Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3842/21 od 12.01.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1 587/19 od 08.03.2021. godine, ispravljena rešenjem istog suda P1 587/19 od 18.05.2021. godine, u prvom, drugom, trećem, četvrtom i šestom stavu izreke. Stavom drugim izreke, odbačena je kao nedozvoljena žalba tuženog izjavljena protiv presude Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1 587/19 od 08.03.2021. godine, ispravljene rešenjem istog suda P1 587/19 od 18.05.2021. godine, u pogledu odluke sadržane u petom stavu izreke. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je, zbog pogrešne primene materijalnog prava, blagovremeno izjavio reviziju predviđenu članom 404. ZPP (posebna revizija).

Pobijanom drugostepenom presudom pravnosnažno je usvojen tužbeni zahtev i poništeno rešenje tuženog broj .. od 10.01.2014. godine kojim je tužilac privremeno udaljen sa rada, sa obrazloženjem da je navedeno rešenje suprotno članu 192. stav 1. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 24/05 ... 32/13) jer ga je donelo neovlašćeno lice. Tuženi je, primenom člana 169. tog zakona, obavezan i da tužiocu nadoknadi štetu u visini razlike između isplaćene (umanjene) zarade i pripadajuće zarade u periodu od januara do marta 2014. godine, i da na dosuđene iznose u korist tužioca uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje.

Tuženi predlaže da se dozvoli odlučivanje o njegovoj posebnoj reviziji radi razmatranja pravnog pitanja od opšteg interesa - postupanja advokata u granicama punomoćja koje je izdalo ovlašćeno lice.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ovako definisano pravno pitanje ne zavređuje da se u ovom sporu dozvoli odlučivanje o posebnoj reviziji. Nije sporno da je odredbom člana 192. stav 1. tačka 1. Zakona o radu, važećeg u vreme kada je doneto rešenje o privremenom udaljenju tužioca sa rada, bilo propisano da o pravima, obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa u pravnom licu odlučuje direktor (izvorno ovlašćenje odlučivanja) - u ovom slučaju predsednik izvršnog odbora tuženog (osnivačkim aktom tuženog nije predviđen direktor kao organ privrednog društva), ili zaposleni koga on ovlasti (izvedeno ovlašćenje odlučivanja). Označena norma je jasna i ne zahteva posebno tumačenje, pa ni sistemsko tumačenje na kojem instistira revident. Sledstveno tome, predsednik izvršnog odbora tuženog je svoje izvorno ovlašćenje odlučivanja o pravima, obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa mogao preneti na drugo lice, ali je ono moralo imati status zaposlenog. To proizlazi kako iz navedene zakonske odredbe, tako i iz člana 14. tačka 4. osnovnog osnivačkog akta tuženog kojim je predviđeno da predsednik ili član izvršnog odbora može ovlastiti drugog zaposlenog u društvu da u slučaju odsutnosti ili sprečenosti izvršava njegove obaveze u izvršnom odboru. U konkretnom slučaju, predsednik izvršnog odbora tuženog je pisanim ovlašćenjem od 24.12.2013. godine ovlastio advokata da može doneti rešenje o privremenom udaljenju tužioca sa rada, što to rešenje čini nezakonitim jer je ovlašćenje za njegovo donošenje, suprotno članu 192. stav 1. tačka 1. Zakona o radu i opštem aktu tuženog, preneto na lice koje nije imalo status zaposlenog.

Ne postoji potreba da se o posebnoj reviziji tuženog odlučuje ni u pogledu odluke o tužbenom zahtevu za naknadu štete, bez obzira na tačnost navoda revidenta da odluka o pravu tužioca na naknadu štete nije mogla biti doneta primenom člana 169. Zakona o radu jer za primenu tog člana u ovom slučaju nisu bili ispunjeni uslovi propisani tom odredbom. Međutim, tužiocu ovo pravo pripada na osnovu člana 164. navedenog zakona jer je nezakonitom odlukom tuženog o privremenom udaljenju sa rada on bio onemogućen da radi i ostvaruje zaradu u iznosu koja bi mu bila isplaćena da nije došlo do udaljenja. Na dosuđenu razliku zarade tuženi je dužan da, saglasno članovima 2. i 6. stav 1. tačka 1. Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, u korist tužioca uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje, zdravstveno osiguranje i osiguranje za slučaj nezaposlenosti.

Spor za poništaj rešenja o privremenom udaljenju sa rada i naknadu štete prouzrokovane nezakonitom odlukom poslodavca je spor iz radnog odnosa, na koji se primenjuju i posebne odredbe članova 436-441 ZPP. Prema odredbi člana 441. tog zakona, revizija je uvek dozvoljena samo u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Ta odredba se u ovom sporu ne može primeniti, a vrednost predmeta spora označena u tužbi i reviziji iznosom od 10.000,00 dinara i iznos dosuđene naknade štete je evidentno niži od vrednosti koja je po članu 403. stav 3. ZPP merodavna za dozvoljenost revizije.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom, a na osnovu članova 410. stav 2. tačka 5. i člana 413. istog zakona, kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić