.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 289/2023
05.04.2023. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jelice Bojanić Kerkez, predsednika veća, Vesne Stanković i Radoslave Mađarov, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Jug Vukićević, advokat iz ..., protiv tuženog Instituta za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine, Novi Sad, čiji je punomoćnik Dušan Kozomora, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3120/22 od 03.10.2022. godine, u sednici veća održanoj 05.04.2023. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3120/22 od 03.10.2022. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1349/21 od 12.05.2022. godine, obavezan je tuženi da tužilji za period od 01.03.2018. godine do 28.02.2021. godine na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora isplati određene novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom, kako je bliže navedeno u izreci (u stavu drugom izreke), da za isti period na ime manje isplaćene plate tužilji isplati iznos od 22.615,04 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa pa do 27.10.2021.godine u iznosu od 3.729,50 dinara, kao i zakonsku zateznu kamatu na iznos od 22.615,04 dinara od 28.10.2021.godine do isplate (stav treći izreke), i da za tužilju na iznose iz prethodnih stavova uplati Fondu PIO doprinose za penzijsko osiguranje po stopi koja bude važila na dan uplate doprinosa (stav četvrti izreke). Obavezan je tuženi da tužilji na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 63.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate (stav peti izreke). Odbijen je zahtev tužilje za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos naknade troškova postupka za period od dana presuđenja do dana izvršnosti presude (stav šesti izreke). Tužilja je oslobođena obaveze plaćanja sudskih taksi (stav sedmi izreke).
Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3120/22 od 03.10.2022. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojena žalba tuženog i prvostepena presuda preinačena u usvajajućem delu odluke o tužbenom zahtevu, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se tuženi obaveže da joj za period od 01.03.2018. godine do 28.02.2021. godine isplati na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom kako je navedeno u tom stavu izreke, te u delu za uplatu doprinosa na troškove za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, kao i na iznos razlike plate preko iznosa od 22.615,04 dinara (odnosno za iznos obračunate zatezne kamate od 3.729,50 dinara), kao i u delu odluke o troškovima postupka tako što je odbijen zahtev tužilje za naknadu troškova postupka i odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. Stavom drugim izreke, u preostalom delu žalba tuženog je odbijena i prvostepena presuda potvrđena u preostalom usvajajućem delu. Stavom trećim izreke, obavezana je tužilja da tuženom na ime troškova žalbenog postupka isplati iznos od 32.310,00 dinara.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, iz čije sadržine proizlazi da istu pobija u stavu prvom i trećem izreke.
Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija neosnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u spornom periodu kod tuženog bila zaposlena na poslovima ... sa koeficijentom za obračun i isplatu plate 7,34. Tužena je u spornom periodu tužilji obračunavala platu množenjem koeficijenta radnog mesta tužilje i propisane osnovice, nakon čega je celokupno obračunatu platu sa uvećanjima i naknadama upoređivala sa minimalnom zaradom i po potrebi dopunjavala do iznosa minimalne zarade. U spornom periodu tuženi nije u obračunskim listama kao posebne stavke iskazivao deo zarade koji se odnosi na naknadu ishrane u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora. Tokom 2018. godine tuženi dopunu do minimalne zarade nije uključio u osnovicu za obračun uvećane zarade, te je tužilji u tom periodu obračunata i niža uvećana plata. Veštak ekonomsko-finansijske struke izvršio je obračun razlike plate za sporni period između pripadajuće ukupne plate i isplaćene plate, kao i obračun naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u dve varijante i to: prema najpovoljnijim kriterijumima za tuženog u važećim Posebnim kolektivnim ugovorima u RS i prema Opštem kolektivnom ugovoru od 2008. godine.
Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužilje smatrajući da joj pripada pravo na naknadu troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u visini mesečne naknade, jer kada se uzme način obračuna plate tužilje, koja je niža od minimalne zarade, te da je ista dopunjavana do visine minimalne zarade, jasno proizlazi da u minimalnoj zaradi ne mogu biti sadržani troškovi na ime ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, sve u skladu sa članom 111. Zakona o radu. Kako je tuženi tokom 2018. godine obračun osnovne zarade vršio tako što dopunu do minimalne zarade nije uključio u osnovicu za obračun uvećane zarade po osnovu minulog rada, rada u dane državnog praznika i rada nedeljom, to je tužilji u tom periodu obračunata niža uvećana zarada, što je uticalo i na visinu plate u narednom periodu, koja je obračinata u nižem iznosu, zbog čega je primenom člana 104. i 105. Zakona o radu, prvostepeni sud usvojio i tužbeni zahtev za isplatu razlike između pripadajuće ukupne plate tužilje, obračunate primenom osnovne plate u visini minimalne zarade i isplaćene plate. Na dosuđene iznose naknade troškova i manje isplaćene plate, tuženi je u obavezan da, u skladu sa članom 105. u vezi sa članom 51. stav 2. Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, za tužilju uplati doprinose za penzijsko osiguranje nadležnoj filijali Fonda PIO.
Drugostepeni sud je odlučujući o žalbi tuženog preinačio prvostepenu presudu u delu odluke o naknadi troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora i uplati doprinosa za iste, tako što je odbio tužbeni zahtev tužilje, zaključujući da je tužilji isplaćena plata prema koeficijentu utvrđenom u skladu sa odredbama Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, a u kojem su sadržane i navedene naknade, te kako je ovaj zakon lex specialis u odnosu na Zakon o radu, to se ne mogu primeniti opšta pravila radnopravnog propisa prema kojima zaposleni koji u skladu sa Zakonom o radu ostvaruju pravo na isplatu minimalne zarade imaju pravo i na uvećanu zaradu i naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u smislu člana 108. i 118. Zakona o radu. Kako je saglasno članu 13. stav 1. Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, osnovica doprinosa za zaposlene i za poslodavce zarada, odnosno plata i naknada zarade, odnosno plate u skladu sa zakonom koji uređuje radne odnose, opštim aktom i ugovorom o radu, odnosno rešenjem nadležnog organa, to je drugostepeni sud potvrdio prvostepenu presudu u delu odluke kojim je tuženi obavezan da za tužilju uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje na dosuđeni iznos razlike zarade, ali samo na glavnicu potraživanja, dok je u preostalom delu za uplatu doprinosa na iznos obračunate zakonske zatetne kamate preinačio odluku i odbio tužbeni zahtev tužilje.
Neosnovano se revizijom ukazuje da se navedeni zaključak drugostepenog suda zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava.
Odredbom člana 2. stav 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 sa kasnijim izmenama i dopunama), propisano je da se njegove odredbe primenjuju i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drukčije određeno.
S obzirom da je tuženi javna služba, to se po oceni Vrhovnog kasacionog suda na zarade i druga primanja zaposlenih kod tuženog primenjuje Zakon o platama u državnim organima i javnim službama.
Članom 1. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“ br. 34/01 ... 21/16 i dr.), između ostalog, propisano je da se ovim zakonom uređuje način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja zaposlenih u javnim službama koji se finansiraju iz budžeta Republike, Autonomne pokrajne i jedinice lokalne samouprave, a članom 4. stav 2. navedenog zakona, propisano je da koeficijent za obračun plate sadrži dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.
Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, a u kontekstu navedenih odredbi zakona, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je tužilji iznos naknade za ishranu u toku rada i regresa sadržan u koeficijentu prema kome je tužilji isplaćivana plata, u skladu sa članom 4. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, zbog čega nema pravo na naknadu koju potražuje postavljenim tužbenim zahtevom, a kako je to pravilno zaključio i drugostepeni sud. Pravilna je i odluka drugostepenog suda u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev tužilje kojim je traženo da tuženi za tužilju uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje na iznos razlike zarade preko iznosa od 22.615,04 dinara, odnosno obračunate zakonske zatezne kamate od 3.729,50 dinara, sve u skladu sa članom 13. stav 1. Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje.
Iz navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.
Predsednik veća - sudija
Jelica Bojanić Kerkez s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
