U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovani su revizijski navodi da je u postupku pred drugostepenim sudom učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 396. stav 1. ZPP, s obzirom da je drugostepeni sud ocenio sve bitne žalbene navode i naveo razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je rođena ...1970. godine i od 2004. godine boluje od hronične neurološke bolesti remitentno-relapsne forme multiple skleroze sa sve češćim pogoršanjima. Nepokretna je i životna sposobnost joj je bitno i trajno umanjena, a radno je potpuno nesposobna. U periodu od 08.03.2021. godine do 01.07.2021. godine je bila smeštena u Domu za odrasla i stara lica u ..., čije usluge mesečno iznose 60.000,00 dinara. Počev od 01.07.2021. godine je prešla u Ustanovu za odrasle i starije u ..., radna jedinica ... u kojoj troškovi smeštaja mesečno iznose 50.190,00 dinara. Tužilja ostvaruje novčanu naknadu za pomoć i negu drugog lica u mesečnom iznosu od 29.284,00 dinara. Nije ostvarila pravo na penziju. Razliku između njenih primanja i troškova domskog smeštaja u proteklom periodu je plaćala njena sestra. Tužilja trenutno živi u stanu površine 30m2 u ..., koji je njeno vlasništvo i potpuno je prilagođen njenim potrebama. U stan se preselila jer u domu nije mogla da joj bude omogućena ishrana po posebnom režimu koji usporava progresiju njene bolesti. Tužiljine mesečne potrebe za ishranu, lekove, pelene, režijske troškove, fizioterapeuta i pomoć trećeg lica iznose oko 105.000,00- 110.000,00 dinara. Tuženi je otac tužilje, rođen je 1939. godine i tri godine nakon smrti tužiljine majke, 2000. godine zaključio je novi brak. Sa suprugom živi u selu ... u kući koje je njeno vlasništvo. Tuženi je ostvario pravo na starosnu penziju u Republici Hrvatskoj u mesečnom iznosu od 64.596,13 dinara i Republici Srbiji u mesečnom iznosu od 6.301,40 dinara. Za lekove izdvaja mesečni iznos od 15.000,00 – 25.000,00 dinara. Njegova supruga prima penziju u mesečnom iznosu od 32.000,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su, s pozivom na odredbe članova 8. stav 1., člana 155., člana 160., člana 161. stav 1., člana 162. stav 1., 163. stav 1. i člana 164. Porodičog zakona, obavezali tuženog da doprinosi izdržavanju tužilje u mesečnom iznosu od 200 evra počev od dana podnošenja tužbe, dok su preko dosuđenog pa do traženog mesečnog iznosa od 250 evra mesečno, tužbeni zahtev odbili.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.

Izdržavanje punoletnog deteta ostvaruje se pod određenim uslovima. Prema članu 155. Porodičnog zakona, pravo na izdržavanje od roditelja ima punoletno dete koje je nesposobno za rad, dok takvo stanje traje, pod uslovom da nema dovoljno sredstava za izdržavanje (stav 1.) i punoletno dete koje se redovno školuje najkasnije do navršene 26 godine života, srazmerno mogućnostima roditelja (stav 2.). Navedeni uslovi za izdržavanje punoletnog deteta ograničeni su pravnim standardom očigledne nepravde, s obzirom da je stavom četvrtim navedene zakonske odredbe, predviđeno da punoletno dete nema pravo na izdržavanje ako bi prihvatanje njegovog zahteva za izdržavanje predstavljalo očiglednu nepravdu za roditelje (i druge krvne srodnike iz stava 3. tog člana).

Kriterijumi za određivanje izdržavanja propisani su članom 160. Porodičnog zakona, prema kome se izdržavanje određuje prema potrebama poverioca i mogućnostima dužnika izdržavanja, pri čemu se vodi računa o minimalnoj sumi izdržavanja (stav 1.). Potrebe poverioca izdržavanja zavise od njegovih godina, zdravlja, obrazovanja, imovine, prihoda, te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja (stav 2.), a mogućnosti dužnika izdržavanja zavise od njegovih prihoda, mogućnosti za zaposlenje i sticanja zarade, njegove imovine, njegovih ličnih potreba, obaveza da izdržava druga lica, te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja (stav 3.).

Dakle, pravo punoletnog deteta koje je nesposobno za rad na izdržavanje od roditelja, istovremeno predstavlja zakonsku dužnost roditelja da daje izdržavanje, ukoliko punoletno dete koje je nesposobno za rad nema dovoljno sredstava za izdržavanje, a za roditelja prihvatanje izdržavanja ne predstavlja očiglednu nepravdu.

Kod utvrđenog, da tužilja ima 51 godinu, da boluje od multiple skleroze sa sve češćim pogoršanjima, da je nepokretna i radno potpuno nesposobna, da radom ne može da obezbedi sredstva za sopstveno izdržavanje i da ostvaruje naknadu za tuđu negu i pomoć od 29.284,00 dinara, koji iznos očigledno nije dovoljan za podmirenje njenih posebnih potreba, a da tuženi (otac tužilje) ima 82 godine, da prima starosnu penziju od oko 70.000,00 dinara i živi sa suprugom koja je takođe korisnik starosne penzije, pravilno su nižestepeni sudovi odlučili da je tuženi u obavezi da, u smislu člana 155. stav 1. Porodičnog zakona doprinosi izdržavanju tužilje, kao punoletnog deteta koje je zbog teške bolesti trajno nesposobno za rad i nema dovoljno sredstava za izdržavanje, sa iznosom od 200 evra, a sve u skladu sa odredbama člana 160. i 162. Porodičnog zakona.

Shodno navedenom, a nasuprot navodima revizije, nižestepeni sudovi su utvrdili sve činjenice koje su od značaja za presuđenje, te pravilno primenili relevantne odredbe materijalnog prava. Navodima u toku parnice i sadržinom revizije, tuženi nije doveo u sumnju zaključak sudova, da je dosuđeni doprinos za izdržavanje tužilje u srazmeri sa njegovim mogućnostima, kao roditelja. Neosnovani su revizijski navodi kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava iz člana 155. stav 4. Porodičnog zakona, budući da usvajanjem tužbenog zahteva nije učinjena očigledna nepravda u odnosu na tuženog, niti je ugrožena njegova egzistencija.

Neosnovani su navodi revizije da je usvajanje tužbenog zahteva nepravično uz obrazloženje da tužilja može da obezbedi dovoljne prihode da podmiri egzistencijalne potrebe budući da je korisnik prava na novčanu naknadu za tuđu negu i pomoć i da ima mogućnost da raspolaže svojom nepokretnom imovinom, a kod utvrđenog da tužilja živi u svom stanu koji je potpuno prilagođen njenim potrebama i u koji se preselila jer u domu nije mogla da joj bude omogućena ishrana po posebnom režimu koji usporava progresiju njene bolesti, te da njene mesečne potrebe za ishranu, lekove, režijske troškove i zdravstvenu negu iznose oko 105.000,00- 110.000,00 dinara. Suprotno navodima revizije, pravilno su primenjene odredbe iz člana 160. Porodičnog zakona, s obzirom da je temeljno utvrđeno koje su potrebe poverioca izdržavanja, kao i materijalne mogućnosti dužnika izdržavanja. Dosuđena suma izdržavanja predstavlja primeren iznos, kojim se doprinosi izdržavanju tužilje u skladu sa materijalnim mogućnostima tuženog.

Kako se ni ostalim navodima revizije, koji predstavljaju ponavljanje žalbenih navoda i navoda iznetih u prvostepenom postupku i koji su bili predmet pravilne ocene nižestepenih sudova, ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane odluke, to je Vrhovni kasacioni sud na osnovu odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je, primenom člana 165. stava 1. u vezi članova 153. i 154. ZPP, odbio zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka jer tuženi nije uspeo u ovom postupku.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić