. ZPP i zbog pogrešne primene materijalnog prava, s pozivom na član 407. stav 1. tačka 4. ZPP.

Tužioci AA i BB su odgovorili na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u delu odluke o glavnoj stvari na koji je revizija dozvoljena, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...18/20), i utvrdio da je revizija neosnovana.

U sprovedenom postupku, u odnosu na deo drugostepene presude na koji je revizija dozvoljena, nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a bitna povreda propisana odredbom člana 374. stav 2. ZPP na koju tužena u reviziji ukazuje, nije razlog zbog koga revizija može da se izjavi na osnovu odredbe člana 407. stav 1. tačka 2. istog Zakona. Neosnovano se revizijom tužene ukazuje da je drugostepeni sud prilikom odlučivanja o žalbi učinio bitnu povredu iz člana 374. stav 1. ZPP.

Nižestepeni sudovi su utvrdili da su ugovorom o zajedničkoj izgradnji zgrade u ulici ... broj ... u ... na kat.parceli ... K.O, zaključenim 10.02.2006. godine i overenim u sudu, ugovarači, sada pokojni ĐĐ, pravni prethodnik tužene DD i EE, ugovaraču ŽŽ ustupili svoju kuću i pravo korišćenje placa na kojem se kuća nalazi, s tim da im na novosagrađenom objektu pripadne površina od 180m2 neto stambenog prostora, od čega sada pokojnom ĐĐ 135m2 neto stambenog prostora, raspoređenog u tri stambene jedinice i dva garažna mesta u podzemnoj etaži, a EE 45m2 neto stambenog prostora, što čini jednu stambenu jedinicu na drugom i trećem spratu novosagrađenog objekta i jedno garažno mesto u podzemnoj etaži, da u slučaju dozvoljenog povećanja neto stambene površine preko 600m2, investitorima pripadne 30%, a ostatak suinvestitoru ŽŽ, s tim što će struktura i spratnost stambenih jedinica koje će pripasti svakom od njih biti naknadno utvrđene nakon izrade projektno-tehničke dokumentacije, aneksom ugovora, koji nisu zaključili niti su izvršili fizičku deobu nepokretnosti. Ugovorili su da će svaki od njih biti slobodan da svoj deo otuđi trećim licima pod sopstvenim uslovima i u bilo kojoj fazi izgradnje i da ni jedan od njih nije zainteresovan za kupovinu dela drugih ugovarča.

Suinvestitor ŽŽ je, kao prodavac, zaključio ugovore o kupoprodaji stanova u sagrađenoj zgradi, koji su istog dana po zaključenju i overeni kod suda, i to sa tužiljom AA 29.01.2007. godine za stan broj ... na ... spratu, i aneks ugovora overen u sudu 14.03.2008. godine, kojim je izmenjen predmet ugovora i označen stan na ... spratu, sa tužiocem BB 14.03.2008. godine, čiji je predmet stan broj ..., na ... spratu, koji se i upisao kod Službe za katastar nepokretnosti kao vlasnik i sa VV1 (sada VV), 30.03.2007. godine, čiji je predmet stan broj ... na ... spratu, sa GG 11.03.2009. godine, čiji je predmet stan broj ... na ... spratu. U svim navedenim ugovorima, konstatovano je da je prodavac ŽŽ vlasnik stanova po osnovu ugovora o zajedničkoj izgradnji stambeno-poslovnog objekta, overenim pod I Ov.br. .../... u Prvom opštinskom sudu u Beogradu dana 10.02.2006. godine, sa kojim je upoznao kupce a potom ih sve, osim GG, uveo u posed, i to AA po zapisniku od 17.07.2009. godine kojim je razjašnjeno da je predmet kupoprodaje stan broj ..., na ... spratu zgrade, jer je u aneksu ugovora greškom upisano da je stan na .... spratu, VV, po zapisniku od 13.10.2009. godine u stan broj ... na ... spratu, uz konstataciju da su brojevi stanova za ova dva kupca usklađeni sa drugim idejnim projektom, i BB, 13.06.2009. godine. ŽŽ je vršio višestruku prodaju istih stanova zbog čega je pravnosnažnom presudom osuđen na kaznu zatvora i naloženo mu je da oštećenima, među kojima nisu tužioci iz ove parnice, isplati određene iznose. Sada pokojni ĐĐ je povukao tužbu podnetu 15.09.2014. godine, radi utvrđenja ništavosti spornih ugovora o kupoprodaji nepokretnosti i naknade materijalne štete, i tužbe podnete tokom 2010. godine protiv VV i protiv BB, obe radi iseljenja, dok je parnični postupak protiv AA, radi iseljenja, prekinut do okončanja drugog parničnog postupka. Presudom Višeg suda u Beogradu P 67/2011 od 31.05.2011. godine, raskinut je ugovor o zajedničkoj gradnji između tuženih iz ove parnice od 10.02.2006. godine.

Sada pokojni ĐĐ je pokrenuo izvršni postupak, po presudi Višeg suda u Beogradu P 764/11 od 27.01.2012. godine, donetoj na osnovu priznanja tuženog EE i zbog propuštanja tuženog ŽŽ, kojom je utvrđeno da je vlasnik stanova broj ..., ... i ... na ... spratu zgrade u ulici ... broj ... u ... na k.p. ... K.O. ... i dva garažna mesta u istoj zgradi a tuženi obavezni da ga uvedu u posed predmetnih stanova i garaža. Po prigovoru protiv rešenja o izvršenju Prvog osnovnog suda u Beogradu od 14.05.2013. godine, rešenjem tog suda II 852/13 od 22.04.2014. godine, tužioci iz ove parnice su upućeni kao treća lica, da pokrenu parnični postupak protiv izvršnog poverioca i izvršnih dužnika radi proglašenja da je izvršenje određeno rešenjem o izvršenju nedopušteno. Javni izvršitelj je 13.07.2015. godine sproveo izvršenje.

Nižestepeni sudovi, s obzirom da suinvestitori nisu zaključili aneks ugovora kojim bi identifikovali stanove koji će pripasti svakom od njih niti izvršili fizičku deobu, zaključuju da tuženi nisu bili u obavezi da za zaključenje predmetnih ugovora o kupoprodaji traže saglasnost druga dva investitora, da DD, kao pravni sledbenik sada pojnog ĐĐ i tuženi EE nisu primarni vlasnici spornih stanova kako su to tvrdili tokom postupka i da je postojala očigledna namera tuženih EE i ŽŽ da sada pokojni ĐĐ, koji je tužbeni zahtev zasnovao na ugovoru od 10.02.2006. godine, iako je predhodno doneta presuda kojom je ovaj ugovor raskinut, i kome je bilo poznato da su tužioci kupili stanove od ŽŽ i ušli u njihov posed, uspe u sporu pred Višim sudom u Beogradu i tako osujete prava tužilaca, da presuda kojom je okončana ta parnica, P 764/11 od 27.01.2012. godine, ne proizvodi pravno dejstvo prema tuženima i ne predstavlja jači pravni osnov za sticanje prava svojine u odnosu na osnov koji imaju tužioci kao savesni sticaoci.

Kako je na osnovu navedene presude doneto rešenje o izvršenju II 852/13 dana 14.05.2013. godine, a potom i Zaključak o sprovođenju izvršenja kojim je naloženo izvršnim dužnicima ŽŽ i EE da isprazne nepokretnosti – stanove broj ..., ... i ... koji su bili otuđeni još 2007, 2008. i 2009. godine i u čijoj državini nisu bili oni, već tužioci, i iste predaju u posed izvršnom poveriocu, sada pok. ĐĐ, nižestepeni sudovi zaključuju da je izvršenje određeno na ovim stanovima nedopušteno i da je tužbeni zahtev osnovan.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, neosnovano u reviziji tužene ukazuje da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo kada su usvojili zahteve tužilaca za proglašenje rešenja o izvršenju nedopuštenim.

Treće lice koje smatra da na predmetu izvršenja ima takvo pravo koje sprečava izvršenje, zaštitu svojih prava ostvaruje prigovorom i izlučnom tužbom (tužbom za nedopustivost izvršenja). Članom 50. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 31/11), koji se primenjuje u ovom slučaju, propisano je da lice koje tvrdi da u pogledu predmeta izvršenja ima pravo koje sprečava izvršenje može sve do okončanja izvršnog postupka da izjavi prigovor sudiji kojim traži da se izvršenje na tom predmetu proglasi nedopuštenim, dok je stavom 4. istog člana propisano da sudija može u toku celog postupka treće lice, čije pravo oceni verovatnim, a koje je izvršni poverilac osporio ili se o njemu nije izjasnio, rešenjem da uputi da u roku od 15 dana od dana dostavljanja rešenja protiv izvršnog poverioca pokrene parnični postupak radi proglašenja da je izvršenje na tom predmetu nedopušteno.

Pravila o tužbi radi nedopustivosti izvršenja iz člana 50. Zakona o izvršenju i obezbeđenju štite ne samo imaoca prava svojine već i tzv. vanknjižnog vlasnika koji ima punovažan osnov (ugovor) i koji se nalazi u državini nepokretnosti. Naime, prema članu 33. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, na osnovu pravnog posla pravo svojine na nepokretnosti stiče se upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način određen zakonom. Upisom svojine u javne knjige stvara se zakonska pretpostavka da je lice upisano u javne knjige vlasnik upisane nepokretnosti. Međutim, i vanknjižnom vlasniku pod određenim uslovima pripada pravo na sudsku zaštitu. Izvršenje se može proglasiti nedopuštenim ako treće lice na stvari, koja je predmet izvršenja dokaže da ima pravo koje sprečava izvršenje. Da bi vanknjižni vlasnik imao pravo koje sprečava izvršenje potrebno je da ima punovažan osnov - ugovor o sticanju prava svojine i da je ugovor izvršen, odnosno da je isplatio kupoprodajnu cenu i da se nalazi u državini nepokretnosti, kao i da se radi o savesnom licu.

U vreme zaključenja ugovora o kupoprodaji spornih stanova u izgradnji nisu bili ispunjeni uslovi da tužioci izvrše upis prava svojine u javnim knjigama, dok je tužilac BB kasnije izvršio upis prava svojine. Iz navedenih razloga u opisanoj situaciji nužno je odstupanje od pravila iz člana 33. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, jer činjenica da nije izvršen upis prava svojine u javne knjige, zbog nemogućnosti upisa, ne može ići na štetu tužilaca, kao savesnih sticalaca spornih nepokretnosti i lišenju prava koje sprečava izvršenje na nepokretnosti u postupku izvršenja. Treća lica (tužioci) su zaštićeni pravilima propisanim članovima 50. i 209. i 210. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, koji u materiji izvršenja menja opšta pravila po načelu „lex specialis derogat legi generali“ (specijalni zakon ukida opšti). Svako drugačije tumačenje odredbe člana 50. Zakona o izvršenju i obezbeđenju značilo bi povredu prava na imovinu. Izvršenje se može proglasiti nedopuštenim ako treće lice na stvari koja je predmet izvršenja ima pravo koje sprečava izvršenje. Pravo svojine nije nužno jedino pravo koje je podobno da spreči izvršenje. U konkretnom slučaju tužioci su savesni sticaoci koji imaju valjan pravni osnov za sticanje prava svojine (overeni ugovor o kupoprodaji), koji je izvršen isplatom kupoporodajne cene u celosti, i stupili su u posed nepokretnosti, znatno pre nego što je doneta presuda Višeg suda u Beogradu P 764/11 od 27.01.2012. godine na osnovu koje je doneto rešenje o izvršenju II 852/13 dana 14.05.2013. godine, odnosno zaključak javnog izvršitelja o sprovođenju izvršenja Ii br.27/2013 od od 26.03.2014.godine. Zato se, suprotno revizijskim navodima, tužioci kao kupci koji po punovažnom pravnom osnovu drže sporne stanove, u odnosu na druga lica pojavljuju kao pretpostavljeni vlasnici sa svojinskim ovlašćenjima i pravom na njihovu zaštitu prema drugim licima, bez obzira što do donošenja rešenja o izvršenju tužioci nisu izvršili upis svog prava u katastru nepokretnosti i tako stekli svojinu u smislu člana 33. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa i što je rešenje o odobrenju gradnje glasilo na tužene ĐĐ i EE, jer ovo rešenje nije dokaz o pravu svojine na spornim stanovima već je izdato na ime upisanih vlasnika zemljišta koji su to pravo uneli u ugovor o zajedničkoj gradnji zgrade sa trećim suinvestitorom, radi sticanja drugih prava, a tužioci nisu mogli da uknjiže svoja prava kada su stanove kupili u izgradnji.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke ove presude primenom člana 414. stav 1. ZPP.

Ispitujući dozvoljenost revizije na osnovu 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena protiv drugostepene presude kojom su potvrđena rešenja sadržana u stavu prvom i trećem izreke prvostepene presude, jer nisu u pitanju rešenja kojima se okončava postupak, odnosno protiv kojih bi bila dozvoljena revizija po članu 420. ZPP, zbog čega je na osnovu člana 413. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke rešenja.

Troškovi postupka na ime angažovanja punomoćnika, advokata za izjavljenu reviziju i sudske takse tuženoj nisu priznati shodno članu 153. stav 2. ZPP, s obzirom da nije uspela u postupku po reviziji, a troškovi revizijskog postupka na ime angažovanja punomoćnika advokata za sastav odgovora na reviziju i za sudske takse tužiocima koji su odgovorili na reviziju, nisu priznati jer nisu bili nužni, shodno članu 154. ZPP, pa je Vrhovni kasacioni sud odlučio kao u stavu trećem i četvrtom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić