Presudom Apelacionog suda u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine Kž1 PO2 br.3/22 od 22.12.2022. godine, delimičnim usvajanjem žalbi okrivljenog Huseina Mujanovića i njegovih branilaca – advokata Dušana Ignjatovića i Dragana Krgovića, presuda Višeg suda u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine K – PO2 br.3/2021 od 09.05.2022. godine preinačena je tako što je okrivljeni Husein Mujanović oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. KZ SRJ (za radnje opisane pod tačkom 2. izreke prvostepene presude), za koje delo je osuđen na kaznu zatvora u trajanju od četiri godine i šest meseci, u koju kaznu mu je na osnovu člana 50. stav 1. KZ SRJ uračunato vreme provedeno u pritvoru, u periodu od 30.07.2018. godine pa nadalje.

Stavom dva iste presude, žalba Tužioca za ratne zločine odbijena je kao neosnovana.

Na osnovu člana 264. stav 1. u vezi člana 261. ZKP, okrivljeni je obavezan da naknadi troškove krivičnog postupka u iznosu od 154.529,65 dinara i da plati troškove sudskog paušala u iznosu od 15.000,00 dinara, u roku od 15 dana od dana dostavljanja presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja, a na osnovu člana 258. stav 4. ZKP oštećeni su radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva upućeni na parnični postupak.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneli su branioci okrivljenog Huseina Mujanovića – advokati Dragan Krgović i Dušan Ignjatović, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) i 11) ZKP i iz člana 438. stav 2. tačka1), 2) i 3) ZKP, te zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. ZKP, s tim što iz obrazloženja proizilazi da ukazuju na povredu iz člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud preinači pobijane presude tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe, uz istovremeni zahtev da branioci u smislu člana 488. stav 2. ZKP budu obavešteni o održavanju sednice veće Vrhovnog suda.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog Vrhovnom javnom tužilaštvu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, i u sednici veća, koju je održao bez obaveštenja javnog tužioca i branilaca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), nakon razmatranja spisa predmeta i pravnosnažnih presuda protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je nakon ocene navoda izloženih u zahtevu, našao:

Zahtev je neosnovan u delu u kojem se odnosi na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP i na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen, odnosno nema zakonom propisan sadržaj.

Ukazujući na bitnu povredu odredbu krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, branioci okrivljenog u podnetom zahtevu navode da je tačkom 2 optužnice okrivljenom stavljeno na teret da je „prema zatvorenim srpskim civilima ... kao upravnik nečovečno postupao, nanosio im teške duševne patnje ...“ na način opisan u dispozitivu optužnog akta, da je prvostepenom presudom, pored ostalog, oglašen krivim pod tačkom 2 izreke da je „prema zatvorenim srpskim civilima okrivljeni u svojstvu upravnika Vojničkog pritvora oružanih snaga Armije BiH nečovečno postupao, nanosio im teške duševne patnje ...“ na način opisan u izreci, dok je drugostepenom presudom oglašen krivim što je „prema zatvorenim civilima nečovečno postupao i nanosio im velike duševne patnje ...“ na način opisan u izreci drugostepene presude. Prema navodima zahteva, drugostepeni sud je na ovaj način samoinicijativno proširio krug oštećenih sa „zatvorenih srpskih civila“ na sve „zatvorene civile“, i oglasio okriljenog krivim za širi krug lica, a time i za veću kriminalnu količinu od one za koje je optužen, pri čemu je i izmenom reči „teške duševne patnje“ u „velike duševne patnje“ prekoračio optužnicu te se i zbog ovoga prema stavu branilaca postavljanja pitanje identiteta presude i optužbe u konkretnom slučaju.

Suprotno izloženim navodima zahteva, Vrhovni sud nalazi da pobijanim pravnosnažnim presudama nije prekoračena optužba, odnosno da nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Naime, odredbom člana 420. stav 1. ZKP, propisano je da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo, i samo na delo koje je predmet optužbe, sadržane u podnetoj, odnosno na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici. Dakle, između optužbe i presude mora da postoji identitet i podudarnost u pogledu subjektivne i objektivne istovetnosti dela.

Prekoračenje optužbe podrazumevalo bi izmenu činjeničnog opisa radnji izvršenja krivičnog dela opisanog u optužnom aktu i to, dodavanjem veće kriminalne volje okrivljenom, kojom se otežava položaj okrivljenog u pogledu pravne ocene dela ili krivične sankcije.

U konkretnom slučaju, po nalaženju ovoga suda, činjenični opis u izreci drugostepe presude ostao je u granicama činjeničnog opisa iz optužnog akta, odnosno u granicama onih činjenica i okolnosti na kojima se optužba zasniva, te nije povređen identitet optužbe i presude na štetu okrivljenog. Time što je Apelacioni sud u Beogradu, kao drugostepeni, okrivljenog oglasio krivim da je „prema zatvorenim civilima“ umesto „prema zatvorenim srpskim civilima“ nečovečno postupao i nanosio im „velike“ umesto „teške“ duševne patnje, nije otežan položaj okrivljenog, niti je na taj način proširen krug lica prema kojima je nečovečno postupao, a nije oglašen krivim ni za veću kriminalnu količinu od one za koju ga je tužilaštvo optužilo, obzirom da na ovaj način nije povećan krug lica prema kojima je okrivljeni nečovečno postupao.

Naime, time što je izbacio pridev „srpski“, drugostepeni sud nije uveo nova lica kao oštećene, a iz obrazloženja drugostepene presude jasno proizilazi da su lica u odnosu na koja je okrivljeni preduzimao radnje krivičnog dela, opisane u izreci, ostala ista kao u optužnom aktu i da se upravo radi o licima srpske nacionalnosti, pa imajući u vidu da nacionalna pripadnost nije element predmetnog krivičnog dela, to drugostepeni sud izostavljanjem prideva „srpski“, u izreci presude nije prekoračio optužni akt. Prema tome, ne može se reći da je navedenim izostavljanjem povređen objektivni identitet optužbe i presude na štetu okrivljenog, o čemu je drugostepeni sud u obrazloženju svoje odluke dao dovoljne i jasne razloge na strani 14, stav peti i šesti, koje ovaj sud u svemu prihvata kao pravilne i u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP na te razloge upućuje.

Drugostepeni sud je na istoj strani, stav sedmi i osmi svoje odluke dao i jasne razloge zbog čega je ispred reči „duševne patnje“ pridev „teške“ zamenjen pridevom „velike“, koje razloge Vrhovni sud takođe prihvata kao pravilne te na te razloge upućuje, u smislu člana 491. stav 2. ZKP.

Po oceni ovoga suda činjenični opis u izreci drugostepene presude ostao je u granicama činjeničnog osnova iz optužnog akta, odnosno u granicama onih činjenica i okolnosti na kojima se optužba zasniva, pa kada se ima u vidu i da je drugostepeni sud izostavio i pojedine delove optužbe koji nisu dokazani (odnosno radnje izvršenja opisane pod tačkom 1 i pod tačkom 3 optužnog akta), to je očigledno da navedenim izmenama (izostavljanjem prideva „srpskih civila“ i zamenom prideva „teške“ u „velike“ duševne patnje), položaj okrivljenog nije promenjen na njegovu štetu, kako se to neosnovano ističe u podnetom zahtevu, obzirom da okrivljenom nije dodata veća kriminalna volja, već je nasuprot tome izostavljanjem radnji opisanih pod tačkama 1 i 3 optužnog akta, okrivljenom faktički smanjena „kriminalna količina“ koja mu je stavljena na teret optužnim aktom. Stoga u konkretnom slučaju očigledno nije povređen objektivni identitet optužbe i presude na štetu okrivljenog.

Iz navedenih razloga, podneti zahtev u delu u kojem se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, ocenjen je kao neosnovan.

Neosnovani su i navodi zahteva kojima se ukazuje da je pravnosnažnim presudama učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Prema navodima zahteva, navedena povreda krivičnog zakona učinjena je na taj način što u izreci presude nije označena vinost okrivljenost, odnosno svest i volja za vršenje krivičnog dela, pa delo zbog kojeg je oglašen krivim ne sadrži sva obeležja predmetnog krivičnog dela.

Ni ovi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog nisu mogli biti prihvaćeni kao osnovani.

Naime, radnja izvršenja krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva propisana je odredbom člana 142. stav 1. KZ SRJ, pa pored ostalog ratni zločin protiv civilnog stanovništva čini lice koje „kršeći pravila međunarodnog prava za vreme rata, oružanog sukoba ili okupacije, naredi ... da se prema civilnom stanovništvu vrše ubistva, mučenja, nečovečna postupanja ...“.

Prema činjeničnom opisu iz izreke drugostepene presude, proizilazi da je okrivljeni Husein Mujanović oglašen krivim da je prekršio pravila međunarodnog prava sadržana u članovima 3. stav 1. tačka 1) (c) Ženevske konvencije o zaštiti građanskih lica za vreme rata od 12. avgusta 1949. godine, 4. stav 1. i 5. stav 1. (b) dopunskog protokola uz Ženevsku konvenciju od 12. avgusta 1949. godine o zaštiti žrtava nemeđunarodnog oružanog sukoba (Protokola II) uz navedenu konvenciju, na taj način što je za vreme nemeđunarodnog oružanog sukoba koji se vodio na teritoriji Republike Bosne i Hercegovine, između Vojske Republike Srpske i Armije BiH, kao pripadnik oružanih snaga Armije BiH i to kao upravnik vojničkog pritvora oružanih snaga Armija BiH – Ilidža, u Hrasnici, ulica Igmanski partizanski odred broj 11, prema zatvorenim civilima nečovečno postupao i nanosio im velike duševne patnje tako što im nije obezbedio minimalne živote uslove na način opisan u izreci drugostepene presude. Preduzeta radnja i po oceni ovoga suda predstavlja radnju nečovečnog postupanja, jer je istom učinjena povreda ličnog dostojanstva civilnog stanovništva predviđena članom 3. Ženevske konvencije, o čemu je drugostepeni sud na strani 8. 9, 12. i 13. obrazloženja drugostepene presude dao jasne razloge.

Imajući u vidu navedeno, to po oceni ovoga suda iz činjeničnog opisa radnji izvršenja krivičnog dela koje je okrivljenom Huseinu Mujanoviću stavljeno na teret, a koje predstavljaju jednu od alternativno predviđenih radnji ovog krivičnog dela (nečovečno postupanje) proizilaze sve objektivne činjenice i okolnosti koje čine obeležja krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142. stav 1. KZ SRJ, zbog kog je okrivljeni pravnosnažnom presudom oglašen krivim.

Po pitanju ukazivanja branioca okrivljenog – da u izreci presude nedostaje vinost okrivljenog, odnosno svest i volja za izvršenjem krivičnog dela (subjektivni element krivičnog dela), Vrhovni sud nalazi da su tačni navodi zahteva da u izreci pravnosnažne presude nije formulisan zakonski tekst umišljaja, odnosno da je učinilac bio svestan svog dela i hteo njegovo izvršenje. Međutim, umišljajno postupanje okrivljenog u formi direktnog umišljaja proizilazi iz samog činjeničnog opisa radnje izvršenja predmetnog krivičnog dela, u delu gde je opredeljeno da je prema zatvorenim civilima nečovečno postupao i nanosio im velike duševne patnje, uz konkretan opis radnji koje predstavljaju nečovečno postupanje, o čemu je takođe drugostepeni sud izneo detaljne razloge na strani 13 stav 3 i 4 obrazloženja, nalazeći da je okrivljeni kritičnom prilikom postupao sa direktnim umišljajem, te da je bio svestan kako svojih postupaka u odnosu na civile, tako i njihovih posledica, pri čemu je hteo izvršenje krivičnog dela i nastupele posledice, uz zaključak da uračunljivost okrivljenog u vreme izvršenja dela nije dovedeno u sumnju, a sve to imajući u vidu član 8. KZ SRJ, koji je u konkretnom slučaju primenjen.

Stoga je zahtev za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog i u ovom delu, kojim se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, ocenjen neosnovanim.

U ostalom delu, isti zahtev je nedozvoljen i nema zakonom propisan sadržaj, iz sledećih razloga:

U preostalom delu, branioci okrivljenog polemišu sa validnošću iskaza saslušanih svedoka, odnosno oštećenih, u odnosu na životne uslove u pritvoru i polemišu sa periodom u kome je okrivljeni bio upravnik pritvora, dakle, ukazuje se na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu ocenu dokaza, odnosno na povredu člana 440. ZKP u vezi člana 16. stav 5. ZKP. Pored toga, u uvodu, kao razlog podnošenja zahteva, branioci okrivljenog ističu i bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP i iz člana 438. stav 2. tačka 2) i 3) ZKP, pa kako odredbom člana 485. stav 4. ZKP nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog navedenih bitnih povreda odredaba krivičnog postupka, niti zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, odnosno povrede odredaba člana 440. i člana 16. stav 5. ZKP, to je podneti zahtev u ovom delu ocenjen kao nedozvoljen.

U uvodu, kao razlog podnošenja, branioci okrivljenog navode i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, zbog koje povrede je podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti dozvoljeno okrivljenima preko branilaca. Međutim, u obrazloženju zahteva branioci ne preciziraju u čemu se navedena povreda zakona ogleda i na kojim nezakonitim dokazima se pobijane presude zasnivaju, pa je Vrhovni sud ocenio da zahtev za zaštitu zakonitosti u ovom delu nema zakonom propisan sadržaj, u smislu člana 484. ZKP.

Sa svega izloženog, a na osnovu člana 491. stav 1. i 2. ZKP, u delu kojim je zahtev odbijen kao neosnovan, na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP, u delu u kojem je zahtev odbačen kao nedozvoljen, te na osnovu člana 487. stav 1. tačka 3) u vezi člana 484. ZKP, u delu u kojem je zahtev odbačen jer nema zakonom propisan sadržaj, doneta je odluka kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                      Predsednik veća-sudija

Snežana Medenica, s.r.                                                                                 Milena Rašić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić