Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 447/20 od 27.10.2020. godine, stavom prvim izreke, žalba tužilaca je usvojena i prvostepena presuda preinačena u odbijajućem delu, tako što je utvrđen dug tuženog prema pok. GG, pravnom prethodniku tužilaca za period od 29.10.2012. do 28.07.2015. godine, po osnovu neisplaćene naknade troškova za službeni put u inostranstvo koji čini iznos preko 2.179,15 evra do 9.684,72 evra, kao i kamata u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje uvećane za 8% poena obračunata od 02.03.2018. do 01.07.2019. godine, na iznos navedene razlike dosuđenog glavnog duga i tuženi je obavezan da tužiocima, kao zakonskim naslednicima pok. GG isplati navedeni iznos glavnog duga sa kamatom u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje uvećane za 8% poena na iznos glavnog duga od 01.07.2019. godine do isplate i to svakom od tužilaca po 1/3 dela, kao i da im naknadi troškove parničnog postupka preko iznosa od 295.772,00 dinara, do iznosa od 663.000,00 dinara, a u slučaju docnje sa zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom drugim izreke, odbijena je žalba tuženog i prvostepena presuda potvrđena u usvajajućem delu tužbenog zahteva. Stavom trećim izreke, tuženi je obavezan da tužiocima naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 140.100,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u preinačujućem delu, na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. u vezi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20) i utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede postupka iz člana 374. stav 1. ZPP učinjene u postupku pred drugostepenim sudom, jer se ne radi o nepravilnoj primeni navedenih odredaba koja je bila ili mogla da bude od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju sada pok. GG, pravni prethodnik tužilaca, suprug tužilje AA i otac tužilaca BB i VV bio je zaposlen kod tuženog na poslovima vozača teretnog vozila po ugovoru o radu iz 2007. godine sa aneksom iz 2014. godine i radio je sve do ...2015. godine kada je preminuo. Dana 30.11.2014. godine, pok. GG prestao je radni odnos kod tuženog na njegovu inicijativu, ali je on i nakon toga u periodu od 01.12.2014. do 28.07.2015. godine, nastavio da radi kod tuženog bez zaključenog ugovora o radu po istom režimu kakav je postojao dok je trajao ugovor o radu. Zarada sada pok. GG po ugovoru o radu i aneksu ugovorena je u visini minimalne zarade i u tom iznosu je uplaćivana na njegov račun, a usmeno je dogovoreno da se naknada troškova vozača teretnog vozila isplaćuje u iznosu od 10% od vrednosti ture koju je vozio kako je predviđeno i opštim aktima tuženog. Prema Pravilnicima o radu važećim u spornom periodu od tako određenog procentualnog iznosa odbijana je zarada isplaćivana na račun, naknada zarade i naknada troškova. Pravilnici su predviđali da vozači teretnih vozila ne dobijaju naloge za službeni put, jer se smatralo da vožnjom samo obavljaju svoje radne zadatke, već samo putni nalog. Pred polazak na put dobijali su akontaciju za troškove vozila, putarine, špedicije i slično, a po povratku sa puta su ta sredstva morali pravdati računima, priznanicama i potvrdama. Vozači su bili u obavezi da u roku od 3 dana a najkasnije u roku od 8 dana po povratku sa službenog puta odnosno obavljenog prevoza podnesu račune i obračun svih troškova. Ukoliko bi nastala razlika ona im je odbijana od usmeno ugovorenih 10% vrednosti prevoza ako bi je zadržali za sebe ili bi im bila uračunata za sledeću turu. Tuženi nema tačnu evidenciju o obračunima akontacije, odnosno za koje namene bi bio upotrebljen neutrošeni iznos akontacije prilikom svakog povratka vozača, a uz evidenciju troškova za svako konkretno putovanje u najvećem broju slučajeva sada pok. GG je potpisivao izjavu da je na ime zarade za konkretan mesec primio celokupnu platu u određenom iznosu, te da zaključno sa danom potpisivanja izjave nema finansijskih potraživanja od poslodavca. Pravilnikom o radu od 10.09.2014. godine, predviđeno je pravo zaposlenih na naknadu troškova za vreme provedeno na službenom putovanju u zemlji i inostranstvu na ime troškova ishrane i gradskog prevoza, te je propisano da zaposleni stiče pravo na dnevnicu ukoliko je vreme provedeno na službenom putovanju duže od 12 časova i ako je odredište službenog putovanja udaljeno najmanje 50 km od sedišta preduzeća ili se prelazi najmanje jedna međudržavna granica. Pored toga Pravilnikom je propisano da se iznos dnevnice utvrđuje odlukom direktora i za vozača je određen u iznosu od 10%, a u slučaju dvojne posade 6% od vrednosti ugovorenog prevoza, koji se umanjuje za neto iznos zarade i naknade zarade, te da tako obračunata razlika predstavlja ukupan iznos dnevnica, pri čemu za međunarodni prevoz dnevnica ne može iznositi manje od 25 evra po danu provedenom u inostranstvu računato po svakom službenom putovanju posebno. Sada pok. GG je prevozio robu u Rusiju, Češku, Poljsku, Litvaniju, a prosečna tura u Rusiji je trajala 12 do 14 dana. Pored zarade prema ugovoru o radu iz 2007. godine pok. GG je pripadala i naknada troškova za ishranu u toku rada u iznosu od 20% prosečne neto zarade u Republici, a nakon zaključenja aneksa ugovora o radu 15.07.2014. godine, naknada je određena na drugačiji način, prema odluci direktora, ali u toku postupka tuženi tu odluku nije dostavio. Ni u jednoj evidenciji obračuna akontacija za službeni put nije iskazana isplata koja bi se odnosila na naknadu troškova ishrane u toku rada, a u periodu od 28.07.2012. do 30.11.2014. godine i od 01.12.2012. do 28.07.2015. godine, isplatom akontacije troškova puta, tuženi nije pok. GG isplatio naknadu troškova ishrane u toku rada. Primenom kriterijuma iz ugovora o radu iz 2007. godine, naknada troškova za ishranu u toku rada za ukupan period izražena u valuti evro iznosi 2.491,48 evra. Veštačenjem je utvrđeno da je tuženi obračunao dnevnice za službeno putovanje sada pok. GG koje je obavio u spornom periodu primenom Pravilnika o radu i time uskratio pravo na isplatu dnevnica primenom Uredbe o naknadi troškova i otpremnine državnih slubženika i nameštenika koja je bila važeća u tom periodu. Obračunato primenom navedene Uredbe, dnevnice su iznosile ukupno 9.684,72 evra, a ukoliko se izvrši umanjenje ovog iznosa za 40%, koliko bi u strukturi dnevnice učestvovao trošak gradskog prevoza u mestu boravka u inostranstvu, dobija se iznos od 4.751,51 evro, pa ukoliko se zatim navedeni iznos umanji za 60% (koliko je preostalo nakon umanjenja od 40%) iznos neisplaćenih dnevnica za službeni put u inostranstvo je 2.179,15 evra, pri čemu je umanjenje od 60% izvršeno na osnovu člana 22. stav 1. tačka 1. pomenute Uredbe koji propisuje da se iznos dnevnice umanjuje ukoliko je obezbeđena besplatna ishrana za najviše 60%.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da tuženi u spornom periodu nije obračunao i isplatio dnevnice za službeno putovanje sada pok. GG u skladu sa zakonom i posebnim propisima, već je Pravilnikom o radu propisao da se iznos dnevnice za službeno putovanje utvrđuje tako što se 10% od vrednosti svakog ugovorenog prevoza umanjuje za neto iznos zarade i naknade zarade. Time je uskratio pravo na isplatu dnevnica primenom Uredbe o naknadi troškova i otpremnine državnih slubženika i nameštenika koja je bila važeća u tom periodu, pa tužioci kao zakonski naslednici sada pok. GG imaju pravo na isplatu dugovanog iznosa na ime neisplaćenih dnevnica, nakon izvršenog umanjenja od 40%, a zatim i 60%, što predstavlja njegovu zaostavštinu po članu 1. stav 1. i 2. Zakona o nasleđivanju i koji čini glavnica u iznosu od 2.179,15 evra sa obračunatom zakonskom domicilnom kamatom do 30.06.2019. godine, a od tada sa kamatom na iznos glavnice. U preostalom delu prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev kao neosnovan.

Drugostepeni sud je prihvatio izloženo stanovište prvostepenog suda u odnosu na usvajajući deo tužbenog zahteva, nalazeći da tuženi izvršenim isplatama po odredbama Pravilnika o radu nije sada pok. GG obračunao i isplatio dnevnice primenom Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika koja je bila važeća u spornom periodu, budući da je odredbom člana 118. stav 1. tačka 3. Zakona o radu propisana primena posebnih propisa u pogledu utvrđivanja visine naknade troškova. Međutim, drugostepeni sud je izrazio suprotno stanovište u pogledu postojanja osnova za umanjenje utvrđenog iznosa neisplaćenih dnevnica po navedenoj Uredbi. Tuženi nije dokazao da je tužiocu obezbedio besplatnu ishranu u inostranstvu u smislu člana 22. stav 1. tačka 1. navedene Uredbe, što bi predstavljalo osnov za umanjenje utvrđene dnevnice, niti da je troškove ishrane isplatio kroz primljene akontacije ili na drugi način, pri čemu pisane izjave sada pok. GG ne predstavljaju potvrdu o isplaćenim naknadama troškova, već o isplaćenim zaradama. Takođe ne postoji ni osnov za umanjenje obračunatih dnevnica po osnovu troškova gradskog prevoza u inostranstvu, jer navedena Uredba ne predviđa osnov za takvo umanjenje. Zato je u navedenom delu preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev za razliku do ukupno utvrđenog iznosa neisplaćenih dnevnica primenom navedene Uredbe.

Po oceni Vrhovnog suda neosnovano se revizijom tuženog ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava u preinačujućem delu drugostepene presude.

Prema članu 118. stav 1. tačka 3. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05, 61/05) zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu za vreme provedeno na službenom putu u inostranstvu, najmanje u visini utvrđenoj posebnim propisima. Pravilnik tuženog nema karakter posebnog propisa na koji upućuju navedene norme materijalnog prava, već karakter opšteg akta tuženog kao poslodavca na osnovu članova 1, 3. i 8. Zakona o radu. Zbog toga se i po oceni Vrhovnog suda na odnos između parničnih stranaka primenjuje Uredba o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika. S obzirom da je tuženi kao poslodavac uputio zaposlenog na službeni put u inostranstvo da za njega obavi određeni posao u obavezi je da zaposlenom naknadi troškove službenog putovanja u visini utvrđenoj navedenom Uredbom, čija visina je utvrđena veštačenjem i po pravilnom stanovištu drugostepenog suda ne postoji osnov za umanjenje tako obračunatih troškova na ime troškova gradskog prevoza u mestu boravka u inostranstvu za 40%, a zatim i za troškove ishrane u visini od 60%. Po članu 18. Uredbe, državnom službeniku i namešteniku na službenom putovanju u inostranstvo naknađuju se troškovi smeštaja, ishrane i gradskog prevoza u mestu boravka u inostranstvu, troškovi prevoza radi izvršenja službenog posla, troškovi pribavljanja putnih isprava, vakcinacije i lekarskih pregleda, troškovi službene pošte, takse, telefona, telegrama i telefaksa, troškovi iznajmljivanja prostorija i troškovi stenografskih i daktilografskih usluga. Državnom službeniku i namešteniku naknađuju se troškovi ishrane i gradskog prevoza u mestu boravka u inostranstvu u iznosu koji je utvrđen u Spisku dnevnica po stranim državama (u daljem tekstu: utvrđena dnevnica), koji je odštampan uz ovu uredbu i čini njen sastavni deo (član 20. Uredbe važeći do izmene objavljene u "Službenom glasniku RS", broj 84/2015 od 6. oktobra 2015. godine). Prema članu 22. stav 1. tačka 1. Uredbe (brisan sa izmenama u "Službenom glasniku RS", broj 84/2015), iznos utvrđene dnevnice za službeno putovanje u inostranstvo umanjuje se ako je obezbeđena besplatna ishrana - za 60%, a ako je obezbeđen samo besplatan doručak - za 10%, ako je obezbeđen samo besplatan ručak - za 30% i ako je obezbeđena samo besplatna večera za - 20%. Kod utvrđenog da tuženi nije dokazao da je sada pok. GG bila obezbeđena besplatna ishrana u toku službenog putovanja, niti su troškovi ishrane isplaćeni kroz primljene akontacije, to ne postoji osnov za umanjenje utvrđene dnevnice po osnovu troškova ishrane, niti postoji osnov za umanjenje dnevnice po osnovu troškova prevoza u mestu boravka u inostranstvu. Zaostavština prelazi na ostaviočeve naslednike po sili zakona u momentu njegove smrti (član 212. stav 1. Zakona o nasleđivanju), pa su neosnovani revizijski navodi da tužioci kao zakonski naslednici (svog supruga i oca), nisu aktivno legitimisani u ovom sporu. Sledom navedenog, kao neosnovani su ocenjeni revizijski navodi da je pobijanom presudom u navedenom delu pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Prema članu 404. stav 1. ZPP revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija (stav 2.).

U konkretnom slučaju tužioci, kao zakonski naslendici sada pok. GG tražili su isplatu naknade na ime dnevnica za službeno putovanje u inostranstvo. Obrazloženje nižestepenih presuda za usvajanje tužbenog zahteva u skladu je sa postojećom sudskom praksom u tumačenju i primeni materijalnog prava, te stanovištu da dnevnice za vreme provedeno na službenom putu u inostranstvu ne mogu biti ugovorene kao deo osnovne zarade, već predstavljaju zasebne troškove na čiju naknadu svaki zaposleni ima pravo u skladu sa odredbom člana 118. stav 1. Zakona o radu, pa ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse. Ne postoji ni potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba novog tumačenja prava.

Na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Ispitujući dozvoljenost izjavljene revizije tuženog u skladu sa odredbom člana 410. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da revizija tuženog nije dozvoljena u odnosu na stav drugi izreke pobijane presude.

Prema članu 441. ZPP revizija je uvek dozvoljena u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Ukoliko se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu u ovoj vrsti sporova, dozvoljenost revizije se ocenjuje na osnovu člana 403. stav 3. tog zakona, prema kome revizija nije dozvoljena ukoliko vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Vrednost predmeta spora pobijanog dela iznosi 2.179,15 evra. Kako vrednost predmeta spora pobijanog dela očigledno ne prelazi cenzus za izjavljivanje revizije, sledi da je revizija tuženog nedozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić