Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 2751/21 od 16.11.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Višeg suda u Novom Pazaru P 2/21 od 08.07.2021. godine u stavu drugom, u stavu trećem, u stavu četvrtom, u stavu petom, u stavu šestom i u stavu sedmom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Višeg suda u Novom Pazaru P 2/21 od 08.07.2021. godine u stavu prvom i stavu osmom izreke, tako što je: usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da tužiocu zbog neosnovanog lišenja slobode – vreme provedeno u pritvoru, isplati iznos od 100.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom po stopi utvrđenoj Zakonom o zateznoj kamati počev od dana presuđenja, pa do isplate; odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime neosnovanog lišenja slobode – vreme provedeno u pritvoru, preko iznosa od dosuđenog stavom drugim alineja 1 izreke te presude, isplati iznos od još 500.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom po stopi utvrđenoj Zakonom o zateznoj kamati, od dana podnošenja tužbe pa do dana isplate, kao i na ime zakonske zatezne kamate po stopi utvrđenoj Zakonom o zateznoj kamati od dana podnošenja tužbe pa do presuđenja, na iznos dosuđen u stavu drugom alineja prva naznačene presude; obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 209.928,00 dinara. Stavom trećim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. tav 1. ZPP-a.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. ZPP-a, u granicama revizijskih navoda, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku donošenja drugostepene presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen u MUP-u Republike Srbije od 1988. godine i raspoređen u SGP ... u regionalnom centru prema ... . Dana 31.10.2009. godine, na osnovu rešenja MUP-a Novi Pazar PS ... br. KU-114/09 LS 15/09, tužilac je zadržan u pritvoru zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo primanja mita iz člana 367. stav 1. KZ S. Rešenjem Okružnog suda u Novom Pazaru Kv.br. 368/09 od 06.11.2009. godine tužiocu je ukinut pritvor. U pritvoru je bio od 31.10.2009. godine do 06.11.2009. godine. Protiv njega je pokrenut i disciplinski postupak, ali isti nije okončan. Presudom Višeg suda u Novom Pazaru K.br. 47/10 od 05.07.2011. godine, koja presuda je postala pravnosnažna, tužilac je na osnovu člana 355. tačka 2. ZKP-a oslobođen da je izvršio krivično delo primanja mita. Rešenjem MUP-a Republike Srbije .../... broj ...-.../... od 10.11.2009. godine, udaljen je sa posla, a rešenjem ... br. ...-...-.../... od 28.05.2010. godine tužiocu je prestao radni odnos, zbog bezbednosnih smetnji. Protiv navedenog rešenja tužilac je podneo tužbu Upravnom sudu, koji postupak je okončan presudom Upravnog suda – Odelenje u Kragujevcu I-1 U.br. 24513/10 od 08.12.2011. godine, kojom je odbijena žalba tužioca izjavljena protiv rešenja Ministarstva unutrašnjih poslova RS ... broj ...-...- .../... od 28.05.2010. godine kojim je tužiocu kao radniku MUP-a, Uprave granične policije, prestao radni odnos sa 28.05.2010. godine zbog bezbednosnih smetnji. Presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp.br. 77/12 od 04.06.2012. godine, odbijen je zahtev tužioca za preispitivanje sudske odluke – presude Upravnog suda – Odelenje u Kragujevcu I-1 U.br. 24513/10 od 08.12.2011. godine. Veštačenjem od strane veštaka psihijatra, utvrđeno je da je tužilac za vreme i zbog boravka u pritvoru doživeo psihičke traume. Lečio se ambulantno i bolnički u periodu od 09.11.2009. godine do 25.07.2018. godine, a po dijagnozi posttraumatski stresni poremećaj. Zbog boravka u pritvoru povređeni su mu čast i ugled. Trpeo je odgovarajuće bolove jakog, srednjeg i lakog intenziteta. Psihičke smetnje koje je pretrpeo dovele su do trajnog umanjenja opšte životne aktivnosti i predstavljaju posledice koje remete njegov normalan život i rad, da su te posledice izražene u srednjem stepenu i iznose 35%.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, polazeći od odredbe člana 584. stav 1. tačka 1. ZKP i člana 172. i člana 200. ZOO, prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužioca u vezi naknade štete zbog neosnovanog lišenja slobode delimično osnovan i odmerio jedinstvenu novčanu naknadu za duševne bolove zbog neosnovanog lišenja slobode u iznosu od 600.000,00 dinara. U preostalom delu za naknadu nematerijalne štete, tužbeni zahtev je odbio kao neosnovan. U pogledu zahteva za naknadu materijalne štete, prvostepeni sud nalazi da između sada pokrenute parnice i ranije pravnosnažno okončanog upravnog postupka – tačnije presude Upravnog suda – Odeljenja u Kragujevcu I-1 U.br. 24513/10 od 08.12.2011. godine postoji identitet zahteva i stranaka, sa kojih razloga je i odbacio kao nedozvoljenu tužbu tužioca u delu kojim je tražio poništaj rešenja Ministarstva unutrašnjih poslova ... broj ...-...-.../... od 28.05.2010. godine, jer je njegova zakonitost bila predmet preispitivanja u pravnosnažno okončanom sudskom postupku. Shodno toj odluci, prvostepeni sud je odbio kao neosnovan deo zahteva za vraćanje na rad, naknadu zbog izgubljene zarade i uplate doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, s obzirom da osnovanost ovog dela tužbenog zahteva je uslovljena zakonitim postupanjem tužene prilikom donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa, čiju zakonitost je ocenio Upravni sud presudom od 08.12.2011. godine.

Odlučujući o žalbama stranaka, Apelacioni sud je potvrdio prvostepenu presudu u odnosu na odbijajući deo tužbenog zahteva tužioca i u delu u kome je odbačena tužba i odbijen tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete, a preinačio je prvostepenu presudu u stavu prvom, tako što je obavezao tuženu na plaćanje naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode tužiocu u iznosu od 100.000,00 dinara, a odbio tužbeni zahtev u preostalom delu za 500.000,00 dinara i obavezao tuženu na plaćanje troškova parničnog postupka u visini od 200.928,00 dinara. Drugostepeni sud zaključuje da je prvostepeni sud pravilno našao da je tužbeni zahtev tužioca u pogledu naknade nematerijalne štete osnovan u pogledu osnova tužbenog zahteva, ali da je prvostepeni sud dosudio previsoki iznos naknade štete po tom osnovu, nalazeći da je iznos od 100.000,00 dinara (imajući u vidu vreme provedeno u pritvoru), odgovarajuća satisfakcija tužiocu za povredu prava ličnosti zbog neosnovanog lišenja slobode. Drugostepeni sud je zaključio da je pravilno postupio prvostepeni sud kada je odbacio tužbu tužioca u odnosu na poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa, kao i kada je odbio tužbeni zahtev za vraćanje na rad i isplatu materijalne štete i zahteva za uplatu doprinosa kao neosnovan, prihvatajući u svemu razloge koje je dao prvostepeni sud.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, revizijski navodi tužioca nisu prihvatljivi.

Pravilno zaključuju nižestepeni sudovi da između pokrenute parnice i ranije pravnosnažno okončanog upravnog spora – presude Upravnog suda – Odelenje u Kragujevcu I-1 U.br. 24513/10 od 08.12.2011. godine, postoji identitet zahteva i stranaka, te da je iz tih razloga bilo neophodno odbaciti kao nedozvoljenu tužbu tužioca u delu u kome je tražio poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa ... br. ...- ...-.../... od 28.05.2010. godine. Odluka Ministarstva unutrašnjih poslova o prestanku radnog odnosa bila je predmet ispitivanja u sudskom postupku (upravnom sporu), pa se stoga preispitivanje te odluke ne može ponovo tražiti u parničnom postupku. Pravilno su postupili nižestepeni sudovi kada su odbili tužbeni zahtev tužioca za vraćanje na rad, isplatu izgubljene zarade i uplatu doprinosa jer je osnovanost tužbenog zahteva u tom delu uslovljena zakonitim postupanjem tužene prilikom donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa, čiju je zakonitost cenio Upravni sud presudom od 08.12.2011. godine, tako što je odbio kao neosnovanu tužbu tužioca. Prema članu 459. stav 2. ZPP-a propisano je da sud tokom celog postupka po službenoj dužnosti pazi da li je stvar pravnosnažno presuđena i ako utvrdi da je parnica pokrenuta o zahtevu o kome je već pravnosnažno odlučeno odbaciće tužbu. Iz činjeničnog stanja u spisima predmeta proizilazi da postoji identitet stranaka i identitet tužbenog zahteva (pravilno je utvrđeno činjenično stanje i shodno tome nižestepeni sudovi su u tom delu pravilno primenili materijalno pravo). Pozivanje tužioca na određene odluke drugih sudova, nije od posebnog značaja, jer se ne radi o istom činjeničnom stanju. Sudska odluka zavisi od utvrđenih činjenica u svakom postupku.

Pravilno je zaključio drugostepeni sud da je tužiocu od strane prvostepenog suda previsoko opredeljena visina naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode. Tužilac ima pravo na naknadu naznačene nematerijalne štete u smislu člana 19. i 200. ZOO, ali kako naknada nematerijalne štete predstavlja satisfakciju zadovoljenjem kojim se ublažavaju poremećaji u psihičkoj sferi oštećenog), to pravilno drugostepeni sud zaključuje da će time bol biti neotklonjen, ali znatno ublažen, kao i da se prilikom dosuđivanja tog vida naknade nematerijalne štete mora voditi računa o ekonomskom stanju društva, odnosno da naknada ne sme izlaziti iz okvira objektivnih i društvenih prilika u državi u kojoj se dosuđuje. Stoga su neosnovani navodi tužioca i u tom delu da mu je prenisko dosuđen iznos naknade nematerijalne štete.

Praksa je da se zbog neosnovanog lišenja slobode, oštećenim licima dosuđuje naknada nematerijalne štete zbog povrede prava ličnosti. Stoji činjenica da ukoliko je kod tužioca nastupilo i određeno oštećenje zdravlja da bi imao pravo i na posebnu naknadu. Međutim, tužilac to nije dokazao. Stoji činjenica da je veštak psihijatar u svom nalazu naznačio da kod njega postoji umanjenje opšte životne aktivnosti koje su trajne za psihičko stanje i koje se procenjuju na umanjenje životne aktivnosti od 35%, ali se ne potkrepljuje u čemu se sastoji to umanjenje životne aktivnosti i da li je to nastupilo usled direktnog uzroka lišenja slobode i zadržavanja u pritvoru u naznačenom periodu. Da bi tužilac stekao pravo na naknadu nematerijalne štete zbog umanjenja životne aktivnosti, a koja je nastala kao posledica neosnovanog lišenja slobode, mora se jasno dokazati da je određeno umanjenje životne aktivnosti nastupilo kao direktna posledica tog lišenja slobode i detaljno prikazati u čemu se sastoji to umanjenje životne aktivnosti, koje su posledice svega toga, što u ovom slučaju nije dokazano.

Nisu od značaja navodi iz revizije da je član 168. Zakona o policiji kasnije izmenjen donošenjem novog Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“, br. 92/11), a ovo iz razloga što se mora poštovati vremenska važnost Zakona. Tužiocu je prestao radni odnos po ranije važećem Zakonu o policiji, isti je protiv rešenja o prestanku radnog odnosa vojevao i o tome je pravnosnažno odlučeno.

Ni ostali navodi iz revizije tužioca nisu od takvog značaja da mogu da dovedu do drugačije odluke suda.

Imajući u vidu sve napred izneto, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić