Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi LL iz ... je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešene primene materijalnog prava.

Tužilja je dostavila svoj odgovor na podnetu reviziju.

Ispitujući pravilnost pobijane presude shodno članu 8. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Prvostepena presuda nije zahvaćena ni bitnim povredama odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP na koje se ukazuje bez konkretizovanja revizijskih navoda.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je sa svojim stricem, sada pokojnim LJLJ, bivšim iz ..., dana 13.03.1997. godine kod Drugog opštinskog suda u Beogradu pod brojem Ov. 3541/97 overila ugovor o kupoprodaji, koji je za predmet imao sve prostorije ukupne površine 47,05 m2, locirane u suterenu zgrade broj ... u Ulici ... u Beogradu, Žarkovo, odnosno ¼ idealnog dela objekta prema njegovoj projektnoj dokumentaciji. Ugovorom je konstatovano da je predaja predmeta kupoprodaje tužilji, kao kupcu i isplata kupoprodajne cene u celosti prodavcu izvršena 1974. godine. Po ulasku u posed kupljene nepokretnosti 1974. godine tužilja je istu adaptirala u stan sa garažom i sa svojom porodicom ju je koristila do 1982. godine kada je otišla u podstanare zbog problema koje joj je pravila strina, prodavčeva žena. Dana 22.03.1999. godine tužiljin stric je opisanu nepokretnost prodao tuženom LL ugovorom overenim kod Petog opštinskog suda u Beogradu pod brojem Ov. 195/99, koji se po adaptiranju tog prostora u isti uselio oktobra 1999. godine. U parnici pokrenutoj tužbom podentom dana 10.12.1997. godine od strane tužilje AA protiv tuženog LJLJ, u kojoj je LL učestvovao u svojstvu umešača na strani tuženog, pravosnažnom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 61870/10 od 30.03.2012. godine usvojen je tužbeni zahtev i utvrđeno tužiljino pravo svojine na spornoj nepokretnosti.

Polazeći od toga da tužilja svoje pravo svojine po ugovoru od 13.03.1997. godine i po navedenoj pravosnažnoj presudi donetoj dana 30.03.2012. godine nije upisala, kao što to nije učinio ni njen stric LJLJ, prvostepeni sud je ocenio da shodno članu 12. i članu 13. ZOO jači pravni osnov za sticanje prava vlasništva teretnim pravnim poslom ima tuženi LL, kao savesni sticalac kome je po iseljenju tužilje iz iste 1982. godine nepokretnost predata u posed 1999. godine. Činjenicu da u vreme zaključenja ugovora o kupoprodaji između prodavca LJLJ i tuženog LL prodavac nije bio titular prava vlasništva, prvostepeni sud je smatrao irelevantnom, pa je zahtev za utvrđenje ništavosti tog pravnog posla, zaključenog dana 22.03.1999. godine, odbio kao neosnovan, zajedno sa zahtevom za iseljenje tuženog iz predmetne nepokretnosti i za predaju iste tužilji u posed.

Drugostepeni sud je ocenio da je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje materijalno pravo pogrešno primenjeno, pa je prvostepenu presudu preinačio i utvrdio ništavost spornog ugovora, kao osnova sticanja prava svojine tuženog LL. U obrazloženju svoje odluke drugostepeni sud je naveo da u vreme zaključenja ugovora o kupoprodaji 1974. godine overa potpisa ugovarača nije bila obavezna, da je ugovor o kupoprodaji zaključen između tužilje, kao kupca i njenog strica LJLJ, kao prodavca u celosti izvršen predajom nepokretnosti i isplatom kupoprodajne cene, da je odlukom u parnici P 61870/10 okončanoj pravosnažnom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu donetom dana 30.03.2012. godine, kao prethodnom pitanju zbog koga je ovaj postupak bio u prekidu, spor rešen u korist tužilje i da je u parnici P 61870/10 tuženi LL učestvovao kao umešač na strani tuženog LJLJ. Kod takvog stanja stvari drutostepeni sud je ocenio da tužilja ima svojstvo vlasnika prema članu 37. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa, a ne svojstvo pretpostavljenog vlasnika po članu 41. istog zakona, pa kako je tuženi LL u parnici za utvrđenje tužiljinog prava svojine na predmetnoj nepokretnosti učestvovao kao umešač na strani tuženog LJLJ, to se dejstvo pravosnažne presude o usvajanju tužbenog zahteva proteže i na njega, kao na lice sa položajem jedinstvenog suparničara. Navedeno pravno stanovište zastupljeno je i u odluci Ustavnog suda Už 5428/16 od 14.11.2018. godine, kojom je po ustavnoj žalbi tužilje AA bila ukinuta presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 3009/16 od 19.05.2016. godine, prethodno doneta u parnici P 61870/10.

Razmatrajući reviziju tuženog LL, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da se njome neosnovano ukazuje na pogrešenu primenu materijalnog prava od strane drugostepenog suda.

Odredbom člana 20. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa propisano je da se pravo svojine stiče po samom zakonu na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem, a članom 33. istog zakona propisano je da se na osnovu pravnog posla svojine na nepokretnosti stiče upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način određen zakonom.

Tužilja je svoj pravni osnov za upis prava svojine na predmetnoj nepkoretnosti stekla ugovorom o kupoprodaji, na osnovu koga ni ona, a prethodno ni njen pravni prethodnik – prodavac LJLJ uknjižbu na predmetu kupoprodaji nisu realizovali, jer objekat kao celina nije bio uknjižen. Dakle, odsustvo zakonom predviđenog načina sticanja prava svojine na nepokretnosti ne može se smatrati propustom tužilje koji bi doveo u sumnju punovažnost njenog ugovora o kupoprodaji. Navedeno pitanje, kao prethodno, pravosnžano je rešeno presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 61870/10 od 30.03.2012. godine, kojom je, u postupanju po odluci Ustavnog suda u Už 5428/16 od 14.11.2018. godine odlučeno usvajanjem tužbenog zahteva za utvrđenje tužiljinog prava svojine na spornoj nepokretnosti.

U pravnoj situaciji, kada je shodno članu 223. stav 1. tačka 2. ZPP ovaj postupak bio u prekidu do pravosnažnog okončanja parnice P 61870/10 (prethodno kod Drugog osnovnog suda u Beogradu oznake P 2475/14), drugostepeni sud je pravilno cenio utvrđeni vlasnički status tužilje, te je istu smatrao ne pretpostavljenim vlasnikom sa položajem regulisanim članom 41. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, već vlasnikom koji svoja prava u ovom postupku zasniva na članu 37. stav 1. istog zakona, kojom odredbom je propisano da vlasnik tužbom može zahtevati od držaoca povraćaj individualno određene stvari.

Kod činjenice da je tužiljino pravo svojine utvrđeno pravosnažnom i izvršnom sudskom presudom, u parnici u kojoj je LL imao položaj umešača na strani tuženog LJLJ, shodno članu 219. stav 1. u vezi sa članom 210. ZPP, u pogledu pravnog dejstva navedene presude isti ima položaj jedinstvenog suparničara.

Saglasno primenjenom materijalnom pravu i odredbama procesnog zakona, odluka drugostepenog suda je pravilna, a neprihvatljivi su revizijski navodi da je tuženi LL savestan sticalac sporne nepokretnosti, imajući u vidu da je dana 22.03.1999. godine on ugovorom o kupoprodaji istu stekao od LJLJ, kao nevlasnika, koji na kupca nije mogao preneti više prava nego što ga je sam imao.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka, koji su shodno članu 153. stav 1, 154. stav 1. i 163. stav 2. ZPP tužilji dosuđeni kao potrebni izdaci čija je visina odmerena primenom Advokatske i Taksene tarife važeće na dan presuđenja.

Na osnovu izloženog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić