Apelacioni sud u Nišu je, presudom Gž1 4571/2021 od 22.10.2021. godine, stavom prvim izreke, preinačio presudu Osnovnog suda u Leskovcu P1 39/20 od 08.07.2021. godine tako što je odbijen, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade štete u visini razlike između minimalne zarade i isplaćene zarade isplati iznose, sa zakonskom zateznom kamatom, na način naveden u tom stavu izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade štete u visini razlike između pripadajućeg i isplaćenog dodatka na zaradu prema Zaključku Vlade Republike Srbije 05 broj 120-335/2007-14 od 25.12.2008. godine isplati iznose, sa zakonskom zateznom kamatom, na način naveden u tom stavu izreke. Stavom trećim izreke, tužilac je obavezan da tuženom naknadi troškove postupka u iznosu od 46.500,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio blagovremenu reviziju, iz svih zakonskih razloga.

Tuženi je dostavio odgovor na reviziju tužioca. Troškove revizijskog postupka je tražio opredeljeno.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20) i utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu na neodređeno vreme u Gradskoj upravi za mesnu samoupravu i opštu upravu grada Prištine u zvanju „viši referent“ počev od 01.01.2016. godine, prema rešenju od 26.12.2015. godine. Tim rešenjem, tužiocu je određen koeficijent za obračun i isplatu plate od 8,85 dinara, sa uvećanjem koeficijenta za ostvareni radni staž, i uvećanjem od 50% prema Zaključku Vlade Republike Srbije od 25.12.2008. godine. Veštačenjem je utvrđena razlika između zarade u visini minimalne zarade i osnovne plate bez uvećanja od 50% tako da obračunata razlika od 01.01.2016. do 01.01.2020. godine iznosi 48.019,02 dinara a razlika u visini tzv. „kosovskog dodatka“ iznosi 27.262,43 dinara. Prema drugoj varijanti obračuna, prema podacima o visini minimalne zarade sa minulim radom i osnovne zarade obračunate i isplaćene tužiocu, sa minulim radom i uvećanjem od 50% na ime tzv. „kosovskog dodatka“, utvrđena je negativna razlika odnosno plata koju je tužilac primio je veća u odnosu na minimalnu zaradu.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužioca usvojio i tuženu obavezao da mu naknadi štetu u visini razlike između pripadajuće minimalne i isplaćene zarade i u visini razlike između pripadajućeg i isplaćenog dodatka na zaradu prema Zaključku Vlade RS 05 broj 120- 335/2007-14 od 25.12.2008. godine, nalazeći da osnovna plata zaposlenog za puno radno vreme i standardni učinak ne može biti niža od minimalne zarade. Budući da je tužilac, u spornom periodu, ostvario i pravo na dodatak na zaradu shodno Zaključku Vlade RS od 25.12.2008. godine, koji dodatak je, prema nalazu i mišljenju veštaka, u pojedinim mesecima bio niži od propisanog, prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužioca osnovan.

Drugostepeni sud je, preinačio presudu prvostepenog suda tako što je tužbeni zahtev tužioca odbio, kako na ime naknade štete u visini razlike između pripadajuće minimalne i isplaćene zarade, tako i na ime naknade štete u visini razlike između pripadajućeg i isplaćenog uvećanja zarade prema Zaključku Vlade RS 05 broj 120-335/2007-14 od 25.12.2008. godine, imajući u vidu da je zarada koju je on primio, sa minulim radom i uvećanjem od 50% na ime tzv. „kosovskog dodatka“ po osnovu Zaključka Vlade, isplaćena u višem iznosu u odnosu na obračunatu minimalnu zaradu, sa uvećanjem po osnovu minulog rada. Po mišljenju drugostepenog suda, obezbeđenim sredstvima iz budžeta i isplatom u skladu sa Zaključkom Vlade, tužiocu je isplaćena plata u visini minimalne zarade, zbog čega je, po mišljenju drugostepenog suda, tužbeni zahtev tužioca neosnovan.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 5. stav 2. Zakona o platama službenika i nameštenika u organima autonomne pokrajine i lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“ br. 113/17 i 86/19), propisano je pravo na isplatu minimalne zarade.

Odlukom Vlade Republike Srbije, Zaključkom 05 broj 120-335/2007-14 od 25.12.2008. godine, prihvaćena je informacija o obračunu i isplati plata, zarada i naknada zaposlenima u organima, organizacijama, javnim službama i javnim preduzećima sa teritorije KiM, tako da, prema zaključcima koji su doneti do tog momenta, zaposleni koji žive i rade na teritoriji KiM primaju uvećanu zaradu, ali je saglasno Zakonu o budžetskom sistemu, procenat uvećanja zarade odnosno plate od 100% zamenjen procentom od 50%.

U konkretnom slučaju, tužiocu je plata obračunata u nižem iznosu od minimalne zarade, pa je na taj iznos vršeno uvećanje od 50% mesečno.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, takav obračun nije pravilan.

Tužilac ima pravo na isplatu plate u visini minimalne zarade i pravo na uvećanje od 50% obračunato na taj iznos. Isplaćena ukupna zarada tužiocu sa tzv. „kosovskim dodatkom“ u spornom periodu je više od minimalne zarade, ali je niža od iznosa koji se dobija obračunom plate u visini minimalne zarade uz uvećanje od 50% mesečno. Zbog toga je pravilan zaključak prvostepenog suda da tužilac ima pravo na utuženu razliku zarade, a pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1. i 154. Zakona o parničmom postupku.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu prvom izreke, doneo primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Odluku o troškovima revizijskog postupka, sadržanu u stavu drugom izreke, Vrhovni kasacioni sud je doneo primenom odredbe člana 165. stav 2. u vezi člana 153. stav 1. i člana 154. Zakona o parničnom postupku. Tužiocu su priznati troškovi revizijskog postupka na ime angažovanja punomoćnika – advokata za sastav revizije 18.000,00 dinara, primenom važeće Advokatske tarife („Službeni glasnik RS“ broj 37/21) i za sudske takse na reviziju od 4.020,00 dinara i odluku po reviziji od 6.030,00 dinara, primenom važeće Taksene tarife.

Troškovi revizijskog postupka na ime angažovanja zastupnika za sastav odgovora na reviziju, tuženom nisu bili potrebni na osnovu odredbe člana 154. stav 1. Zakona o parničnom postupku, pa je Vrhovni kasacioni sud odluku kao u stavu trećem izreke doneo primenom odredbe člana 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić