Vrhovni kasacioni sud je ispitao razloge za posebnu reviziju u smislu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku i zaključio da nema osnova da se o izjavljenoj reviziji odlučuje kao o izuzetno dozvoljenoj.

Predmet tražene pravne zaštite je zahtev tužioca da se tuženi obaveže da tužiocu preda u posed određenu opremu, koju je tužilac od tuženog kupio po Ugovoru broj ... od 20.02.2012. godine. Tuženi je tužiocu prodao svoju korišćenu opremu, a tužilac je platio kupoprodajnu cenu tuženom. Ugovorom su se stranke sporazumele da će odmah po isplati kupoprodajne cene izvršiti primopredaju opreme, što će zapisnički konstatovati. Tužilac tvrdi da mu tuženi nije predao opremu, a tuženi osporava tužbeni zahtev i poziva se na činjenicu da je tužilac preuzimanje robe konstatovao u izveštaju o primopredaji osnovnih sredstava od 01.06.2012. godine, a tuženi nije imao potrebu da zadrži punionicu. Dakle, sporno je da li je kupljena roba predata tužiocu. Prvostepeni sud je utvrdio da predaja stvari nije izvršena. Ocenio je dokazanim navode tužioca da je po zaključenju ugovora punionica ostala u posedu tuženog, po dogovoru. Kako mu oprema nije predata u posed, tužilac nije postao vlasnik iste, po odredbi člana 34. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Nije dokazan pravni osnov po kome je tužilac kupljenu opremu ostavio u državini tuženog, pa je zaključak nižestepenih sudova da tužilac ne može ostvariti pravo vlasnika na zaštitu, već pravo na predaju stvari može ostvarivati po pravilima obligacionog prava. Međutim, zaključuju da je potraživanje tužioca na predaju stvari zastarelo, jer potiče iz ugovora o prometu robe i usluga zaključenog između pravnih lica, te je po prigovoru zastarelosti odbijen tužbeni zahtev pozivom na odredbu člana 374. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Pošto je potraživanje na ispunjenje ugovora zastarelo, tužilac ne može tražiti raskid ugovora zbog neispunjenja, da bi bio osnovan njegov zahtev po eventualnom tužbenom zahtevu, za vraćanje iznosa koga je platio tuženom na ime kupoprodajne cene.

U reviziji tužilac obrazlaže tvrdnju da je stekao pravo svojine na predmetnoj opremi u trenutku zaključenja ugovora o kupoprodaji, zato što je ugovorom predviđeno da će postati vlasnik opreme po isplati kupoprodajne cene koju jeste platio, zatim da je oprema izdvojena radi prenosa prava svojine na tužioca specifikacijom predmetne opreme koja čini sastavni deo ugovora, i da je uneo opremu u svoja osnovna sredstva. Sa druge strane, obrazlaže da je oprema ostala i dalje u državini tuženog po neformalnom sporazumu parničnih stranaka i voljom tužioca. Ovi navodi tiču se pravilnosti utvrđenog činjeničnog stanja i pravilnosti primene materijalnog prava, a nisu od značaja za izuzetnu dozvoljenost revizije.

Od relevantnih navoda za izuzetnu dozvoljenost revizije, u reviziji se ističe potreba da se oceni da li je prometovanje robe u situaciji kada je tuženi otuđio svoju korištenu opremu, što nije u njegovoj redovnoj delatnosti, niti se ugovorne strane bave prodajom opreme, već se prometuju osnovna sredstva stranaka, i da li se s obzirom na to primenjuje odredba o zastarelosti međusobnih potraživanja pravnih lica iz ugovora o prometu robe i usluga iz člana 374. Zakona o obligacionim odnosima.

Tužilac ne ukazuje na relevantnu sudsku praksu prema kojoj bi proizilazilo dominantno shvatanje da se u slučaju prometovanja osnovnih sredstava između ugovornih strana, pravnih lica, koje se ne bave u okviru redovne delatnosti prometom takve robe, ne smatra ugovorom o prometu robe. Prema tome, ne dokazuje potrebu za ujednačavanjem sudske prakse po ovom pitanju. Ne radi se o pitanju od opšteg interesa ili od interesa za ravnopravnost građana. Nema potrebe za novim tumačenjem odredbe člana 374. Zakona o obligacionim odnosima, pa ni u pogledu toga koji ugovori se smatraju ugovorima o prometu robe. Svojstvo robe može imati svako dobro koje zadovoljava određene potrebe, do koga se može doći na tržištu.

Prema iznetom je odlučeno u stavu jedan izreke, po odredbi člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Revizija je nedozvoljena, po odredbi člana 410. stav 2. tačka 4. u vezi člana 485. Zakona o parničnom postupku, jer se pobija presuda u privrednom sporu čija vrednost ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000,00 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Stoga je u stavu drugom izreke odlučeno primenom odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić