Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 54/2021 od 24.03.2021. godine odbijena je žalba tuženog i potvrđena presuda Osnovnog suda u Leskovcu P 1475/2018 od 12.10.2020. godine.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba parničnog postupka na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku radi ujednačavanja sudske prakse.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tuženog izuzetno dozvoljena, s obzirom na to da je u sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneto više presuda kojima je istovrsni tužbeni zahtev odbijen zbog nepotpune pasivne legitimacije, zbog čega je odlučio kao u prvom stavu izreke, na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20).

Ispitujući presudu u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tuženog osnovana.

U postupku sprovedenom pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po slubženoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je suvlasnik 277/605, tuženi 308/605, a grad Leskovac 20/605 idealnih delova katastarske parcele ... k.o. ... površine 605m2, koja je nastala formiranjem katastra nepokretnosti od katastarskih parcela 10183/10, 10186/4, 10186/3 i dela katastarske parcele ... u površini od 20 m2. Na licu mesta svaka od stranaka ima izgrađene stambene objekte, a parcelu koriste tako što su je faktički podelili, s tim što tužilac smatra da je isključivi vlasnik i realno opredeljenog dela te parcele od 63m2, u merama i granicama navedenim u izreci prvostepene presude shodno nalazu i mišljenju i skici sudskog veštaka geodetske struke. Tužilac tvrdi da je njegov sada pokojni otac VV 10.11.1966. godine kupio od GG taj deo, zajedno s delom tadašnje k.p. ... koga je faktički odelio 1990. godine, postavivši metalnu ogradu. To je učinio radi razgraničenja dela parcele koji je njemu ostao nakon što je tuženom 10.08.1988. godine prodao staru kuću na k.p. 10183/10 sa pomoćnom šupom ispred kuće i placem i sa njim zatim zaključio i overeni ugovor o kupoprodaji Ov 953/90 od 14.03.1990. godine u kome je navedeno da tuženom prodaje 1/3 k.p. 10183/10 i to južni deo sa pomoćnom prizemnom zgradom u tom delu, dok nova stambena zgrada na severnom delu parcele nije predmet kupoprodaje i ostaje u celosti prodavcu. Tuženi je 05.03.2010. godine od DD, supruge pok. ĐĐ (sina pok. zemljišno-knjižnog vlasnika GG) kupio i deo k.p. 10186/4 površine 170 m2 u čijem sastavu je sporni prostor na osnovu ugovora Ov 3026/10 i upisao se kao vlasnik te parcele u katastru nepokretnosti. Faktičko stanje u pogledu stanja državine postojećih objekata i predmetne katastarske parcele sa objektima na njoj u svojini upisanih vlasnika prikazano je u skici koja čini sastavni deo izveštaja sudskog veštaka geodetske struke, kojim se dokazom prvostepeni sud koristio kod utvrđenja mera i granica spornog realnog dela predmetne parcele.

Smatrajući da DD nije bila vlasnik spornog dela k.p. ... k.o. ... 2010. godine kada je tuženi sa njom zaključio ugovor, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev tužioca i utvrdili tužiočevo pravo svojine na realno opredeljenom delu predmetne katastarske parcele, za koje su zaključili da ga je tužilac stekao na osnovu održaja u smislu člana 28. stav 2, 30. i 72. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, jer su njegov otac i on bili savesni i zakoniti držaoci tog dela parcele. Tužiočevu državinu smatrali su zakonitom jer je zasnovana na punovažnom pravnom osnovu – pisanom kupoprodajnom ugovoru od 10.11.1966. godine koji je, iako naslovljen kao predugovor, sadržao sve elemente ugovora, uz to pravno valjanog, jer je bio zaključen u skladu sa tada važećim propisima, a savesnom jer se savesnost pretpostavlja, a tuženi nije pružio dokaze da ju je tužiocu osporavao sudskim putem ili na drugi način.

Ovakav pravni zaključak ne može se zasad prihvatiti pošto su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo.

Prema stanju u spisima, tužilac zahteva utvrđenje svog prava svojine na delu katastarske parcele koja je u suvlasništvu parničnih stranaka i u javnoj svojini Republike Srbije, a na kojoj pravo korišćenja ima Grad Leskovac. Pravo javne svojine, kao i pravo korišćenja su posebna vrsta stvarnog prava koje, kao apsolutno pravo, deluju prema svima, tako da se i promena vlasnika iste nepokretnosti, odnosno promena suvlasničkih udela na toj nepokretnosti tiče i titulara prava javne svojine i korisnika nepokretnosti u javnoj svojini. S obzirom na navedeno, svi titulari stvarnih prava na nepokretnosti nalaze se u položaju jedinstvenih nužnih suparničara i zbog toga su morali biti obuhvaćeni tužiočevom tužbom za utvrđenje prava svojine. Pravni odnos o kome se odlučuje po tužbenom zahtevu, zbog prirode tog odnosa, može se rešiti samo na jednak način prema svim titularima apsolutnih prava vezanih za predmetnu nepokretnost. Korisnici su, zajedno sa suvlasnicima i titularima prava javne svojine, nužni i jedinstveni suparničari u smislu člana 210. ZPP i smatraju se kao jedna parnična stranka te i oni moraju da budu obuhvaćeni tužbom, saglasno članu 211. stav 1. ZPP. Sud vodi računa po službenoj dužnosti o nužnom suparničarstvu, a u konkretnom slučaju tužilac nije obuhvatio tužbom sve nužne suparničare, saglasno članu 211. stav 2. i 3. ZPP.

Budući da je pravnosnažnom presudom pogrešno primenjeno materijalno pravo, izjavljena revizija je osnovana, pa je Vrhovni kasacioni sud preinačio obe nižestepene presude na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, i odbio tužbeni zahtev stavom prvim izreke ove presude.

Odbijanje tužbenog zahteva iz razloga iz kojih je to učinjeno ovom presudom ne predstavlja smetnju da tužilac zatraži pravnu zaštitu u novom postupku u kome će tužbeni zahtev usmeriti na sva lica koja su titulari kakvog stvarnog prava na nepokretnosti na koju tužilac polaže pravo, dokazujući i potpuno pravno sledbeništvo od prethodnih knjižnih titulara predmetne nepokretnosti.

Odluka o troškovima postupka iz stava drugog ove presude doneta je primenom člana 165. stav 2. u vezi sa članom 153. stav 1. ZPP, s ozbirom na uspeh tuženog u sporu i na činjenicu da on revizijom nije tražio naknadu tih troškova, a da je njegov zahtev za naknadu troškova koji je bio stavljen tokom postupka bio neodređen, suprotno članu 163. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić