.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 3100/2022
18.10.2022. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Katarine Manojlović Andrić, predsednika veća, Jelene Ivanović i Vesne Stanković, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Miloš Kukureković, advokat iz ..., protiv tužene Opštine Kosovo Polje, koju zastupa Gradsko pravobranilaštvo Prištine, radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 1622/22 od 26.05.2022. godine, u sednici veća održanoj 18.10.2022. godine, doneo je
P R E S U D U
USVAJA SE revizija tužioca, PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Nišu Gž1 1622/22 od 26.05.2022. godine, u stavu prvom i drugom izreke, tako što se žalba tužene ODBIJA kao neosnovana i potvrđuje presuda Osnovnog suda u Leskovcu P1 214/20 od 08.09.2021. godine, u stavu prvom i drugom izreke.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Leskovcu P1 214/20 od 08.09.2021. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca pa je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade štete u visini razlike između pripadajuće i isplaćene zarade, za period od 01.02.2017. do 31.12.2019. godine, isplati ukupan iznos od 46.975,56 dinara, u pojedinačnim mesečnim iznosima navedenim u ovom stavu izreke, sa zakonskom zateznom kamatom počev od poslednjeg dana u mesecu za prethodni mesec do konačne isplate. Stavom drugim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca pa je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade štete u visini razlike između pripadajućeg i isplaćenog dodatka na zaradu prema Zaključku Vlade Republike Srbije 05 broj 120- 335/2007-14 od 25.12.2008. godine, za period od 01.02.2017. do 31.12.2019. godine, isplati ukupan iznos od 27.025,82 dinara, u pojedinačnim mesečnim iznosima navedenim u ovom stavu izreke, sa zakonskom zateznom kamatom počev od poslednjeg dana u mesecu za prethodni mesec pa do konačne isplate. Stavom trećim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca pa je obavezana tužena da mu na ime naknade štete zbog neisplaćenih troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada, za period od 01.02.2017. do 31.12.2019. godine, isplati ukupan iznos od 65.500,00 dinara, u pojedinačnim mesečnim iznosima, sa zakonskom zateznom kamatom počev od poslednjeg dana u mesecu za prethodni mesec. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u ukupnom iznosu od 72.566,00 dinara, a ukoliko tužena ne plati troškove u navedenom roku, obavezuje se da plati zakonsku zateznu kamatu na iznos od 57.500,00 dinara počev od dana izvršnosti presude pa do konačne isplate.
Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 1622/22 od 26.05.2022. godine, stavom prvim i drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom i u stavu drugom izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tužena da mu, za period od 01.02.2017. do 31.12.2019. godine, isplati na ime naknade štete u visini razlike između pripadajuće i isplaćene zarade ukupan iznos od 46.975,56 dinara i na ime naknade štete u visini razlike između pripadajućeg i isplaćenog dodatka na zaradu prema Zaključku Vlade Republike Srbije 05 broj 120-335/2007-14 od 25.12.2018. godine ukupan iznos od 27.025,82 dinara, u pojedinačnim mesečnim iznosima navedenim u tom delu izreke sa zakonskom zateznom kamatom počev od poslednjeg dana u mesecu za prethodni mesec do konačne isplate. Stavom trećim izreke, ukinuta je prvostepena presuda u stavu trećem izreke, kao i odluka o troškovima parničnog postupka sadržana u četvrtom stavu izreke prvostepene presude, pa su u tim delovima spisi predmeta vraćeni prvostepenom sudu na ponovno suđenje.
Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju na osnovu člana 403. stav 2. tač. 2) Zakona o parničnom postupku, iz čega proizlazi da se revizijom osporava drugostepena presuda u stavu prvom i drugom izreke.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 88/18 i 18/20) – u daljem tekstu: ZPP i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u utuženom periodu bio u radnom odnosu kod tužene na neodređeno vreme, u zvanju višeg referenta, raspoređen rešenjem tužene na poslovima ..., sa koeficijentom za obračun zarade 10,05. Tako utvrđena zarada tužioca, koja je u pojedinim mesecima utuženog perioda bila manja od iznosa minimalne zarade, uvećana je za 50% zbog radnog angažovanja na Kosovu i Metohiji (tzv. kosovski dodatak) u skladu sa Zaključkom Vlade Republike Srbije 05 broj 120-335/2007-14 od 25.12.2008. godine. Na osnovu nalaza i mišljenja veštak ekonomsko-finansijske struke, prema prvoj varijanti, utvrđena je razlika zarade između minimalne zarade i osnovne zarade koja je tužiocu isplaćivana bez uvećanja po Zaključku Vlade u iznosu od 46.975,56 dinara, kao i visina razlike na ime tzv. kosovskog dodatka obračunatog na zaradu u visini minimalne zarade i isplaćenog tužiocu u iznosu od 27.025,82 dinara. Prema drugoj varijanti, zarada koju je tužilac, u utuženom periodu, primio sa „kosovskim dodatkom“ veća je od minimalne zarade sa minulim radom za ukupan iznos od 375.291,83 dinara. Tužilac je precizirao tužbeni zahtev prema nalazu veštaka.
Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužioca za traženu isplatu razlike između minimalne zarade i isplaćene zarade osnovan, kao i na ime razlike između pripadajućeg i isplaćenog uvećanja zarade prema Zaključku Vlade RS od 25.12.2008. godine, pa je tužbene zahteve usvojio.
Drugostepeni sud nije prihvatio ovakav stav prvostepenog suda, smatrajući da je isplaćena zarada tužiocu pravilno obračunata uz uvećanje od 50% mesečno, jer je sa tzv. kosovskim dodatkom realizovana u većem iznosu od minimalne zarade. Stoga nalazi da tužilac neosnovano potražuje utuženu razliku.
Vrhovni kasacioni sud ne prihvata ovakvo stanovište drugostepenog suda, jer nalazi da je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.
Tužilac na osnovu člana 5. stav 2. Zakona o platama službenika i nameštenika u organima autonomne pokrajine i lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“, br. 113/17 i 86/19) ima pravo na isplatu minimalne zarade. Osim toga, tužiocu u skladu sa Zaključkom Vlade Republike Srbije broj 120-335/2007-14 od 25.12.2008. godine i Zakonom o budžetu pripada i pravo na uvećanje zarade u visini od 50% mesečno na ime tzv. kosovskog dodatka. Prema nalazu veštaka, tužiocu je u pojedinim mesecima utuženog perioda obračunata plata u manjem iznosu od minimalne zarade i na taj iznos vršeno je uvećanje od 50% mesečno. Takav obračun nije pravilan. Tužilac je imao pravo na isplatu plate u visini minimalne zarade i uvećanje od 50% obračunato na taj iznos. Isplaćena ukupna zarada tužiocu sa tzv. kosovskim dodatkom u spornom periodu je veća od minimalne zarade, ali je manja od iznosa koji se dobija obračunom plate u visini minimalne zarade uz uvećanje za 50% mesečno. Stoga je pravilan zaključak prvostepenog suda da tužilac ima pravo na utuženu razliku zarade.
O troškovima postupka povodom revizije biće odlučeno u konačnoj odluci na osnovu odredbi čl. 153. i 154. u vezi člana 165. stav 3. ZPP, imajući u vidu da je prvostepena presuda ukinuta u delu i predmet u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.
Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 416. stav 1. ZPP doneo odluku kao u izreci ove presude.
Predsednik veća – sudija
Katarina Manojlović Andrić,s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
