Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1921/20 od 02.12.2020. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavu drugom izreke, a preinačena u stavu prvom i trećem izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete – regresa zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa za period od juna meseca 2009. godine zaključno sa julom 2014. godine sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, kao u njegovom sadržaju, i odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka. Obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove postupka po žalbi u iznosu od 19.500,00 dinara, a odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, s predlogom da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom na osnovu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom odredbi čl. 408 Zakona o parničnom postupku (''Sl. glasnik RS'', br. 72/11 ...18/20), u vezi sa čl. 403. st.2 i čl. 404. Zakona o parničnom postupku, pa je ocenio da je revizija delom neosnovana, a u preostalom delu nedozvoljena.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti druge bitne povrede odredaba parničnog postupka, na koje se revizijom tužioca neosnovano ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu, Sudska jedinica u Lazarevcu P1 807/10 od 10.10.2011. godine, poništeno je kao nezakonito rešenje tuženog kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu, a prvostepena presuda postala je pravnosnažna danom donošenja presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2108/15 od 16.03.2016. godine. Tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na radnom mestu - ... do 30.06.2009. godine, kada mu je rešenjem tuženog ... od 30.06.2009. godine otkazan ugovor o radu sa pratećim aneksima. U periodu nakon otkaza do 09.05.2011. godine tužilac nigde nije radio da bi Ugovorom o radu od 09.05.2011. godine zasnovao radni odnos u OŠ „...“ u ... i istog dana stupio na rad kod ovog poslodavca. Nakon poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, pozvan je da se vrati na rad kod tuženog 21.04.2016. godine.

Utvrđeno je da je tužilac sa OŠ „...“ zaključio ugovor o radu na određeno vreme sa punim radnim vremenom, radi zamene odsutnog zaposlenog, BB, najduže 60 dana, a radi obavljanja poslova ... – ... . Zaposleni je stupio na rad 09.05.2011. godine od kada ostvaruje sva prava i obaveze iz radnog odnosa. Članom 8. Ugovora o radu regulisano je da će zaposleni pravo na odmore i odsustva ostvariti u skladu sa članom 13. – 17. Zakona o radu i Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika. Članom 17. Ugovora o radu, utvrđeno je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu i u visini utvrđenoj u članu 25. Posebnog kolektivnog ugovora. Članom 18. je utvrđeno da pored prava na platu, naknadu plate i naknadu troškova, zaposleni ima pravo i na druga primanja, u skladu sa Zakonom o radu i članom 26. – 31. Posebnog kolektivnog ugovora. Prvna služba tuženog je dopisnom pod brojem ... od 21.04.2016. godine pozvala tužioca u kadrovsku službu radi vraćanja na rad po pravnosnažnoj presudi Drugog osnovnog suda, Sudska jedinica u Lazarevcu P1 807/2010 od 10.10.2011. godine. Navedeni dopis uručen je tužiocu 22.04.2016. godine. Kadrovska služba tuženog sačinila je službenu belešku 26.04.2016. godine kojom je konstatovano da se tužilac 25.04.2016. godine u 14,20 časova javio u preduzeće SP „Lastra“ d.o.o. Lazarevac po pozivu upućenom od strane pravne službe preduzeća, radi vraćanja na rad po presudi od 10.10.2011. godine. Po njegovoj izjavi. on je već zaposlen u drugom preduzeću, tako da se u momentu javljanja nije izjasnio da li želi da se vrati na rad ili ne, pa mu je ostavljen rok za izjašnjenje od 4 dana. Iz iskaza tužioca saslušanog u svojstvu parnične stranke, utvrđeno je da tužilac i dalje radi kod poslodavca osnovne škole. Po pozivu se nije vratio na rad kod tuženog jer se zaposlio u školi. Tužena je na zahtev prvostepenog suda dostavila potvrdu broj .../... od 21.04.2017. godine o visini neto zarade koju bi tužilac ostvario da je radio kao ... tuženog sa koeficijentom 2,00, kao i o visini regresa za godišnji odmor i toplog obroka za period od 30.06.2009. gdoine do 22.04.2016. godine. Tužilac je u skladu sa podacima iz potvrde o regresu koji bi ostvario opredelio zahtev za naknadu štete – regresa zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa za period od juna 2009. godine zaključno sa julom 2014. godine.

Prema stanovištu prvostepenog suda, tužilac nije dokazao da je imao stvarne troškove prevoza za utuženi period pa mu pravo na naknadu štete po tom osnovu ne pripada. Kada je reč o delu tužbenog zahteva tužioca koji se odnosi topli obrok prvostepeni sud zaključuje da ova naknada ima karakter naknade povećanih troškova koje zaposleni ima kada radi, da stoga ima namenski karakter i ne spada u izgubljena primanja za koja zaposleni ostvaruje pravo na naknadu štete u slučaju nezakonitog prestanka radnog odnosa. Po pitanju prava na isplatu regresa za korišćenje godišnjeg odmora, prvostepeni sud ocenjuje da za period do stupanja na snagu novog Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05...75/14), ova naknada ima karakter primanja koja bi zaposleni po redovnom toku stvari ostvario da mu nezakonitom odlukom nije prestao radni odnos, dok za period nakon stupanja novog Zakona o radu tužiocu ova naknada ne pripada imajući u vidu da je odredbom člana 191. stav 2. novog Zakona o radu predviđeno da se naknada štete u slučaju prestanka radnog odnosa bez pravnog osnova utvrđuje u visini izgubljene zarade koja u sebi sadrži pripadajuće poreze i doprinose u skladu sa Zakonom, a u šta ne ulazi naknada za ishranu u toku rada, regres, bonusi, nagrade i druga primanja po osnovu doprinosa poslovnog uspeha poslodavca, pa je kod izloženog odlučio kao u izreci prvostepene presude.

Drugostepeni sud je, nakon održane rasprave, zaključio da je tuženi pismenim putem pozvao tužioca da se vrati na rad, međutim tužilac se opredelio da se ne vrati na rad, jer je dana 09.05.2011. godine zasnovao radni odnos kod poslodavca osnovne škole, te da tužilac kod tog poslodavca radi puno radno vreme, a samim tim u periodu utuženja prava iz radnog odnosa, kao i pravo na godišnji odmor, pravo na naknadu troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora i za ishranu u toku rada ostvaruje kod ovog drugog poslodavca, u skladu sa zakonom i opštim aktom, odnosno ugovorom o radu, a tužilac na kome je bio teret dokazivanja nije dokazao da je pretrpeo štetu isplatom manjih iznosa kod drugog poslodavca od iznosa koje bi prema redovnom toku stvari ostvario kod tuženog. Takođe, drugostepeni sud zaključuje da naknada troškova regresa, ishrane u toku rada i troškova prevoza (za odlazak i dolazak sa rada) pripadaju zaposlenom za učinjene izdatke po navedenim osnovima, te da ove naknade po svom karakteru ne predstavljaju primanja, iz kog razloga je odlučio kao u izreci pobijane presude.

S obzirom da je revizija tužioca izjavljena protiv stava prvog, trećeg, četvrtog i petog izreke pobijane presude dozvoljena po odredbi čl. 403. st. 2 tač. 2 ZPP (''Sl. glasnik RS'', br. 72/11 ... 18/20), to nije bilo potrebe da se o istoj odlučuje kao o posebnoj reviziji.

U tom delu, i po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilan je zaključak revizijom pobijane presude da tužilac nema pravo na naknadu štete u visini troškova regresa, zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa.

Naime, materijalna odgovornost poslodavca u slučaju nezakonitog prestanka radnog odnosa ima za cilj uspostavljanje pređašnjeg materijalnog stanja zaposlenog. Smisao odredbe čl. 191. st.2 Zakona o radu (''Sl. glasnik RS'', br. 24/05) je da se naknada štete dosuđuje u iznosu koji je potreban da se materijalna situacija oštećenog dovede u stanje u kome bi bila da nije doneta nezakonita odluka poslodavca o otkazu. Sledstveno tome, a nasuprot navodima revizije, zaposlenom se priznaje naknada štete dok nije radio u kontinuitetu, ali mu se ne priznaje pravo na regres jer on nije koristio godišnji odmor. Pravo na regres se vezuje za korišćenje godišnjeg odmora i akcesorne je prirode. To je trošak koji bi zaposleni imao da je koristio godišnji odmor, a ovde tužilac nije koristio godišnji odmor, pa nije ni imao trošak povodom njega.

Imajući u vidu navedeno, primenom čl. 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je reviziju tužioca izjavljenu protiv stava drugog, izreke pobijane presude razmatrao u smislu člana 404 ZPP.

Članom 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda u konkretnom slučaju nisu ispunjeni zakonom propisani uslovi za odlučivanje o reviziji tužioca, kao izuzetno dozvoljenoj, jer nije potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno ujednačavanje sudske prakse i novo tumačenje prava. Predmet tražene pravne zaštite je naknada štete zbog neisplaćenog regresa, toplog obroka i prevoza, zbog nezakonitog otkaza. O ovom zahtevu tužioca nižestepeni sudovi su odlučili uz primenu materijalnog prava koje je u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke revizijskog suda, a u vezi primene odredabe člana 191.st.2 Zakona o radu (''Sl. glasnik RS'' , br. 24/05 ...) budući da navedena primanja imaju karakter troškova, te da pravo na njihovu naknadu pripada samo zaposlenima jer oni imaju izdatke po navedenim osnovima.

Iz tog razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom odredbe člana 404. stav 2. ZPP.

Ispitujući dozvoljenost revizije u ovom delu, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena ni kao redovna.

Prema članu 441. ZPP, revizija je uvek dozvoljena u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa.

Ukoliko se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu u radnom sporu, dozvoljenost revizije se ocenjuje na osnovu člana 403. stav 3. ZPP, prema kome revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj parnici podneta je 03.10.2016. godine, radi naknade štete, a vrednost predmeta spora u odnosu na ovaj deo revizijom pobijane presude (stav drugi izreke) je očigledno ispod 40.000,00 evra.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu, koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000,00 evra, to je Vrhovni kasacioni sud ocenio da je revizija tužioca nedozvoljena, primenom odredbe člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Vrhovni kasacioni sud je, primenom člana 165. stava 1. u vezi člana 153. i 154. ZPP, odbio zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka jer tužilac nije uspeo u ovom postupku.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić