Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tužena je, preko zakonskog zastupnika, blagovremeno izjavila reviziju, opisno se pozivajući na razloge za dozvoljenost revizije po članu 404. ZPP.

Prema članu 404. Zakona o parničnom postupku - u daljem tekstu: ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11 ... 18/20) revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako Vrhovni kasacioni sud oceni da je potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačiti sudsku praksu ili dati novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda u ovom slučaju postoji potreba da se odlučuje o posebnoj reviziji tužene radi tumačenja prava i ujednačavanja sudske prakse u primeni odredbi o zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti prouzrokovanih posttraumatskim stresnim poremećajem.

Iz tog razloga, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužene osnovana.

Prema do sada utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u periodu od 24.03.1999. godine do 21.06.1999. godine bio na izvršavanju borbenih zadataka u sastavu VP 6592 Niš. Po nalazu i mišljenju sudskog veštaka neuropsihijatra, tužilac je u označenom periodu bio angažovan na zbrinjavanju povređenih i obolelih na teritoriji Kosova i Metohije kao lekar, kao posledica toga došlo je do reakcije, uz bržu zamorljivost, iscrpljenost, te smanjenje pozitivnih kapaciteta, redukciju socijalne komunikacije, uz sveobuhvatnije oštećenje psiho-socijalnog i porodičnog funkcionisanja tužioca, a zbog zbrinjavanja velikog broja povređenih i obolelih imao je i izraženi strah (čiji su intenzitet i dužina trajanja bliže opisani u nalazu veštaka). Sve ovo je prouzrokovalu pojavu PTSP – bolest sa dijagnozom F 43.1., od koje se i danas leči, zbog koje je došlo do umanjenja životne aktivnosti tužioca za 10%, koje je trajno. Tužilac se zbog toga obratio neuropsihijatru. Po mišljenju veštaka ova bolest je konačan oblik dobila 18.01.2016. godine, a postoji uzročno-posledična veza između angažovanosti tužioca u ratu na Kosovu i Metohiji. Prilikom usmenog izjašnjenja na raspravi pred prvostepenim sudom sudski veštak je ostao pri svom nalazu i mišljenju, pojasnivši da se akutni PTSP može javiti i odloženo, dakle ne samo u trenutku traumatičnog događaja, već i 10 – 15 godina kasnije što se, po njegovom mišljenju, upravo i desilo kod tužioca. Prema iskazu tužioca, nakon povratka sa ratišta, sam je pokušao da reši navedene poteškoće, iz kojih razloga se tek 2016. godine obratio lekaru.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da tužiočevo potraživanje nije zastarelo i da je tužena objektivno odgovorna za naknadu nematerijalne štete koja je tužiocu prouzrokovana njegovim angažovanjem tokom borbenih dejstava za vreme NATO bombardovanja 1999. godine usled umanjenja životne aktivnosti tužioca za 10%. Po stanovištu suda, oboljenje koje je uzročnik umanjenja opšte životne aktivnosti PTSP dobilo je oblik konačnog stanja 18.01.2016. godine i njegovo lečenje nije završeno, tako da do podnošenja tužbe 20.01.2016.godine, nisu protekli rokovi iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), pa je primenom člana 200. istog zakona tužiocu dosuđena tražena naknada nematerijalne štete.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda osnovano se revizijom tužene ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava koja je za posledicu imala nepotpuno utvrđenje činjenica bitnih za pravilnu ocenu osnovanosti prigovora zastarelosti.

Odredbom člana 376. ZOO propisana su dva roka zastarelosti potraživanja naknade štete - rok od tri godine od kad je oštećeni doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo (stav 1) i rok od pet godina od kad je šteta nastala (stav 2). Rok od tri godine propisan stavom 1. navedenog člana teče i ističe u okviru roka od pet godina, jer je stavom 2. ovog člana predviđeno da potraživanje naknade štete „u svakom slučaju“ zastareva protekom tog roka.

Kada je reč o nematerijalnoj šteti, rok zastarelosti od pet godina ne počinje da teče od dana konkretnog događaja već od dana nastanka štete - od onog dana kada su pojedini vidovi te štete dobili oblik konačnog stanja. Tako, da rok zastarelosti potraživanja naknade štete za duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti počinje da teče od dana kada je dijagnostikovana bolest iz akutne faze prešla u hroničnu. U konkretnom slučaju reč je o psihičkom oboljenju koje može da zahteva dugogodišnje lečenje, pa nekad i doživotno.

Utvrđenje ovih činjenica zahteva stručno znanje kojim sud ne raspolaže, zbog čega se iste utvrđuju veštačenjem, ali to ne znači da sud mora prihvatiti dati nalaz i mišljenje veštaka, već je dužan da sve nejasnoće otkloni i razjasni na ročištu u skladu sa dužnošću propisanom odredbama člana 270. stav 4. i 313. Zakona o parničnom postupku.

U konkretnom slučaju, nalazom i mišljenjem veštaka neuropsihijatra, utvrđeno je da je posttraumatski stresni poremećaj (PTSP) kod tužioca svoj konačan oblik dobio 18.01.2016. godine, više od 15 godina od prestanka štetnog događaja koji ga je izazvao, odnosno sa danom postavljanja dijagnoze. Određena opšta saznanja o posttraumatskom stresnom poremećaju iz brojnih sporova za naknadu štete upućuju na to da se ovaj vid poremećaja po pravilu javlja u roku od šest meseci, a najdalje godinu dana od traumatskog događaja, kao akutna faza u kojoj se ispoljavaju simptomi (nesanica, nervoza, promena raspoloženja i slično) koja vremenom prerasta u hronični poremećaj. Postavljanje dijagnoze, za koji momenat veštak i sudovi vezuju konačno stanje posttraumatskog stresnog poremećaja i nastanak štete – početak roka zastarelosti nije prihvatljivo. I tužilac u svom iskazu tvrdi da je, nakon povratka sa ratišta, sam pokušao da reši navedene poteškoće, iz kojih razloga se tek 2016. godine obratio lekaru, što znači da su te tegobe postojale sve vreme do javljanja lekaru i da je poremećaj vremenom postao hroničan.

Postavljanje dijagnoze kao momenat za koji veštak i sudovi vezuju konačno stanje posttraumatskog stresnog poremećaja i nastanak štete, pa sledom toga početak roka zastarelosti, nije prihvatljivo. Tužilac je tada saznao za medicinski naziv psihičkog poremećaja koji je kod njega prisutan već dugi niz godina, u početku kao akutni, a zatim i hronični poremećaj. Kod tužioca su se već po završetku NATO bombardovanja ispoljili simptomi tog poremećaja koji tada nije dijagnostikovan i lečen, njegovim propustom da zatraži pomoć odgovarajućeg lekara.

Imajući izloženo u vidu, presude nižestepenih sudova su morale biti ukinute u pobijenom delu.

U ponovljenom suđenju prvostepeni sud će detaljnim saslušanjem sudskog veštaka, pouzdano utvrditi kada je nastao akutni posttraumatski stresni poremećaj i kada je isti postao hroničan, s obzirom na to da tužilac tvrdi da je sve do javljanja lekaru 2016. godine sam pokušao da pomogne sebi, što bi ukazivalo da su tegobe kod njega postojale pre toga. Ove činjenice su odlučne za ocenu osnovanosti istaknutog prigovora zastarelosti, za koji u ovom slučaju nije bitan momenat javljanja tužioca lekaru i postavljanje dijagnoze, niti činjenica da lečenje nije završeno, već kada su se tegobe u okviru dijagnostifikovanog psihičkog poremećaja ustalile - postale hronične.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka, jer zavisi od konačnog ishoda spora.

Shodno izloženom, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić