Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, reviziju je blagovremeno izjavio tužilac, navodeći da reviziju podnosi iz svih zakonom dozvoljenih razloga.

Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...18/20), pa je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. istog zakona i našao da je revizija tužioca osnovana.

Pri donošenju pobijane presude nije učinjena bitna povrede odredaba parničnog postupka iz čla 374. st. 2. tačka 9) ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

U postupku je utvrđeno da je između Stambenog preduzeća iz Negotina i Zavoda za osiguranje i reosiguranje „Jugoslavija”-filijala Negotin zaključen 15.02.1971. ugovor o izgradnji i kupoprodaji poslovnog prostora u Negotinu, objekat je izgrađen, navedenom kupcu je predat deo objekta, a od strane Skupštine opštine Negotin doneto rešenje o regulisanju imovinsko-pravnih odnosa 01.07.1974. godine, da se prostorije u delu zgrade Doma društveno-političkih organizacija u Negotinu, na k.p. br. .. u ukupnoj površini od 510m2, prenose s pravom trajnog korišćenja, bez naknade, Savezu komunista Opštine Negotin, i da će navedeni nosilac prava korišćenja sa ostalim društveno političkim organizacijama sporazumno regulisati uslove i način korišćenja prostorija koje su predmet prenosa. Na ime Opštinskog odbora SPS iz Negotina, bila je upisana kao nepokretna imovina: poslovni prostor u ul. ... br. .. u ukupnoj površini od 512m2, (površina utvrđena na osnovu merenja), koja nepokretnost se nalazi na k.p. .. i evidentirana je na osnovu rešenja Skupštine opštine Negotin br. 463-18/74-4. Naknadno je, međutim, stanje o upisu prava izmenjeno. Naime, prema uverenju RGZ SKN Negotin prilikom izrade katastra nepokretnosti u predmetu 951-3247/07 Komisija je donela rešenje od 14.05.2010. godine kojim se u LN .. K.O. Negotin kao konačni podaci upisuju: k.p. br. .. zemljište pod zgradom 657m2, zemljište uz zgradu 1610m2, ukupno 2267m2, nosilac prava svojine na zemljištu sa udelom 1/1 Republika Srbija, nosilac prava korišćenja na zemljištu 1/1 Kompanija Dunav osiguranje” a.d.o. Beograd, objekat 1 zgrada poslovnih usluga svojina mešovita, udeli zajednički nosilaca prava na objektu: Kompanija „Dunav osiguranje” a.d.o. Beograd, Republika Srbija i JP za komunalne delatnosti Badnjevo iz Negotina. Na osnovu veštačenja je utvrđeno koje konkretno prostorije i površine u prizemlju i na prvom spratu koristi tužilac, kao i da ukupna površina u prizemlju i na prvom spratu iznosi 495,45m2. Zahtev za utvrđenje prava svojine na opisanom delu zgrade, tužilac je opredelio u skladu sa nalazom veštaka, te uz taj postavio i zahtev za utvrđenje prava korišćenja na zemljištu na kojem se nalazi zgrada, opredeljujući ga na površinu 22a 67m2, pri čemu površina k.p. .. k.o. Negotin iznosi 22a 67m2, od toga pod upisanim objektom 6a 57m2, a ostalo građevinsko zemljište u državnoj svojini iznosi 16a 10m2.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužilac aktivno legitimisan za pokretanje i vođenje postupka i usvojio tužbeni zahtev uz obrazloženje da su ispunjeni uslovi da se utvrdi pravo svojine tužioca na delu objekta i zemljištu potrebnom za korišćenje i redovnu upotrebu, jer je tužilac stekao pravo svojine na predmetnom delu nepokretnosti kao savestan držalac protekom 20 godina, s obzirom da je u državini objekta od 1974. godine, a savesnost državine se pretpostavlja.

Drugostepeni sud je bio drugačijeg pravnog stanovišta po pitanju održaja, a drugim se pitanjima nije bavio. Prema razlozima pobijane presude, kod činjenice da je na osnovu rešenja o regulisanju imovinsko - pravnih odnosa, izvršen prenos prostorija u delu zgrade na kp.br. .. pravnom prethodniku tužioca sa pravom trajnog korišćenja bez naknade, pravni prethodnik tužioca i tužilac su morali znati da su nepokretnost dobili na korišćenje. Tužilac je koristio spornu nepokretnost po ovlašćenju sadržanom u navedenom rešenju od 01.07.1974. godine, pa je samim tim imao saznanje o tome ko je vlasnik predmetne nepokretnosti, budući da su svojinska prava upisana i u Službi za katastar nepokretnosti a da je njemu prostor predat samo na korišćenje. Činjenica je da je tužilac znao da nema punovažan pravni osnov za sticanje prava svojine i da se sporna nepokretnost nalazila prvo u društvenoj a potom u državnoj svojini. Zato, nema uslova za sticanje prava svojine po osnovu održaja, shodno čl. 28. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Iz ovih razloga, preinčenjem prvostepene presude je odbijen zahtev tužioca za utvrđenje prava svojine, a kako sa tim zahtevom nije uspeo, odbijen je i njegov zahtev za utvrđenje da je titular prava korišćenja na zemljištu na kome se nalazi sporni prostor.

Osnovano se revizijom tužioca osporava pravilnost primene materijalnog prava kod donošenja pobijane presude, usled čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Članom 376. Zakona o parničnom postupku je propisano da pogrešna primena materijalnog prava postoji ako sud nije primenio odredbu materijalnog prava koju je trebalo da primeni ili ako takvu odredbu nije pravilno primenio. U ovom slučaju, nije primenjeno merodavno pravo iz Zakona o finansiranju političkih stranaka, usled čega su razlozi pobijane presude ostali nepotpuni, tako da se ni pravilnost primene materijalnog prava ne može ispitati. To nezavisno od označenog osnova održaja, jer prema članu 192. stav 4. Zakona o parničnom postupku, sud nije vezan pravnim osnovom zahteva označenim u tužbi.

Merodavno pravo za odluku o predmetu spora odnosi se na primenu Zakona o finansiranju političkih stranaka („Službeni list SRJ“ broj 73/2000, zakon stupio na snagu 06.01.2001.godine, prestao da važi 18.07.2003.godine osim odredaba člana 13. i 14.). Ovim zakonom u članu 13. stav 1. je propisano da imovina koja je bila na upravljanju, korišćenju i raspolaganju Saveza Komunista Jugoslavije, SSRN Jugoslavije i Saveza socijalističke omladine Jugoslavije, a koju su činili objekti, poslovni prostor, oprema i sl., svojina je Savezne Republike Jugoslavije. U članu 14. stav 1. propisano je da su ništave odluke, ugovori i drugi akti o prenosu prava na nepokretnostima na kojima su pravo korišćenja, odnosno raspolaganja imale ove društveno političke zajednice i koje su služile za obavljanje delatnosti tih organizacija, a u stavu 2. da Savezna Republika Jugoslavija ima pravo da zahteva brisanje prava svojine ili drugog stvarnog prava stečenog suprotno stavu 1. ovog člana i predaju nepokretnosti. U stavu 3. istog člana je propisano da se primenom odredbe stava 2. ne može dirati u prava koja su stekla savesni sticaoci i treća savesna lica.

U ovom slučaju, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, bilo je nužno pre svega utvrditi i dati ocenu o tome da li je pravni prethodnik tužioca deo nepokretnosti stekao teretnim pravnim poslom, ustupanjem imovine stečene iz sopstvenih sredstava, izgradnjom ili dogradnjom, na osnovu pravila imovinskog prava i člana 14. stava 3. Zakona o finansiranju političkih stranaka ili to ovde nije bio slučaj. Od tog pitanja zavisi odluka o zahtevu za traženo utvrđenje o pravu svojine tužioca na spornom delu objekta, kao i o akcesornom zahtevu za utvrđenje prava korišćenja na zemljištu.

U ponovnom postupku sud treba da ima u vidu primedbe iznete u ovom rešenju i da na osnovu relevantnih činjenica i ocene o njihovom pravnom značaju odluku zasnuje na odgovarajućoj primeni materijalnog prava. Zbog propusta da to učini, pobijana presuda je morala biti ukinuta i predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje o žalbi tužioca protiv prvostepene presude. Ukinuta je morala biti i odluka o troškovima postupka, jer zavisi od ishoda spora.

Predsednik veća – sudija

Marina Milanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić