Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev 10955/2022
29.03.2023. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Gordane Komnenić, predsednika veća, dr Ilije Zindovića i Marije Terzić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Savo Grujić, advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., čiji je punomoćnik Đorđe Trifunović, advokat iz ..., radi duga, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 2211/20 od 21.03.2022. godine, u sednici održanoj 29.03.2023. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 2211/20 od 21.03.2022. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Višeg suda u Beogradu P 15833/18 od 27.03.2019. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da tužiocu na ime duga plati iznos od 170.000 evra, sa kamatom o visini eskontne stope koju utvrđuje Centralna banka evropske monetarne unije, počev od 01.04.2006. godine pa do 25.12.2012. godine, a od 26.12.2012. godine sa kamatom u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke, pa do konačne isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 544.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana kad se steknu uslovi za izvršenje pa do isplate, u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2211/20 od 21.03.2022. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Višeg suda u Beogradu P 15833/18 od 27.03.2019. godine u stavu prvom izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime duga plati iznos od 170.000 evra, sa kamatom u visini eskontne stope koju utvrđuje Centralna banka evropske monetarne unije, počev od 01.04.2006. godine pa do 25.12.2012. godine, a od 26.12.2012. godine sa kamatom u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke, pa do konačne isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka iz stava drugog izreke prvostepene presude, tako što je obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove celog parničnog postupka u ukupnom iznosu od 567.900,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na iznos od 345.900,00 dinara počev od dana kada se steknu uslovi za izvršenje pa do isplate u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude, pod pretnjom izvršenja. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.
Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu shodno odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20) pa je našao da revizija nije osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke bile su u poslovnim odnosima od ranije. Dana 23.08.2005. godine tužilac kao zajmodavac je sa tuženim kao zajmoprimcem zaključio ugovor o zajmu na iznos od 170.000 evra. Ugovor je overen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu. Rok vraćanja pozajmljenog novca je opredeljen na 31.03.2006. godine bez kamate. Radi obezbeđenja zajma postignut je sporazum da se nepokretnost i to stan u ... površine 84m² u objektu broj 1 PD na kp. br. .. upisan u list nepokretnosti .. KO ... vlasništvo zajmoprimca optereti pravom zaloge u korist zajmodavca (hipoteka). Zajmodavac se obavezao da će ukoliko mu zajmoprimac vrati zajam u roku podneti zahtev za brisanje hipoteke u roku od tri dana od dana vraćanja novca. Na osnovu hipotekarne izjave overene u Drugom opštinskom sudu u Beogradu 23.08.2005. godine, tuženi je dozvolio da se na osnovu ugovora o zajmu od 23.08.2005. godine označena nepokretnost u ..., koja je njegovo vlasništvo optereti pravom zaloge u korist tužioca a radi obezbeđenja potraživanja iz ugovora o zajmu od 170.000 evra. Nakon toga tužilac je u Drugom opštinskom sudu u Beogradu overio brisanu dozvolu Ov 8283/08 dana 02.06.2008. godine kojom je potvrdio da mu je korisnik zajma vratio celokupni iznos zajma u roku predviđenom ugovorom u iznosu od 170.000 evra te da pristaje da se uknjiži brisanje založnog prava uknjiženog za pomenuti zajam na nepokretnosti u ... . Nakon toga, tuženi je overio izjavu kod Petog opštinskog suda u Beogradu pod Ov 32803/08 dana 17.09.2008. godine kojom je izjavio da nije upotrebio brisovnu dozvolu datu od strane tužioca od 02.06.2008. godine, da je ugovor o zajmu novca overen kod Drugog opštinskog suda u Beogradu pod Ov 12691/2008 i dalje na snazi, odnosno da novac nije vraćen zajmodavcu, te da i dalje duguje tužiocu 170.000 evra i da je hipoteka koja je konstituisana na stanu u ... u korist zajmodavca i dalje na snazi. Pored navedenog, dana 16.09.2004. godine zaključen je ugovor o zajmu koji je overen u Drugom opštinskom sudu u Beogradu između tužioca kao zajmodavca i preduzeća „Unicom Izopak“ d.o.o. Beograd koga zastupa ovde tuženi kao zajmoprimac a predmet zajma je bio iznos od 170.000 evra a zajmodavac se obavezao da zajam vrati najkasnije do 31.03.2005. godine. Radi obezbeđenja zajma u ugovorenom roku saugovarači su postigli saglasnost da se nepokretnost i to četvorosoban stan broj .. u ulici ... broj .. u Beogradu, površine 116,21m² na ... spratu, optereti pravom zaloge u koristi zajmodavca (hipoteka). Navedeni zajam je vraćen u celini i tužilac je overio brisovnu dozvolu 04.03.2005. godine.
Primenom pravila o teretu dokazivanja prvostepeni sud je zaključio da tuženi nije vratio zajam tužiocu u iznosu od 170.000 evra. Ovo imajući u vidu da je tuženi tri meseca nakon overe brisovne dozvole overio izjavu kojom se potvrđuje da nije upotrebio brisovnu dozvolu i da je ugovor i dalje na snazi odnosno da novac nije vraćen što znači da taj novac tuženi i dalje duguje tužiocu. Tuženi je izjavom 17.09.2008. godine jasno i nedvosmisleno priznao da tužiocu nije vratio zajam na osnovu predmetnog ugovora o zajmu. Prvostepeni sud je poverovao tužiocu da je fiktivno potpisao brisovnu dozvolu tuženom samo da bi tuženi mogao da proda nepokretnost u ... bez tereta a da mu zatim od prodaje nepokretnosti vrati dug po osnovu zajma. Pri tome prvostepeni sud je zaključio da nije od uticaja drugi zaključeni ugovor o zajmu 16.09.2004. godine na isti iznos od 170.000 evra, koji dug je vraćen. Stoga je tužbeni zahtev tužioca usvojio i obavezao tuženog na isplatu traženog iznosa.
Drugostepeni sud, nakon otvorene rasprave, je zaključio da se ne može prihvatiti pravna argumentacija prvostepenog suda a iz sledećih razloga; zaključuje da su tužilac i tuženi bili u određenim poslovnim odnosima; tuženi se bavio izvođenjem građevinskih radova, a tužilac je davao novac radi finansiranja istih radova i shodno tome imali su odgovarajuće ugovorne odnose vezano za podelu dobiti. Drugostepeni sud zaključuje da se ovde ne radi o prijateljskim odnosima već o poslovnim odnosima i da je tužilac praktično izašao iz posla. Zaključio je da je ugovor o zajmu fiktivan odnosno simulovani ugovor koji je kao disimulovan ugovor pokrivao ugovore o poslovnoj saradnji, odnosno plasiranju novca tj. investiranju i ulaganju u izgradnju nekretnina koje je tuženi vršio preko svojih firmi „Unipak“ a zatim „Do krova“, odnosno poslovni odnosi između parničnih stranaka je bio u vidu obrasca poslovanja. Novac je davan „na crno“, nije zaključivan ugovor o investiranju pa se tužiocu u sudskom postupku ne može pružiti zaštita za nedozvoljeno ponašanje. Dalje zaključuje da hipoteka (shodno članu 2. Zakona o hipoteci) prestaje ispisom iz registra nepokretnosti koja je upisana u skladu sa zakonom. Poverilac je nakon vraćenog duga dužan da izda dužniku tj. vlasniku hipotekarne nepokretnosti potvrdu o izmirenom dugu bez odlaganja nakon izmirenja duga što je sve u skladu sa članom 44. st. 2. i 3. Zakona o hipoteci. Odricanje od hipoteke regulisano je članom 51. Zakona tako da hipoteka prestaje na osnovu jednostrane pismene izjave volje hipotekarnog poverioca datoj u formi iz člana 10. stav 1. istog zakona na njegov zahtev odnosno na zahtev vlasnika. Tužilac nije dokazao postojanje i visinu duga s obzirom da brisovna dozvola ukazuje na to da je dug vraćen a da brisovna dozvola saglasno odredbama Zakona o hipoteci imaju jaču pravnu snagu od jednostrane izjave tuženog koja je izdata naknadno.
Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilan je zaključak drugostepenog suda da, u oceni dokaza izjava kojom tužilac potvrđuje da mu je vraćen celokupni iznos zajma od 170.000 evra te da dozvoljava brisanje hipoteke, ima jaču pravnu snagu u odnosu na izjavu koju je tuženi potpisao 17.09.2008. godine kojom je konstatovano da još uvek važi ugovor o zajmu 02.06.2008. godine tj. da je isti na snazi te da novac nije vraćen zajmodavcu i da i dalje duguje tužiocu 170.000 evra. Davanjem brisovne dozvole Ov 8283/08 od 02.06.2008. godine potvrđeno je da je tuženi vratio zajam tužiocu i nakon toga se može zaključiti da je ugovorni odnos između tužioca i tuženog za pozajmicu naznačenog novca prestao da postoji. Naknadno davanje izjave tuženog koja je overena pred sudom 17.09.2003. godine ne konstituiše ugovorni odnos između tužioca i tuženog niti može vratiti unazad važnost ranije zaključenog ugovora o zajmu koji je prestao. Na osnovu te potvrde bi mogao eventualno samo da se utvrđuje da li je zaključen novi ugovor o zajmu ili ne, ali se ne može na osnovu takve overene izjave vršiti retroaktivno osnaživanje ugovora o zajmu i date saglasnosti za brisanje hipoteke. Stoga se ne mogu prihvatiti navodi iz revizije tužioca da je u toku postupka pogrešno utvrđeno činjenično stanje i da je shodno tome došlo do pogrešne primene materijalnog prava. Ne mogu se zaključivati fiktivni ugovori a nakon toga zahtevati da se tim ugovorima pruži odgovarajuća pravna zaštita u pogledu njihovog dejstva niti se pak može određenim aktima konstatovati da dejstvo određenih ugovora prestaje a nakon toga tvrditi da to dejstvo nije prestalo. Prestankom dejstva određenih ugovora, može nastati samo novi ugovor što tužilac u ovom slučaju nije dokazao jer iz spisa predmeta proizilazi da između tužioca i tuženog kao fizičkih lica nije postojao odgovarajući ugovor o pozajmici iste količine novca. Postoji zaključen ugovor između tužioca i preduzeća „Unicom Izopak“ na isti iznos novca ali je utvrđeno da je taj novac po ugovoru koji je zaključen 16.09.2004. godine vraćen. Shodno svemu iznetom ne može se prihvatiti navod tužioca da je apelacioni sud izneo kontradiktornu argumentaciju u presudi te da nije opravdao odluku u izreci pobijane presude. Ovo posebno i iz razloga što u izjavi od 02.06.2008. godine, nije konstatovano da je tužilac dao brisovnu dozvolu za brisanje hipoteke na stanu u ... već je i konstatovano da je tuženi vratio celokupni iznos zajma u roku predviđenom u ugovoru što ukazuje na pravilan zaključak drugostepenog suda u smislu iznete pravne argumentacije. Stoga se navodi iz revizije tuženog ne mogu prihvatiti kao osnovani, niti mogu dovesti do drugačije odluke suda.
Imajući u vidu napred izneto Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. stav 2. ZPP, odlučio kao u izreci.
Predsednik veća - sudija
Gordana Komnenić,s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić