Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, pobijajući je zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18 i 18/20) – u daljem tekstu: ZPP i utvrdio da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u spornom periodu bila u radnom odnosu kod tuženog na radnom mestu „...“ sa koeficijentom za obračun plate 7,34. U tom periodu, tuženi je tužilji obračunavao i isplaćivao zaradu tako što je osnovicu koju objavljuje Vlada Republike Srbije množila koeficijentom radnog mesta na osnovu metoda obračuna plate od početka primene Zakona o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 34/01... 86/19), a počev od 2001. godine. Pošto je tako dobijena visina osnovne plate u utuženom periodu bila niža od iznosa minimalne zarade, tuženi je tužilji vršio korekciju plate do iznosa minimalne zarade, pa je tužilji isplaćivana plata u visini minimalne zarade. U spornom periodu tuženi nije organizovao ishranu u toku rada, a u obračunskim listama nije iskazao deo zarade koji se odnosi na naknadu ishrane u toku rada i troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Visina potraživanja tužilje utvrđena je na osnovu nalaza i mišljenja veštaka za ekonomsko-finansijsku oblast.

Prvostepeni sud je na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, usvojio tužbeni zahtev tužilje i obavezao tuženu da joj isplati predmetne naknade u iznosima utvrđenim veštačenjem, sa pripadajućom kamatom, jer je zaključio da u iznosu minimalne zarade definisanom u članu 111. Zakona o radu ne može da bude sadržana naknada troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, nezavisno od činjenice što je odredbom člana 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama propisano da koeficijent za obračun plate izražava i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, s obzirom da to pravo nije realizovano kroz konkretnu isplatu.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio tužbeni zahtev tužilje za isplatu navedenih naknada, zaključujući da je pravo tužilje na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, propisano članom 118. Zakona o radu, realizovano kao sastavni deo koeficijenta radnog mesta utvrđenog u skladu sa odredbama Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, u kom slučaju se ne obračunava, niti isplaćuje kao posebna naknada.

Neosnovano se revizijom ukazuje da se navedeni zaključak drugostepenog suda zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 2. stav 2. Zakona o radu, propisano je da se njegove odredbe primenjuju i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drukčije određeno. S obzirom da je tuženi javna služba, to se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, na zarade i druga primanja zaposlenih kod tuženog primenjuje Zakon o platama u državnim organima i javnim službama (''Službeni glasnik RS'' br. 34/01, sa novelama).

Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“ br. 34/01 ... 21/16 i dr.), odredbom člana 1, između ostalog propisano je da se ovim zakonom uređuje način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja zaposlenih u javnim službama koji se finansiraju iz budžeta Republike, Autonomne pokrajne i jedinice lokalne samouprave, a članom 4. stav 2. navedenog zakona propisano je da koeficijent za obračun plate sadrži dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je iznos naknade za ishranu u toku rada i regresa sadržan u koeficijentu prema kome je tužilji isplaćivana plata, u skladu sa članom 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, zbog čega nema pravo na novčanu naknadu koju potražuje postavljenim tužbenim zahtevom, a kako je to pravilno zaključio i drugostepeni sud.

Suprotno navodima revizije, pravilan je zaključak drugostepenog suda da se ne može prihvatiti stav prvostepenog suda o primeni odredbi Zakona o radu, jer se na zaposlene u javnim zdravstvenim službama primenjuje poseban režim radnih odnosa. Naime, nije sporno da se iz koeficijenta osnovne plate za tužilju od 7,34 u isplatnim listama ne vidi struktura, odnosno koji nominalni iznosi predstavljaju navedene naknade, ali sama ta činjenica ne stvara osnov za njihovu isplatu, s obzirom da je pravo zaposlenih na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora realizovano kao sastavni deo koeficijenta radnog mesta svakog zaposlenog na osnovu člana 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama u kom slučaju se ne obračunava i ne isplaćuje kao posebna naknada.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Kako je revizija tužilje odbijena, odbijen je i njen zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka, dok troškovi sastava odgovora na reviziju ne predstavljaju troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice, pa je na osnovu čl. 153. i 154. stav 2. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić