Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 5074/20 od 10.11.2021. godine, odbijena je žalba drugotuženog, kao neosnovana i potvrđena je presuda Privrednog suda u Kraljevu 9P 60/2020 od 26.08.2020. godine, ispravljena rešenjem od 06.10.2020. godine.

Protiv drugostepene presude, drugotuženi je izjavio blagovremenu posebnu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava. Pozvao se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku i potrebu ujednačavanja sudske prakse.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju u kojem je osporio revizijske navode tuženog i predložio da Vrhovni kasacioni sud ne dozvoli odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog i odbaci reviziju tuženog, kao nedozvoljenu. Tražio je naknadu troškova povodom odgovora na reviziju.

Prema članu 404. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11...18/20), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Postupajući na osnovu citirane zakonske odredbe Vrhovni kasacioni sud nije dozvolio odlučivanje o posebnoj reviziji, jer ocenjuje da prema sasdržini tražene sudske zaštite i razlozima presuđenja nema potrebe za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana. Nije potrebno ni novo tumačenje prava, kao ni ujednačavanje sudske prakse. Suštinski, revident iznosi svoje viđenje činjeničnopravnih pojedinosti konkretnog slučaja, što se ne može prihvatiti kao relevantan osnov da se dozvoli odlučivanje o reviziji, kao o izuzetno dozvoljenoj. Revident ne navodi nijednu sudsku odluku koja bi se zasnivala na istoj činjeničnopravnoj situaciji, pa nema potrebe ni za ujednačavanjem sudske prakse. U ovom sporu je pravnosnažnom drugostepenom presudom usvojen tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje prava vlasništva na nepokretnostima – lokalima broj .. i .. koji se nalaze u stambenoj zgradi u Kruševcu, zgrada broj .., ulaz .., ulica ... broj .., sa daljim određenjem kako je opisano u stavu prvom obrazloženja ovog rešenja, po osnovu suinvestiranja, odnosno izgradnjom novih nepokretnosti, saglasno članovima 20. i 21. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Presuda je zasnovana na utvrđenju da je tužilac učestvovao u izgradnji objekta i u njemu lokala, te da je na osnovu ugovora o zajedničkoj izgradnji sa aneksom od 12.10.2016. godine i finansiranja izgradnje stupio u posed lokala. Razlozi ove odluke ne odstupaju od sudske prakse iskazane u pravnosnažnim presudama i presudama ovog suda zasnovanim na sličnom činjeničnopravnom osnovu. Utvrđeno je da je delimično ništava založna izjava prvotuženog Ov broj 5132/08 od 18.03.2008. godine, u delu koji se odnosi na upis založnog prava – izvršne vansudske hipoteke na navedenim nepokretnostima u svojini tužioca. Nižestepeni sudovi su zaključili da u vreme davanja založne izjave prvotuženi nije bio vlasnik spornih nepokretnosti, pa nije mogao uspostaviti hipoteku na spornim nepokretnostima saglasno članu 14. stav 2. Zakona o hipoteci, što povlači ništavost iste. Vrhovni kasacioni sud nalazi da ni povodom ove odluke nema potrebe za posebnu reviziju sa razloga iz člana 404. stav 1. ZPP. Ukazivanje revidenta na pouzdanje u tačnost javnih knjiga je bez uticaja budući da nije utvrđeno da su sporne nepokretnosti u momentu davanja založne izjave bile upisane u javnim knjigama kao svojina prvotuženog.

Sa iznetih razloga na osnovu člana 404. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke ovog rešenja.

Ispitujući dozvoljenost revizije drugotuženog u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da nije dozvoljena.

Odredbom člana 485. Zakona o parničnom postupku je propisano da revizija u privrednim sporovima nije dozvoljena ako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost od 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj parnici podneta je dana 12.02.2020. godine radi utvrđenja prava svojine na poslovnim prostorima - lokalima i utvrđenja delimične ništavosti založne izjave prvotuženog. Vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude iznosi 100.000,00 dinara, odnosno 850,59 evra prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Imajući u vidu da vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude ne prelazi revizijski cenzus od 100.000,00 evra, propisan članom 485. Zakona o parničnom postupku, to Vrhovni kasacioni sud nalazi da revizija drugotuženog nije dozvoljena.

Na osnovu izloženog, primenom člana 413. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu drugom izreke rešenja.

Primenom odredbe člana 165, u vezi sa članom 154. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je, u stavu trećem izreke, odbio zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka, budući da troškovi nastali povodom odgovora na reviziju ne spadaju u nužne i potrebne troškove za odlučivanje o reviziji.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić