Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je izjavila blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu je rešenjem nadležnog organa tužene od 27.12.1971. godine, priznato svojstvo mirnodopskog vojnog invalida, privremeno, sa pravom na ličnu invalidninu. Tužena je tužiocu isplaćivala ličnu invalidninu do juna 1999. godine kada je isplatu obustavila bez zakonskog razloga. Veštačenjem od strane sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđen je iznos neisplaćenih ličnih invalidnina za period na koji se odnosi postavljeni tužbeni zahtev tužioca. Tužbu protiv tužene Republike Srbije tužilac je podneo 17.11.2017. godine a tužena je, u odgovoru na tužbu istakla prigovor zastarelosti tužiočevog potraživanja.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su, primenom odredbe čl. 172. i 376. Zakona o obligacionim odnosima, zaključili da je tužena odgovorna za štetu koju je tužilac pretrpeo usled nezakonitog rada njenog organa koji tužiocu nije isplaćivao ličnu invalidninu, pa je tužbeni zahtev tužioca delimično usvojen i tužena obavezana da mu naknadi štetu u visini pojedinačnih mesečnih iznosa neisplaćene invalidnine, sa pripadajućom kamatom. Pritom, prvostepeni sud je zaključio da je potraživanje tužioca delimično zastarelo za oktobar 2013. godine imajući u vidu da je on tužbu protiv tuženog Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih Srbije podneo 16.12.2016. godine, dok je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu u usvajajućem delu i tuženu obavezao da mu naknadi štetu na ime neisplaćene lične invalidnine za period od oktobra 2014. godine do oktobra 2016. godine, nalazeći da je zastarelost prekinuta 17.11.2017. godine kada je tužilac tužbu podneo protiv tužene Republike Srbije, dok je tužbu podnetu protiv tuženog Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, tužilac povukao, imajući u vidu da taj tuženi nije pasivno legitimisan u ovoj pravnoj stvari, pa je, po mišljenju drugostepenog suda, tužiočevo potraživanje zastarelo za period pre oktobra meseca 2014. godine.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 21. Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca („Službeni list SRJ“, broj 24/98, „Službeni glasnik RS“, br. 101/2005... 111/2009), važećem u vreme prestanka isplate predmetne naknade, propisano je da su osnovna prava vojnog invalida između ostalog lična invalidnina, dodatak za negu i pomoć, ortopedski dodatak, a da se procenat vojnog invaliditeta (član 24. stav 2), određuje trajno ili privremeno srazmerno oštećenju organizma koje je nastalo kao posledica rane, povrede, ozlede ili bolesti zadobijene pod okolnostima utvrđene tim zakonom.

Odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

U konkretnom slučaju, nepravilnim radom organa tužene, tužiocu je pričinjena šteta jer mu u periodu od oktobra 2014. godine do oktobra 2016. godine nije isplaćivana lična invalidnina, pri čemu je tužilac ostvario pravo na isplatu te naknade na osnovu konačnog rešenja nadležnog organa tužene, pa je tužena dužna da tužiocu naknadi pričinjenu štetu za period za koji njegovo potraživanje nije zastarelo, u smislu odredbe člana 376. u vezi člana 186. Zakona o obligacionim odnosima.

Neosnovani su navodi revizije tužene da je materijalno pravo pogrešno primenjeno jer se ovde radi o povremenim potraživanjima na koje kamata teče od dana podnošenja tužbe, na osnovu člana 279. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima. Suprotno tim navodima revizije, osnov potraživanja tužioca nije isplata povremenog potraživanja – lične invalidnine, već naknada štete zbog nezakonitog rada organa tužene, na osnovu odredbe člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Pošto se obaveza naknade štete smatra dospelom od trenutka nastanka štete, na osnovu odredbe člana 186. istog Zakona, sledi da je tužena u docnji od dana kada je tužiocu trebalo da isplati predmetne naknade imajući u vidu da se na osnovu odredbe člana 28. stav 1. Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca, naknada na ime lične invalidnine određuje u mesečnim iznosima i isplaćuje po isteku meseca za koji se vrši isplata (član 71).

Neosnovani su navodi revizije tužene da tužilac nije dostavio konačno rešenje o priznavanju prava na invalidninu. Suprotno tome, tužilac je uz tužbu priložio rešenje Sekretarijata za zdravstvo i socijalnu politiku Socijalističke autonomne pokrajine Kosovo broj 580-2176 od 27.12.1971. godine, iz čijeg sadržaja sledi da je tužiocu, priznatom privremenom mirnodopskom vojnom invalidu V grupe, tim rešenjem priznato svojstvo stalnog mirnodopskog vojnog invalida VI grupe sa 60% invaliditeta i sa pravom na ličnu invalidninu u mesečnom iznosu od 298,00 dinara sve dok ne nastupi koji od razloga da mu se ovo pravo smanji ili ukine. Zbog toga tužena nesonovano ukazije na pogrešnu primenu materijlnog prava.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 2. i člana 154. Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu njegov ishod.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić