Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 441. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20), Vrhovni sud je ocenio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti su učinjene povrede postupka od strane drugostepenog suda na koje je revizijom ukazano.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, između tužioca, kao zaposlenog i tuženog, kao poslodavca, zaključen je dana ...2016. godine, ugovor o radu na neodređeno vreme, za radno mesto „...“. Dana 10.04.2017. godine, Upravni odbor tuženog je doneo rešenje o otkazivanju ugovora o radu tužiocu, zbog povrede radne obaveze iz člana 179. stav 2. tačke 1., 2. i 3. Zakona o radu. U toku sudskog postupka, koji je tužilac vodio radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, tuženi je za stručne poslove ... angažovao lice zaposleno u Agenciji „... lovac“. Pravnosnažnom presudom od 10.09.2018. godine, poništeno je rešenje o otkazu i tuženi obavezan da tužioca vrati u radni odnos na poslove „...“, odnosno radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, specijalnosti i radnom iskustvu. Stranke su dana 02.07.2019. godine, zaključile aneks ugovora o radu, kojim je tužilac vraćen na radno mesto „...“. U to vreme u aktu o sistematizaciji radnih mesta tuženog postojala su samo dva radna mesta. Jedno, na kome je radni odnos zasnovao tužilac, kao i drugo -radno mesto ... Na sednici Upravnog odbora tuženog održanoj dana 04.09.2019. godine, donet je Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova, kojim je predviđeno da tuženi obavljanje stručnih poslova iz svoje delatnosti poveri drugom pravnom i fizičkom licu, ako oceni da je to u njegovom interesu i da će se poslovi efikasnije i racionalnije izvršavati. U delu koji se odnose na radna mesta, predviđeno je jedino radno mesto „lovočuvar“. Na sednici upravnog odbora tuženog od 17.09.2019. godine, doneta je odluka o utvrđivanju viška zaposlenih usled organizacionih promena iz člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, s obzirom da je Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova došlo do ukidanja radnog mesta „...“, što dovodi do prestanka potrebe za radom zaposlenog na tom radnom mestu. U odluci se navodi da su organizacione promene nastupile kao posledica racionalizacije poslovanja tuženog, usled ekonomskih razloga, odnosno velikih rashoda, te da je tuženi u situaciji da uvede mere štednje i ukine pojedina radna mesta kako ne bi došlo do ekonomskih problema u njegovom poslovanju. Konstatovano je da se tužiocu, koji je utvrđen kao tehnološki višak, ne može rešiti socijalno ekonomski položaj primenom mera iz članova 154. i 155. Zakona o radu, te da će mu se otkazati ugovor o radu uz prethodnu isplatu otpremnine. Rešenjem o otkazu ugovora o radu od 19.09.2019. godine, tužiocu je prestao radni odnos zbog prestanka potrebe za obavljanjem određenog posla usled organizacionih promena u smislu člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, dana 18.09.2019. godine, isplaćena mu je otpremnina od 61.917,90 dinara, a dana 30.09.2019. godine je odjavljen sa obaveznog socijalnog osiguranja.

Sa polazištem na ovako utvrđene činjenice nižestepeni sudovi odluku o osnovanosti postavljenog zahteva za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanju tužioca na rad zasnivaju na zaključku da tuženi nije pružio dokaze da su bolja organizacija, tehnološke promene i ekonomske promene (finansijske teškoće) dovele do tehnološkog viška i otpuštanja radnika u smislu člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu. Tuženi je ispoštovao zakonsku proceduru otkazivanja ugovora o radu, ali nije dokazao da li je i kada sa Agencijom „... lovac“ zaključio ugovor o saradnji, niti pod kojim finansijskim uslovima, te da li je to objektivno predstavljalo značajno manje troškove za tuženog nego da te poslove obavlja zaposleni.

Po oceni Vrhovnog suda nižestepeni sudovi nisu pravilno primenili materijalno pravo.

Činjenično je utvrđeno da tuženi nije privredno društvo, već da je udruženje građana koje gazduje lovištem, te da je do akta o sistematizaciji do 04.09.2019. godine imao sistematizovana samo dva radna mesta, jedno za upravnika lovišta, drugo za lovočuvara. Utvrđeno je i da je u toku odsutnosti tužioca, zbog prestanka radnog odnosa po rešenju od 10.04.2017. godine, do njegovog vraćanja na rad 01.07.2019. godine, posao ... obavljalo lice koje nije zasnovalo radni odnos, a zaposleno je u Agenciji „... lovac“. Nadležni organ tuženog je doneo odluku dana 04.09.2019. godine, da u svrhu racionalizacije poslovanja ukine radno mesto upravnika lovišta, te da ove poslove obavlja poveravanjem drugom pravnom ili fizičkom licu. Nadležni organ tuženog doneo je dana 17.09.2019. godine odluku o utvrđivanju viška zaposlenih, odnosno ukidanju radnog mesta „...“, nalazeći da na osnovu zaključenog ugovora o saradnji ima značajno manje troškove, te da će ove poslove i ubuduće obavljati na navedeni način. Kod ovako utvrđenih činjenica nema osnova za zaključak da je zloupotrebljen otkazni razlog zbog koga je tužiocu pobijanim rešenjem prestao radni odnos. Organizacija rada je deo autonomije poslodavca i u konkretnom slučaju tuženi je u periodu od dve godine, dok tuženi nije radio imao mogućnosti da proceni svoje potrebe o načinu obavljanja stručnih poslova, te obrazložio opravdanost ukidanja radnog mesta „...“. Tuženi je integrisao tužioca u radni odnos po odluci suda kojim je ranija odluka o prestanku radnog odnosa poništena, što njega nije ograničavalo u odluci da proceni opravdanost i finansijsku isplativost daljeg obavljanja stručnih poslova od strane stalno zaposlenog lica. Procena tuženog da kako u proteklom periodu od 2 godine i ubuduće stručne poslove obavlja već angažovano lice, zaposleno u Agenciji „... lovac“, spada u autnomiju poslodavca, koji po svom Pravilniku o sistematizaciji radnih mesta nakon 04.09.2019. godine ima samo jednog zaposlenog, na poslovima čuvanja lovišta.

Iz iznetih razloga, na osnovu odredbe člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Odluka o troškovima postupka doneta je na osnovu odredbi članova 165. stav 2., 153. stav 1., 154. i 163. stavovi 1. – 4. ZPP. Tuženi je u celosti uspeo u parnici, pa su mu na teret tužioca priznati kao opravdani troškovi od 205.000,00 dinara. Ovaj iznos čine nagrada za sastav odgovora na tužbu u iznosu od 16.500,00 dinara, zastupanja na 4 održana ročišta u iznosu od po 18.000,00 dinara, nagrada za sastav žalbi od 13.04.2021. godine, 17.03.2022. godine i revizije u iznosu od po 33.000,00 dinara, te sudske takse na žalbu i drugostepenu presudu u iznosu od po 2.500,00 dinara, na reviziju u iznosu od 5.000,00 dinara i na ovu presudu u iznosu od 7.500,00 dinara. Iz iznetih razloga, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić