Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1683/21 od 19.07.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužilje i potvrđena presuda Višeg suda u Novom Sadu P 366/2019 od 12.04.2021. godine, dopunjeno rešenjem istog suda P 366/2019 od 04.06.2021. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužilje nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, dok bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP na koju se ukazuje u reviziji ne može biti revizijski razlog, te nije bila predmet ocene od strane Vrhovnog kasacionog suda.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužena „Erste Bank“ a.d. Novi Sad je kao davalac kredita zaključila ugovor o dugoročnom stambenom kreditu 20.11.2007. godine sa tuženim BB (suprugom tužilje), kao dužnikom, i tužiljom, kao solidarnim dužnikom, koji su u daljem tekstu ugovora označeni kao korisnici kredita i u tom svojstvu su potpisali ugovor. Kredit je odobren kao namenski za kupovinu nepokretnosti - troiposobnog stana br. .., površine 100 m2, u stambenoj zgradi u ulici ... br. .. u ..., upisan u ln.br. .. KO Novi Sad 2. Istog dana 20.11.2007. godine sačinjena je i sudski overena založna izjava ĐĐ, koji kao vlasnik nepokretnosti bezuslovno dozvoljava hipoteku prvog reda na opisanom stanu u korist poverioca „Erste Bank“ a.d. Novi Sad. Po odobrenju kredita, ovaj stan je upisan kao isključivo vlasništvo tuženog BB. Tužena banka je u svojstvu izvršnog poverioca podnela predlog za izvršenje dana 15.08.2018. godine protiv tuženog BB i tužilje AA na osnovu izvršne isprave – overene založne izjave, a radi naplate neizmirenog duga po navedenom ugovoru u kreditu. Rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Novom Sadu II 3092/18 od 23.08.2018. godine, delimično je usvojen predlog za izvršenje tako što je određeno izvršenje protiv izvršnog dužnika BB prodajom predmetnog stana koji je u njegovoj svojini u 1/1 dela, dok je u odnosu na ovde tužilju AA odbijen predlog sa obrazloženjem da ista nije označena na izvršnoj ispravi (založnoj izjavi) kao dužnik, niti je u listu nepokretnosti upisana kao vlasnk predmetne nepokretnosti. Zaključkom javnog izvršitelja, ovde tužene DD, II ../2018 od 28.08.2018. godine određeno je sprovođenje izvršenja protiv izvršnog dužnika BB, a dana 12.09.2018. godine izvršen je upis zabeležbe postojanja ovog zaključka. U ovom izvršnom postupku dana 25.01.2019. godine zaključen je sporazum o prodaji nepokretnosti – navedenog troiposobnog stana neposrednom pogodbom između tuženih BB (izvršnog dužnika), „Erste Bank“ a.d. Novi Sad (izvršnog poverioca), VV i GG (kupaca). Nakon zaključenja ovog sporazuma, dana 29.01.2019. godine zaključen je ugovor o prodaji nepokretnosti neposrednom pogodbom između tuženih VV i GG, kao kupaca i tuženog javnog izvršitelja DD iz ... i istog dana zaključkom javnog izvršitelja ova nepokretnost je dodeljena kupcima. Zaključkom javnog izvršitelja od 17.04.2019. godine nepokretnost je predata kupcima u posed, svakom u po ½ dela i naloženo je RGZ SKN Novi Sad 1 da u javnu knjigu upiše navedeno pravo kupaca, a izvršnom dužniku da u roku od 8 dana preda kupcima posed dodeljenog stana. Dana 19.04.2019. godine tužilja je podnela prigovor trećeg lica protiv određenog izvršenja i istog dana tužbu Osnovnom sudu u Novom Sadu radi utvrđenja svojinskog udela na predmetnoj nepokretnosti. Rešenjem javnog izvršitelja od 03.05.2019. godine odbijen je prigovor tužilje kao trećeg lica, a zaključkom javnog izvršitelja od 07.05.2019. godine zakazano je iseljenje i predaja predmetne nepokretnosti. Nakon više neuspelih postupaka iseljenja, dana 09.09.2019. godine na zapisniku je konstatovano da je kupcu VV predata nepokretnost slobodna od lica, a da će stvari koje ostanu biti tu dok ih izvršni dužnik ne preuzme. Presudom na osnovu priznanja Višeg suda u Novom Sadu P 372/2019 od 11.06.2019. godine (donetom tokom ovog postupka) utvrđeno je da je tužilja po osnovu sticanja u bračnoj zajednici sa tuženim BB stekla pravo svojine na predmetnoj nepokretnosti (troiposobnom stanu) sa udelom od ½ .

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev zaključivši da tužilja nema pravni interes za utvrđenje koje traži tužbom. Prvostepeni sud se pozvao na odredbu člana 194. ZPP i na relevantne odredbe Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“ broj 106/2015), između ostalog i na član 193. ovog Zakona, sa obrazloženjem da tužilja nema pravni interes za podnošenje tužbe za utvrđenje ništavosti sporazuma i ugovora o prodaji nepokretnosti neposrednom pogodbom koji su zaključeni u postupku sprovođenja izvršenja, jer se pravo svojine u tom postupku stiče na osnovu zaključka o prodaji, a ne na osnovu sporazuma i ugovora o prodaji. Drugostepeni sud takođe zaključuje da nema pravnog interesa tužilje, tumačeći to kroz pojam zainteresovanog lica u smislu član 109. ZOO kao lica na koje posledice preduzetog pravnog posla direktno utiču, čiji je pravni položaj neizvestan u odnosu prema tuženom i koje ima pravnu korist od toga da se presudom utvrdi postojanje, odnosno nepostojanje koje tužbom traži, odnosno koje učini verovatnim da bez sudske odluke ne bi moglo da ostavri određenu pravnu korist. Dodatna argumentcija drugostepenog suda je da je izvršni postupak iniciran od strane banke radi naplate potraživanja iz ugovora o dugoročnom stambenom kreditu iz 2007. godine koji je potpisala i tužilja kao solidarni dužnik i korisnik kredita, koja je na taj način bila upoznata sa sadržinom ugovora i preuzela obavezu na njegovo ispunjenje zajedno sa tuženim suprugom. Zaključak drugostepenog suda je da je zajedno sa tuženim suprugom tužilja korisnik kredita i da je neizmirivanjem obaveza preuzetih zaključenim ugovorom o kreditu u situaciji da sa njim (kao prvotuženim) trpi sprovođenje prinudne naplate obaveza iz neizvršenog ugovora o kreditu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pobijana presuda je zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Tužilja i njen suprug, ovde tuženi BB, u ugovoru o kreditu označeni su kao solidarni dužnici i korisnici kredita i tužilja je u tom svojstvu potpisala ugovor. Na taj način bila je upoznata i saglasna i sa upisom založnog prava – hipoteke na predmetnoj nepokretnosti. Činjenica da je zbog neizršavanja ugovornih obaveza po predlogu tužene banke, a na osnovu overene založne izjave, određeno sporovođenje izvršenja prodajom hipotekovane nepokretnosti samo prema suprugu tužilje kao upisanom isključivom vlasniku, ne utiče na obavezu tužilje da zajedno i solidarno sa suprugom odgovara za neizvršene obaveze iz ugovora o kreditu, u smislu člana 414. Zakona o obligacionim odnosima, jer je kao ugovarač i korisnik kredita dužna da trpi prinudno sprovođenje naplate obaveza iz ugovora o kreditu na način koji je određen u samom ugovoru (aktiviranjem hipoteke).

Neosnovani su navodi tužiljine revizije da je bila potrebna njena saglasnost i pristanak na zaključenje sporazuma i ugovora o prodaji nepokretnosti neposrednom pogodbom, jer je članom 174. stav 1. Porodičnog zakona propisano da zajedničkom imovinom supružnici upravljaju i raspolažu zajednički i sporazumno, s obzirom na to da je tužilja kao ugovarač u svojstvu korisnika kredita i solidarnog dužnika bila upoznata sa sadržinom ugovora i preuzetim obavezama ispunjenja kredita, saglasivši se i sa upisanom hipotekom na predmetnom stanu. U tom kontekstu je bez značaja to što je kasnijom presudom na osnovu priznanja tužilja postala suvlasnik u ½ dela sporne nepokretnosti. Zato je neosnovano pozivanje tužilje da je kao suvlasniku na predmetu izvršenja bila potrebna njena saglasnost za prodaju nepokretnosti u postupku izvršenja.

Takođe, pravilno je stanovište nižestepenih sudova da tužilja nema pravni interes za utvrđenje ništavosti predmetnog sporazuma i ugovora, dajući razloge za to stanovište koje u svemu prihvata i Vrhovni kasacionu sud, bez detaljnog obrazlaganja, budući da se radi o ponavljanju žalbenih navoda.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić