Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 413/22 od 17.11.2022. godine, usvojena je žalba tužilaca, dok je žalba tuženog delimično usvojena, pa je presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P 9465/18 od 14.09.2021. godine ukinuta u delu odluke o izjavljenom prigovoru stvarne nenadležnosti i odluke o protivtužbenom zahtevu (stavovi 1, 5, 6 i 7 izreke) i troškovima postupka po protivtužbi, i u tom delu predmet se vraća na ponovni postupak. Prvostepena odluka preinačena je u delu odluke o troškovima postupka po tužbi, tako što je obavezan tuženi da tužiocima na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 508.498,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate, dok je u delu odluke o tužbenom zahtevu i predlogu za ponavljanje postupka (stavovi 2, 3 i 4 izreke), presuda potvrđena. Odbijeni su i zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tuženi - protivtužilac je blagovremeno izjavio reviziju, sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP, zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitnih povreda odredaba parničnog postupka.

Odlučujući o dozvoljenosti posebne revizije na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni sud je našao da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj jer ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao ni novog tumačenja prava, uzimajući u obzir vrstu spora i sadržinu tražene sudske zaštite, način presuđenja i razloge koje je drugostepeni sud dao za svoju odluku.

Prema razlozima nižestepenih sudova, tužioci osnovano potražuju na ime sticanja bez osnova iznos od 2.133.342,00 dinara zbog korišćenja lokala od strane tuženog u periodu 01.08.2013. godine do 01.03.2020. godine, a nakon isteka ugovora o zakupu i upućenog dopisa na predaju lokala. Nižestepenim odlukama odlučeno je o zahtevu tužilaca na način koji je u skladu sa aktuelnom sudskom praksom i pravnim shvatanjima Vrhovnog suda. Revizijski navodi tuženog ne predstavljaju pravno relevantni osnov za izjavljivanje revizije iz odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, već njegovo tumačenje primene relevatnih normi povodom zahteva o kojem je odlučeno. Revident ne ukazuje na suprotne pravnosnažne ili revizijske odluke u istoj ili sličnoj činjenično pravnoj situaciji koje bi bile od značaja za ujednačavanje sudske prakse. Tuženi u reviziji ukazuje i na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, što prema članu 407. stav 2. ZPP nije dozvoljen revizijski razlog.

Kako na osnovu iznetog proizilazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 21.03.2014. godine, a preinačena 22.05.2020. godine. Vrednost predmeta spora pobijanog dela je 2.133.342,00 dinara, što je protivvrednost od 18.142,28 evra, na dan preinačenja tužbe.

Odredbom člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11...18/20) propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Sledi da je vrednost predmeta spora u ovoj parnici niža od revizijskog cenzusa od 40.000,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan preinačenja tužbe.

Iz navedenih razloga, primenom člana 413. ZPP Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Matković Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić