U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP na koju se u reviziji ukazuje. Nije učinjena ni bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. tačka 5. ZPP, jer drugostepeni sud nije prekoračio tužbeni zahtev.

Prema stanju u spisima predmeta i utvrđenim činjenicama, tužilac je tužbom podnetom 19.01.2017. godine istakao zahtev da sud utvrdi diskriminatorsko ponašanje tužene i da se obaveže tužena da mu na ime naknade nematerijalne štete, kao posledice diskriminatorskog postupanja, isplati 13.000,00 dinara. Tužbu je zasnovao na činjenici da je Privrednom sudu u Pančevu, u svojstvu izvršnog poverioca, podneo predlog za izvršenje po osnovu vedostojne isprave – račun br. .../... od 24.06.2016.godine, protiv izvršnog dužnika Druge mesne zajednice Kovin, radi prinudne naplate, da je protiv rešenja o izvršenju Privrednog suda u Pančevu Iv 250/16 od 07.07.2016. izvršni dužnik izjavio prigovor, te da je isti sud doneo rešenje od 30.08.2016. godine i stavio van snage rešenje o izvršenju od 07.07.2016.godine i predmet dostavio parničnom odeljenju na postupanje povodom prigovora protiv platnog naloga, čime je tužena preko svojih organa - Privrednog suda u Pančevu u predmetu Iv 250/2016, postupala diskriminatorski prema tužiocu, radnjama navedenim u tužbenom zahtevu, na osnovu imovinske i političke različitosti, teritorijalne pripadnosti i stručne osposobljenosti tužioca u oblasti građevinarstva.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da tužilac nije diskriminisan radnjama tužene.

Članom 21. Ustava RS utvrđeno je da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta. Zabrana diskriminacije zajemčena je i međunarodnim pravnim izvorima – Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (član 14.), Dodatnim protokolom broj 12 uz Evropsku konvenciju i Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima (član 26).

Članom 142. stav 2. Ustava RS propisano je da su sudovi samostalni i nezavisni u svom radu i sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, kada je to predviđeno zakonom, opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora. Odredbom člana 145. stav 2, 3. i 4. Ustava propisano je da se sudske odluke zasnivaju na Ustavu, zakonu, potvrđenom međunarodnom ugovoru i propisu donetom na osnovu zakona. Sudske odluke su obavezne za sve i ne mogu biti predmet vansudske kontrole. Sudsku odluku može preispitivati samo nadležni sud, u zakonom propisanom postupku.

Zakon o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“, br. 22/09), u članu 2. stav 1. propisuje da izrazi „diskriminacija“ i „diskriminatorsko postupanje“ označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe, kao i članove njihovih porodica, ili njima bliska lica na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima, a stavom 2. da izrazi „lice“ i „svako“ označavaju onog ko boravi na teritoriji Republike Srbije ili na teritoriji pod njenom jurisdikcijom, bez obzira na to da li je državljanin Republike Srbije, neke druge države ili je lice bez državljanstva, kao i pravno lice koje je registrovano, odnosno obavlja delatnost na teritoriji Republike Srbije. Članom 3. stavom 1. istog zakona propisano je da svako ima pravo da ga nadležni sudovi i drugi organi javne vlasti Republike Srbije efikasno štite od svih oblika diskriminacije. Članom 4. stav 1. istog zakona propisano je da su svi jednaki i uživaju jednak položaj i jednaku pravnu zaštitu bez obzira na lična svojstva, a stavom 2. da je svako dužan da poštuje načelo jednakosti, odnosno zabranu diskriminacije.

Iz navedenih odredbi sledi da je najbitnija karakteristika diskriminacije pravljenje razlike između lica koje tvrdi da je diskriminisano i drugih lica u istoj ili uporedivoj situaciji, koje pritom mora biti neopravdano i mora biti vezano za neko lično svojstvo diskriminisanog lica. Prema članu 45. stav 2. Zakona o zabrani diskriminacije, tužilac mora da učini verovatnim da mu je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije. Ukoliko neopravdano nejednak tretman nema za osnov lično svojstvo, onda može biti reč o nekom drugom zabranjenom protivpravnom ponašanju, ali ne i o diskriminaciji.

U konkretnom slučaju, tužilac nije bilo kojim aktom ili propuštanjem diskriminisan postupanjem Privrednog suda u Pančevu ni na neposredan, ni na posredan način, niti su tužiocu neopravdano uskraćena prava i slobode. Naime, u postupku za zaštitu prava po odredbama Zakona o zabrani diskriminacije, tužilac traži utvrđenje da je Privredni sud u Pančevu svojim radnjama postupao diskriminatorski prema njemu, ukazujući na procesne radnje tog suda. Prema članu 142. stav 2. Ustava RS sudovi su samostalni i nezavisni u svom radu i sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, kada je to predviđeno Zakonom, opšte prihvaćenim pravilom međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora, tako da sudske odluke nisu i ne mogu biti akt diskriminacije, niti postupanje sudova prilikom odlučivanja može da bude diskriminatorsko postupanje.

Osim toga, tužilac je kao pravno lice tražio zaštitu od diskriminatorskog ponašanja tužene, a lična svojstva koja tužilac navodi kao osnov diskriminacije (po osnovu jezika, političke pripadnosti, imovnog stanja, stručne osposobljenosti) su svojstvena fizičkom licu, a ne tužiocu, kao pravnom licu, pa je i to razlog za odbijanje zahteva.

Stoga su neosnovani navodi revizije da je pobijanom presudom pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Prilikom odlučivanja, Vrhovni kasacioni sud je cenio i ostale navode revizije, ali ih nije posebno obrazlagao, s obzirom da nisu od uticaja na donošenje drugačije odluke.

Sa napred navedenih razloga, na osnovu člana 413. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić