Apelacioni sud u Beogradu je, presudom Gž1 2899/20 od 30.03.2022. godine, stavom prvim izreke, odbio kao neosnovanu žalbu tužene i potvrdio presudu Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1 750/17 od 28.02.2020. godine, u stavu prvom, drugom, trećem, četvrtom i šestom izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je izjavila blagovremenu reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11... 18/20) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a navodima revizije tužene ne ukazuje se na neku drugu bitnu povredu propisanu odredbom člana 407. stav 1. tačka 2. i 3. istog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su bili u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tužene i to: tužilac AA na osnovu zaključenog ugovora o radu od 01.01.2005. godine na radnom mestu šefa blagajne u ekspozituri ..., tako što je aneksom od 01.12.2005. godine premešten u ekspozituru ... od 12.12.2005. godine; tužilac BB na osnovu zaključenog ugovora o radu od 03.10.2005. godine na poslovima kreditnog službenika u ekspozituri ..., tako što je aneksom od 01.12.2005. godine premešten u ekspozituru ... počev od 12.12.2005. godine i tužilja VV na osnovu ugovora o radu od 30.05.2007. godine na radnom mestu pripravnik – blagajnik u ekspozituri ..., tako što je aneksom od 01.06.2008. godine raspoređena na poslove službenika operativne podrške u ekspozituri ... . Svi tužioci su potpisali osporene Sporazume o prestanku radnog odnosa nakon što su pozvani na sastanak sa regionalnim direktorom za područje ..., GG i regionalnim menadžerom za područje ..., DD, 02.05.2009. godine. U sporazumima o prestanku radnog odnosa, koji su sa tuženom bankom zaključili tužioci BB i VV 02.04.2009. godine, navedeno je da je Sporazum zaključen na osnovu odredbe člana 177. stav 1. i 192. Zakona o radu, tako što je u članu 2. Sporazuma određeno da tužiocima radni odnos kod poslodavca prestaje 02.05.2009. godine i da potpisom ovog sporazuma ugovorne strane saglasno konstatuju da je poslodavac pisanim putem u prilogu sporazuma obavestio zaposlenog o posledicama zaključenja sporazuma na ostvarivanje prava za slučaj nezaposlenosti. Tužilac AA je takođe sa tuženom bankom zaključio Sporazum o prestanku radnog odnosa, iste sadržine, pri čemu je on podneo i zahtev za izdavanje preporuke koja mu je potrebna za zasnivanje radnog odnosa u ... banci. Predsednik Izvršnog odbora tužene je tužiocu AA izdao preporuku u kojoj je navedeno da je on bio zaposlen kod tužene u periodu od 01.10.2002. godine do 02.05.2009. godine na poslovima blagajnika, a kasnije na poslovima glavnog blagajnika u ekspozituri ... i da je za vreme rada kod tužene se pokazao kao veoma savesna i odgovorna osoba, te da je radne zadatke izvršavao precizno u zadatim vremenskim rokovima i pokazao dobre organizacione sposobnosti, pa ga je tužena preporučila kao vrednog i pouzdanog radnika imajući u vidu sve kvalitete koje je pokazao tokom radnog odnosa kod tužene. Tužioci su u svojim iskazima detaljno i saglasno opisali način na koji su pozvani na sastanak na kome su svi potpisali predmetne Sporazume o prestanku radnog odnosa, tako što nisu znali tačan povod sastanka, budući da prethodno nisu razgovarali sa direktorima svojih filijala zbog čega idu na razgovor u centralu, čak su mislili da se radi o unapređenju, a nisu bili upoznati ni sa načinima prestanka radnog odnosa. Potpisivanje sporazuma svi tužioci su pravdali time što nisu znali šta se sve unosi u radnu knjižicu zaposlenog, te da nisu želeli da im bude upisano da su dobili otkaz. S tim u vezi, AA se izjasnio da mu je GG ukazala da ako ne potpiše sporazum, onda će mu u radnoj knjižici biti upisane loše karakteristike, pa će imati male šanse za sledeći posao, dok se tužilac BB izjasnio da mu je na sastanku rečeno da banka nije zadovoljna njegovim radom, da je vreme za rastanak, te da je najbolji način da se to obavi preko sporazumnog raskida radnog odnosa, jer ukoliko mu banka da otkaz, ta napomena će mu stajati u radnoj knjižici i uticati na njegovo buduće zaposlenje. Tužilja VV se izjasnila da je na sastanku rečeno da će u slučaju potpisivanja sporazuma raskida radnog odnosa dobiti preporuku i novčanu naknadu sa biroa, a suprotnom će se otkaz ubeležiti u knjižicu i neće dobiti preporuku. Pre potpisivanja osporenih sporazuma, tužena tužioce nije pisanim putem obavestila o posledicama za slučaj nezaposlenosti, već je to učinjeno istovremeno uz potpisivanje sporazuma. Regionalni menadžer tužene, DD se u svom iskazu izjasnio da je inače praksa u banci bila da rukovodioci zaposlenima u prvoj istanci razjasne okolnosti i ponude sporazumni raskid i tek onda imaju razgovor sa višom instancom, međutim, u ovom slučaju postojao je ogroman pritisak iz menadžmenta banke da „kako znaju i umeju“ ubede određene zaposlene da sporazumno raskinu radni odnos, zbog čega je tim zaposlenima, na razgovorima, saopštavano da ih banka više ne vidi na njihovim radnim mestima, da nezadovoljavaju svojim radom, pa im je ukazivano da ukoliko ne potpišu sporazumni raskid radnog odnosa, u radnim knjižicima će se ubeležiti da su dobili otkaz.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev tužilaca usvojili i poništili predmetne sporazume o prestanku radnog odnosa, pa su tuženu obavezali da tužioce vrati na rad, primenom odredbe člana 175. stav 1. tačka 3, 177. stav 1. i 2. i 191. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 54/09).

Po mišljenju prvostepenog suda, zaključivanje osporenih sporazuma nije izvršeno u propisanoj proceduri i nije predstavljalo slobodno izraženu volju tužilaca koja je formirana njihovim dovođenjem u zabludu netačnim prikazivanjem činjenice o unošenju negativnih podataka u radnu knjižicu, što je zabranjeno. Takođe uslovljavanje dobijanja preporuke za novi posao potpisivanjem sporazuma, jasno govori o uticaju na volju tužilaca, a posebno kod činjenice da tužioci prethodno nisu razgovarali sa direktorima svojih filijala, niti su znali zbog čega idu na razgovor u centralu banke, pa su oni, po mišljenju prvostepenog suda, zaključenjem predmetnih sporazuma o prestanku radnog odnosa bili izigrani i prevareni. Po mišljenju tog suda, u pitanju je bio pritisak takvog intenziteta da je sprečio tužioce da slobodno formiraju volju i da razložno razmisle i donesu odluku u vezi sa potpisivanjem sporazuma, a postupanje rukovodilaca banke, sa opisanim instrukcijama, ne može se smatrati uobičajenim standardima ponašanja. Posledica nezakonitog prestanka radnog odnosa je reintegracija tužilaca, odnosno obaveza tužene da ih vrati na rad na osnovu odredbe člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Po mišljenju drugostepenog suda, u konkretnom slučaju je nesumnjivo utvrđeno da pre zaključenja sporazuma o prestanku radnog odnosa, koji su zaključeni između parničnih stranaka 02.04.2009. godine, nije poštovana zakonska procedura iz člana 177. stav 2. Zakona o radu, u smislu da je tužena pre zaključenja sporazumnog raskida radnog odnosa, pisanim putem obavestila tužioca o posledicama do kojih tada dolazi, odnosno na činjenicu da sporazumni prestanak radnog odnosa isključuje pravo na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti, kao i pravo na penzijsko i invalidsko osiguranje.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 175. stav 1. tačka 3. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 75/14), propisano je da radni odnos prestaje, između ostalog, sporazumom između zaposlenog i poslodavca. Sporazumni prestanak radnog odnosa propisan je u odredbi člana 177. istog Zakona, tako što radni odnos može da prestane na osnovu pisanog sporazuma poslodavca i zaposlenog. Pre potpisivanja sporazuma, poslodavac je dužan da zaposlenog pisanim putem obavesti o posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti (stav 2). Pravne posledice nezakonitog prestanka radnog odnosa propisane su odredbom člana 191. stav 1. Zakona o radu, tako što ako sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, na zahtev zaposlenog, odlučiće da se zaposleni vrati na rad, da mu se isplati naknada štete i uplate pripadajući doprinosi za obavezno socijalno osiguranje za period u kome zaposleni nije radio.

U konkretnom slučaju, tužioci tuženoj, kao poslodavcu, nisu dostavili predlog za sporazumni raskid radnog odnosa, niti im je bio poznat razlog zbog koga su pozvani u centralu tužene banke. Tužena je, na sastanku tužilaca sa ovlašćenim predstavnicima banke 02.04.2009. godine, tužiocima ukazala da banka nije zadovoljna njihovim radom i tražila od njih da potpišu sporazumni predlog za prestanak radnog odnosa, iako kod tužilaca nije postojala volja da im prestane radni odnos kod tužene. Postupak sporazumnog prestanka radnog odnosa započinje predlogom jedne od strana u kom podnosilac predloga predlaže sporazumni raskid ugovora o radu, a predlogom, se u zavisinosti od podnosioca predloga, ostavlja rok za izjašnjenje. Ukoliko druga strana prihvati predlog za sporazumni prestanak radnog odnosa regulisanje međusobni prava i obaveza ugovornih strana se reguliše sporazumom o prestanku radnog odnosa koji mora biti zaključen u pisanoj formi, uz obavezu poslodavca da zaposlenog, takođe u pisanoj formi, obavesti o posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti. Dakle, kod sporazumnog prestanka radnog odnosa pojavljaju se kao relevantni akti, predlog poslodavca ili zaposlenog za sporazumni prestanak radnog odnosa, sporazum o prestanku radnog odnosa i obaveštenje o posledicama u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti.

U konkretnom slučaju, nije postojala volja tužilaca da im prestane radni odnos kod tuženog, pa oni nisu tuženoj podneli predlog za sporazumni prestanak radnog odnosa, niti je takav predlog njima podnela banka (tužena), kao poslodavac, koja, s tim u vezi, pre zaključenja sporazumnog raskida radnog odnosa sa tužiocima, njih nije, pisanim putem obavestila o posledicama do kojih tada dolazi, odnosno na činjenicu da sporazumni prestanak radnog odnosa isključuje pravo na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti, kao i pravo na penzijsko i invalidsko osiguranje. Tužiocima je, od strane ovlašćenih rukovodilaca tužene, predočeno da banka nije zadovoljna njihovim radom, pa je od njih traženo da potpišu sporazumni predlog za prestanak radnog odnosa, koji su oni i potpisali, međutim, taj sporazum nije bio proizvod podudarne volje poslodavca i zaposlenog, koja treba da bude izražena slobodno, jasno, nedvosmisleno i bez mana volje. Kod takvog stanja stvari, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je tužiocima nezakonito prestao radni odnos kod tužene, pa je tuženu obavezao da ih vrati na rad, a tužena neosnovano u reviziji pobija pravilnost primene materijalnog prava.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu njegov ishod.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić